Ендру Џексон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ендру Џексон

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 15. март 1767.
Место рођења Ваксхов, Северна Каролина
Датум смрти 8. јун 1845.
Место смрти Нешвил, Тенеси (САД)
Политичка партија Демократска странка САД
Супружник Рејчел Донелсон Робардс Џексон
Мандат(и)
7. председник САД
18291837
Претходник Џон Квинси Адамс
Наследник Мартин ван Бјурен

Ендру Џексон (енгл. Andrew Jackson; 15. март 1767 —— 8. јун 1845) је био амерички војсковођа, политичар и државник, познат по томе што је био 7. председник САД и оснивач данашње Демократске странке.

Биографија[уреди]

Џексон је рођен у породици сиромашних шкотско-ирских досељеника у месту које се данас налази на граници између Јужне Каролине и Северне Каролине. Као тринаестогодишњак се прикључио Континенталној војсци за време Америчког рата за независност где је служио као курир. Претрпео је тешка злостављања у заробљеништву од стране британске војске и добио ожиљке које ће носити до краја живота. Брат, који је био заробљен са Џексоном, као и остатак њихове породице, су умрли од глади, болести и других последица рата. Због свега тога је Џексон развио трајну мржњу према свему што је британско, као и презир према америчкој аристократији која је живела у великим градовима на атлатнској обали, а коју је држао превише „поквареном“ британском културом.

Године 1787. Џексон се преселио у Тенеси, гранично подручје које ће убрзо постати нова држава САД. Иако се од образовања могао похвалити једино читањем неколико правних књига, постао је успешан и угледан адвокат, захваљујући чему је изабран за првог заступника Тенесија у Конгресу, а касније и за првог сенатора.

Ту је каријеру напустио како би постао судија Врховног суда у Тенесију, али и пуковник у државној милицији. Када је 1812. године избио рат између САД и Велике Британије, америчке регуларне снаге су биле превише запослене да би се успешно супротставиле индијанским племенима на западној граници. У једном од тих племена избио је грађански рат између пробританске и проамеричке фракције који је прерастао у сукоб са америчким досељеницима. Џексон је именован за заповедника милицијских снага које су морале да реше тај проблем у кампањи касније познатој као Крик рат. Џексон се посказао као вешт војсковођа, завевши чврсту дисциплину у редове милиције, и извојевавши велику победу код Horseshoe Bend-а, чија је последица била да је племе Крик целу данашњу Алабаму препустило САД.

Још већу славу Џексону је донела блистава победа над британским експедиционим корпусом код Њу Орлеанса 1815. године, у којој је имао велику помоћ гусара Жана Лафита. С обзиром на претходно склопљени споразум у Генту посве безначајна у војном, политичком и сваком другом погледу, та победа је допринела да се у будућим америчким уџбеницима историје англо-амерички рат третира као победа САД.

Две године касније Џексон, сада генерал, добија задатак да осигура јужну границу Џорџије од упада Семинола Индијанаца, односно да спречи да Флорида, која је тада била под шпанском управом, постане уточиште за робове. Џексон је, гонећи Семиноле, прешао шпанску границу, свргнуо тамошњег гувернера и увео америчку окупацијску власт. Ослабљена Шпанија није имала избора него да призна статус кво и посебним уговором преда Флориду САД. Џексон је постао први гувернер Флориде као америчке територије.

Године 1824. Џексон се кандидовао за председника САД, али је га је тада победио Џон Квинси Адамс. Ти су избори означили коначни распад дотада владајуће Демократско-републиканске странке. Џексон је постао вођа фракције незадовољних чланова која ће касније прерасти у Демократску странку.

Године 1828. Џексон је, као први демократски кандидат у историји, водио изузетно оштру кампању, вешто користећи чињеницу да већину кандидата гласају бирачи, а не државне скупштине, као и све већи удео граничних западних држава међу становништвом и кандидатским колегијумом. Као популиста, користио је своје скромно порекло и тврдио да представници „источне“ аристократије не могу да брину о интересима народа. Последица је била уверљива победа.

Ендру Џексон 1844.

Одмах по доласку на власт, Џексон је отпустио све федералне службенике заменивши их својим присталицама чиме је установио тзв. систем плена који ће бити темељ америчке кадровске политике у 19. веку. Џексон се истакао и у свом оштром отпору и успешном укидању федералне средишње банке, коју је сматрао оруђем „источњачке“ финансијске аристократије. Године 1830. Џексон је био један од кључних заговорника Закона о премештању Индијанаца којим су Чироки и друга индијанска племена насилно расељена на другу страну реке Мисисипи како би се створило што више слободне земље за беле досељенике.

Гроб Ендруа Џексона

Године 1832. се Џексон, иако јужњак и присталица слабе федералне владе, супротставио настојањима Јужне Каролине да укине федералне царине у тзв. нулификацијској кризи. Исте године је на председничким изборима поразио представника Виговске странке Хенрија Клеја.

Након истека другог мандата, Џексон се повукао на своје имање Хермитеџ у Нешвилу, али је остао активан у политици као заговорник јединства америчке нације и противник сецесије јужних држава.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ендру Џексон