Корисник:GrygoryZach2077

Кино
Кино
	Виктор Цој (стоји) и Јури Каспарјан (седи), на концерту у Лењинграду 1986.
Музички рад
Активни период	1981—1990
Место оснивања	СССР, Лењинград
Жанр	Руски рок; Нови талас;
Издавачка кућа	АнТроп; Мелодия; Мороз Рекордз
Чланови
Садашњи чланови	Јури Каспарјан; Игор Тихомиров; Александр Титов
Остало
Веб-сајт	kino.band

"Кино" (рано име - "Гарин и хиперболоиди") - један од најпопуларнијих совјетских рок бендова 1980-их, који је био део Лењинградског рок клуба.

Вођа групе и аутор текстова и музике коју је група изводила на концертима био је Виктор Цоj, након чије смрти 1990. године бенд одавно jе престао да постоје. Године 2012. неколико чланова бенда снимило је студијску верзију песме „Атаман”, користећи старе сачуване снимке са вокалом Виктора Цоја, а 2020. године бенд се поново окупљао на сталној основи, почеле су припреме за концерте, од којих је неколико одржано. 2021.

Стилски, група је оставила многе традиционалне елементе руског рока, посебно, уместо конвенционалних сетова бубњева, често су користили разне програмабилне ефекте створене помоћу бубњарских машина, што је звуку понекад давало додир „диско“ или „поп“ . Тематска компонента стихова у раној фази стваралаштва одражава тинејџерску рутину и драматична искуства о љубави, захваљујући чему су музичари добили титулу „нових романтичара“; у каснијим текстовима херојство и протест спајају се са трагедијом погледа на свет.

Популарност групе Кино годинама стално расте, и ако су музичари испрва свирали само по стамбеним зградама и били изложени оштрим критикама и званичне и андерграундне штампе, онда су крајем деценије њихове плоче већ биле дистрибуиран у милионским тиражима. Група је изазвала такозвани феномен "киноманиjе", који се интензивирао након трагичне смрти Виктора Цоја и који постоји до данас, место рада музичара постало је предмет "ходочашћа" бројних обожавалаца из свих земаља постсовјетски простор; у Кривоарбатској улици (Москва) појавио се такозвани "Цојев зид", који су фанови прекривали цитатима из његових песама и изјавама љубави према раду групе. "Кино" се често огледа у популарној култури, а њихово наслеђе данашњи рецензенти и музиколози веома цене.

Историја[уреди | уреди извор]

Група је образована у љето 1981. године у тадашњем Лењинграду, данашњем Санкт Петербургу, под првобитним именом „Харин и хиперболоиди“ (рус. Гарин и гиперболоиды. У његов састав су ушли Виктор Цој, Алексеј „Риба“ Рибин и Олег Ваљински. Након што је Ваљински напустио групу, промијењено јој је име у „Кино“, а у састав је ушао и гитариста Јури Каспарјан.

Групи су помагали (и подржавали је) музичари из група „Акваријум“ и „Зоопарк“. Вођа „Акваријума“ Борис Гребеншчиков продуцирао је прва два албума за „Кино“.

Година 1983. група се због умјетничких неслагања Цоја и Рибина распала, а затим поново кренула са радом у саставу: Виктор Цој и Јури Каспарјан. 1984. у групу је ушао бубњар Георги Гурјанов, а као бас-гитариста им је помагао члан „Акваријума, Александр Титов. У току 1986. године у састав групе је ушао басиста Игор Тихомиров, а Александр Титов се за стално вратио групи „Акваријум“. На тај начин дошло је до коначног састава групе, која је као таква постојала до 15. августа 1990. године. Група је имала велику популарност у подземљу Лењинграда, а била је позната и у другим републикама тадашњег СССР. Учествовала је на рок фестивалима (Литваника-87), али је стекла данашњу славу након изласка филма „Асса“, Сергеја Соловјова, на чијем крају на сцену излази Виктор Цој и пјева пјесму „Хочу перемен!“ (Хоћу промјене!). У то вријеме менаџер и продуцент групе био је Јури Ајзеншпис, а Цој се појавио у још пар филмова, укључујући „Игла“.

У то вријеме група је држала концертне турнеје по Русији, Украјини и Бјелорусији, а 1989. године се кренули у Њујорк, гдје је приказана премијера филма „Игла“ и одржан мини-концерт. Након тога, на фестивалу „Златни војвода“ (рус. Золотой Дюк), Виктор Цој је проглашен глумцем године, а филм „Игла“ је заузео друго мјесто на списку совјетских филмова. Услиједило је путовање у Париз, гдје је вршена обрада албума „Последний герой“ (Посљедњи херој), а у јесен 1990. године група је путовала у Токио, гдје је закључен договор о промоцији групе у Јапану.

