Корисник:Тијана Бирманац/песак2

Валтазар Богишић (Цавтат, 20. децембар 1834. — Ријека, 24. април 1908) је био српски историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник. Био је активни радник Уједињене омладине српске и члан Србокатоличког покрета у Дубровнику. Валтазар Богишић створио је изреку „Што се грбо роди, време не исправи“.

Биографија

Његов деда доселио се у Цавтат из Конавала, где се породица Богишића бавила привредом и трговином. Основно образовање је стекао у свом родном месту, посебно у приватној школи поморског капетана А. Казијарија. Након што је завршио градиво ниже гимназије, отац Влахо није удовољио жељи сина да оде на даље школовање ван Цавтата, већ га је запослио у свом господарству и омогућавао му, колико су прилике дозвољавале, да прошири своје знање. Нико Велики Пушић му је набавио аустријски програм за полагање гимназијске матуре. Био је упознат са радовима Грима, Караџића, Кукуљевића, као и са модерном француском и италијанском литературом. У вези са трговачким пословима већ као млад је путовао по Далмацији и ван ње, те упознавао земљу и људе.

Помажући оцу и деди, одлазио је уместо њих у суд где је дошао у додир са правом. Пошто је једини у свом крају научио ћирилицу, ангажовали су га да чита писма које су турске власти у Требињу слале у Цавтат. Након што је стекао солидно класично образовање, превео је одломак Agricolae vita из Тацита за наградни конкурс који је расписао гроф Лукша Гучетић, на којем је освојио друго место. Истовремено је скупљао српске народне песме и приповетке. Тражио је да се у италијанској Енциклопедији, издаваној у Торину, исправи чланак о Београду, па је и сам написао нови чланак за који му је податке дао Матија Бан. Иако је рођен у Цавтату (1834), Валтазар Богишић је био везан за српски народ. О томе најбоље сведочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“, док је у Дубровнику био члан „Србокатоличког покрета“, а на Цетињу „Дружине за ослобађање и уједињење српско“.

На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић. Да се Валтазар Богишић изјашњавао као Србин, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за историјске знаменитости у Дубровнику, у свом чланку “Порекло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донела је и кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало. Седиште из Новог Сада преместили су у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888.

Школовање

Кренуо је на студије када је имао 24 године. У Венецији је успео да, за нешто више од годину дана, заврши лицеј и положи матуру, а 1860. године се уписао на Правни факултет у Бечу. Поред права, студирао је и историју, а предавања је слушао и у Минхену, Берлину, Гисену и Паризу. За време свог кратког боравка у Паризу, био је један од потписника телеграма који су српски студенти у Паризу упутили 20. априла 1861. године Ј.Ј. Штросмајеру. Подржавао је његову иницијативу и предузете мере за оснивање Југословенске академије наука у Загребу.

У августу 1862. године, положио је усмени докторски испит у Гисену, са оценом Magna cum laude из историје, класичне филологије и филозофије. Убрзо након тога, одбранио је и своју докторску дисертацију О узроцима пораза немачке војске у Хуситском рату. У њему се знатно ослањао на Историју Чешке Ф. Палацког. Богишић затим наставља правне студије у Бечу, где је докторирао код Штајна две године касније.После положених испита, промовисан је у Бечу 1864. године за доктора права.

Његов трећи докторат био је из области државног права. Добио га је 1863. године од Правног факултета у Одеси. Године 1863. постављен је за сарадника дворске библиотеке у Бечу као специјалиста за њен словенски део. Тиме је почео његов период аустријског службовања које је трајало седам година, до краја 1869. Службовао је пет година у Бечу, а скоро две године као виши царски службеник за Војну границу. Универзитет у Одеси га је одликовао почасном дипломом доктора honoris causa за јавно право. Богишић се одлучио да прими позив тога универзитета, отишао је у Одесу и 1870. године одржао своје прво предавање.

У Одеси је наставио рад око сакупљања народних обичаја, па је путовао по Кавказу да се упозна с обичајима тамошњег народа јер је веровао да се они подударају са обичајима Јужних Словена. Године 1872. добио је позив од кнеза Николе да изради Имовински законик за Црну Гору. Богишић се томе позиву одазвао јер је то била и жеља цара Александра II. Године 1874. отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25. марта 1888. године проглашен као грађански законик за књажевину Црну Гору са законском снагом од 1. јула 1888. године. Рад на том законику је обуставио на кратко време, кад је био, за време руско-турског рата, придодан руској цивилној канцеларији, ради састава пројекта за судску организацију у Бугарској. Године 1877. вратио се на свој посао у Париз. После завршеног посла на законику отишао је 1888. године у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професорску катедру у Одеси.

Научни рад

Споменик Валтазару Богишићу у Цавтату

Богишић је сврстао своје радове у пет група:

1. Радови о обичајном праву

2. Радови са погледом на издавање правних текстова

3. Монографија о правној историји

4. О породици и наследству

5. Идеје о систематизацији права и општим правним питањима, са применом.

Општи имовински законик

По свом научном уверењу, Богишић је био присталица Савињијеве историјске школе и на њега је највећи утицај имао G. Puchta са својим делом Das Gewohnheitsrecht (1828). У његовом научном и законодавном раду, водила га је мисао да је народно право оно добро право, да ваља сакупљати и испитивати народне правне обичаје и да на њима треба засновати цео законодавни рад. Тој је идеји Богишић посветио свој цео живот и показао је практички, основом црногорског Имовинског Законика колико је његова претпоставка тачна. Још као чиновник дворске библиотеке, Богишић је упозорио у расправи О важности сакупљања народних правних обичаја код Словена колику важност дају други народи својим правним обичајима, а како је мало код нас у том правцу урађено и поред тога што имамо толико материјала. Ту Богишић највише говори о породичном праву. Написао је Начини за описивање правних обичаја који у народу живе, састављен из низа питања на која би код сакупљања народних правних обичаја требало одговорити. Тај упитник био је основ за рад око Зборника садашњих правних обичаја код Јужних Словена, који је Богишић у издањима Југословенске Академије објавио 1874. У том Зборнику Богишић је саопштио одговоре на питања из разних јужнословенских крајева. Ту је сакупљен изврстан материјал за народно јужнословенско право, тако да је његов рад наишао на одличан пријем у ширим и у научним круговима. Богишића је нарочито занимало породично право, на које се односи расправа: Главне црте породичног права у старом Дубровнику. У свом првом предавању, које је одржао у Одеси 1870, а које је објављено под насловом: О научној разработкје историји славјанскаго права, изјављује да је присталица историјске Савињијеве школе о постанку и животу права и упозорава како је потребно да законодавац познаје народне обичаје, народни живот, уверење и потребе. Према мишљењу Богишића, историјска школа свој задатак није извршила јер није исправним начином испитивала и обрађивала предмет. Богишић препоручује компаративан метод, основан на унутрашњој вези правних института и норми. Правне народне обичаје треба сакупљати, сравњивати их с обичајима других народа и онда их употребити.

Иако је главна пажња Богишића била посвећена обичајном праву, он није занемарио ни писано право. Објавио је у издањима Југословенске Академије: Писани закони на Словенском Југу (1872), где саопштава, у облику библиографског нацрта, изабране законодавне и правне споменике из тог подручја објашњавајући их пригодним напоменама. Године 1877. штампао је своју расправу Станак , где је приказао тај важни институт међународних односа. Касније је објавио важну расправу: De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates, у којој је изнео своје мишљење о задрузи, доказујући да није оправдано гледати у задрузи и у сеоској инокосној породици две врсте породичне организације, већ да је то идентични тип сељачке породице. Правни живот старог Дубровника је одувек занимао Богишића, те је 1894. године у Nouvelle Revue historique de droit français et étranger описао дубровачке правне књиге. Године 1904. издао је, заједно с К. Јиречеком, Liber statutorum civitatis Ragusii compositus a. 1272. Много се бавио нашом правном терминологијом, те је о томе више пута писао.

Прва књига Народних песама из старијих, највише приморских записа (1878)

Посебно место у Богишићевом раду заузима његов пројект за Имовински Законик. Богишић је у свом послу у првом реду узимао у обзир наше народне обичаје, али је такође брижљиво проучавао и грађанско законодавство других народа. Циљ, који је био постављен, да се „главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа“, Богишић је својим радом потпуно постигао. Законик обухвата само имовинско право у ужем смислу, без породичног и наследног права јер су се ти делови права налазили још у претходном, развојном стадијуму. Законик је, у целини, синтеза настојања да се правни народни обичаји доведу у склад с модерним потребама, те је све удешено према практичним сврхама које одговарају посебним приликама земље.