24. јуна 1990. године група је одржала концерт у препуној сали Велике спортске арене „Лужњики“. Организатори су организовали подзрав, а запаљен је и олимпијски пламен. (Влада погрешно мишљење да је олимпијски пламен на том стадиону тада упаљен тек други пут у историји: на олимпијади 1980. и на том концерту. Међутим, раније те исте године, у августу, олимпијски пламен је паљен на Московском мировном музичком фестивалу који се такође одржавао на том стадиону). То је, међутим, био посљедњи концерт у историји групе.

У јулу 1990. године, група „Кино“ је започела рад на новом албуму, који су планирали продуцирати у Француској, гдје је раније успјешно обрађен њихов „Последний герой“. Овај албум, међутим, није доживио свој свршетак — Виктор Цој је погинуо у аутомобилској несрећи на старом путу Јурмала-Талси, на путу за Тукумс. Незавршени албум су Каспарјан, Тихомиров и Гурјанов заједно довршили и назвали „Чёрный“ (Црни), потпуно црног омота, у знак жалости због Цоја. У децембру те године „Црни албум“ је представљен у лењинградском рок-клубу. Око мјесец дана послије тога, на првом каналу телевизијске компаније „ВИД“ је приказана презентација албума из московског дома омладине, а након тога група „Кино“ је званично престала да постоји.

Музичари групе „Кино“ поново су се састали 2001. године и у сарадњи са Вјачеславом Бутусовим објавили албум „Звёздный падл“.

Утицаји[уреди | уреди извор]

Музика групе „Кино“ је поређена са британским бендовима попут „Смитс“, „Депеш моуд“ и „Џој дивижн“. Постоји могућност да су ове групе имале директан утицај на „Кино“; сам Цој је признао да је хтио да постигне звук сличан звуку групе „Дјуран Дјуран“ за албум „Ночь“. Ово је сасвим сигурно кад се говори о звуку њихових бубњева и гитаре на неким пјесмама, иако „Кино“ несумњиво превазилази потоњи бенд по дубини и значењу. Њихова музика је такође вукла јаке утицаје од традиционалних руских аутора попут Владимира Висоцког.

Састав[уреди | уреди извор]

Виктор Цој — вокал, ритам гитара (1981-1990);
Јури Каспарјан — соло-гитара (1983-1990);
Игор Тихомиров — бас-гитара (1986-1990);
Георги Гурјанов — помоћни вокал, бубњеви (1984—1990).

Дискографија[уреди | уреди извор]

Албуми[уреди | уреди извор]

Други албуми[уреди | уреди извор]

1984 — „Песни под гитару 3“
1986 — „Red Wave“ (2 компакт-диска)
1992 — „Неизвестные песни“
2000 — „История этого мира“
2000 — „КИНОпробы“ (2 компакт-диска)
2000 — „Лучшие песни 82-88“
2000 — „Печаль“
2002 — „Кино в кино“
2002 — „Последние записи“

Концертни снимци[уреди | уреди извор]

1987 — „Концерт в рок-клубе“ (2 компакт-диска)
1987 — „Концерт в Дубне“
2002 — Первые записи. „Гарин и гиперболоиды“
2002 — Концерт у Дубну (1987)
2002 — Уживо 1988—1990 (2 компакт-диска)
2004 — Непознати снимци (4 компакт-диска):
- Акустика. Талин. (1990)
- Квартирник. Лењинград. (1988)
- Рок-фестивал у Москви. (1986)
- Акустика. Лењинград. (1982)
Акустички концерт (1987)
Акустика (снимак из 1984. године) (2000)

Соло албуми[уреди | уреди извор]

1983 — „Концерт у Павла Краева“ (Мајк Науменко и Виктор Цој)
1984 — „Сейшн на Петроградской“ (Мајк Науменко и Виктор Цој)
1985 — „Весна - лето“ (Мајк Науменко и Виктор Цој)
1998 — Концерт у Сосновом Бору (Борис Гребеншчиков, Мајк Науменко, Виктор Цој. 15. децембар 1984) (2 компакт-диска)

Напомене[уреди | уреди извор]

^ Многи погрешно мисле да послије албума „Группа крови“ слиједи албум „Звезда по имени Солнце“. Ипак, то није тачно, него је наредни албум био „Последний герой“^[1]^[2]^[3]^[4].