Валтазар Богишић је био послату у Црну Гору као руски професор. Иницјативу да Богишић ради на имовинском законику је покренуо Књаз, који је у свом писму руском конзулу у Дубровнику написао да би Валтазар Богишић био најподобнији човек за такав подухват, како по свом опширном и опште признатом јуридичком знању, тако и по томе што су њему потпуно познате природе народа и земље. Рад на обради законика трајао је шеснаест година. Да би написао овај законик, спроводио је анкете и обилазио народ како би боље разумео њихове обичаје. Интензивно је проучавао правну теорију и законодавство, вршио је консултације са најугледнијим европским правницима, проучавао је рад комисија за израду немачког грађанског законика и студирао енглески правни систем.

Рад на изради законика прекидан је и другим пословима. Објавио је већи број научних радова, написао је нацрт закона о правној организацији устаничке владе у Херцеговини 1875. године. За време руско-пруског рата 1877. године, придодат је руском главном штабу са задатком да, поред осталог рада, ради и на организовању судства у ослобођеним крајевима. На фронту је боравио више месеци, користећи то време и за прикупљање бугарских правних обичаја.

Општи имовински законик за Црну Гору био је промулгован у мају 1888. године. Након завршетка овог Законика, отишао је у Париз где је желео да се посвети свом научном раду. После непуне четири године, вратио се у Црну Гору као њен министар правде. Свој повратак је искористио за праћење примене Законика у пракси.Такође је свој повратак искористио и за издавање већег броја законодавних аката, за разна научна истраживања, као и за припрему другог издања Законика. Пошто је припремио и друго издање Законика, Богишић је, уз писмено изражену захвалност књаза Николе, коначно напустио Црну Гору. Општи имовински законик је до сада објављиван шест пута. Прво у књажевини, па затим у краљевини Црној Гори промулгована су три издања, од којих су прва два дело Богишића. Треће издање је проглашено пет година после Богишићеве смрти - 1913. године и штампано је на Цетињу. Подудара се са другим издањем, а незнатне разлике се састоје у усклађивању текста са новим статусом Црне Горе као краљевине и са новом новчаном јединицом. Законик је поново издат 1927. године у Београду у издању Геце Кона, а пети пут је одштампан у књизи Зборник грађанских законика старе Југославије. Шесто је фототипско издање Законика са оригинала из 1888. године, објављено 1980. у Новом Саду у издању Обода - Цетиње, а приређивач је био Т. Никчевић.

Фолклористика

Богишићев допринос је велики и у области фолклористике. Он је објавио збирку старијих записа народне поезије - бугарштица и десетерачих песама које су сачуване у различитим рукописима, а пореклом су од разних сакупљача из прве половине 18. века из Дубровника. Богишић се и својим животом и својим делима знатно издигао изнад своје културне средине и осигурао је себи место не само у словенском, него и у страном научном свету. Он је прихватио и заступао у целом свом раду идеју, која је тада имала велику привлачну снагу и која је налазила највеће прихватање на Словенском југу, идеју о ваљаности народног права. Он је ту идеју пропагирао с оним широким и сугестивним гестом, који је чешће урођен људима његова културног круга. Богишић се одликовао дубоким и проницљивим умом, великом ерудицијом и образованошћу и научном акрибијом. Босанска вила је писала о њему, а др Лујо Бакотић правни стручњак, родом из Сења, саставио је 1940. године "Споменицу Валтазара Богишића" са библиографијом радова свог земљака Далматинца.

Чланци и студије

Чланак	Чланак	Чланак	Студија	Студија
Напутак за описивање правнијех обичаја који у народу живи	Грађа у одговорима из различитих крајева словенског југа	О облику названом инокоштина у сеоској породици Срба и Хрвата	О положају породице и наслеђа у нашем правном систему	Десетина судских записа из Паштровића

Литература

• Векарић (2003). Порекло Балда Богишића. Капетанић. Hereditas rervm croaticarvm
• Д.Д. Вуксан, Генеза општег имовинског законика, Цетиње 1933, стр. 55-56
• Босанска вила, Сарајево 1900.
• Даниловић, Јелена. „Богишић Валтазар” (PDF).