Максимилијан I од Мексика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Максимилијан I од Мексика

Emperador Maximiliano I de Mexico.jpg

Датум рођења 6. јул 1832.
Место рођења Беч (Аустрија)
Датум смрти 19. јун 1867.
Место смрти Сантијаго де Керетаро (Мексико)
Гроб Царска крипта, Беч
Титула цар Мексика
Период 10. април 196419. јун 1867.[1]
Претходник/ци Агустин де Итурбиде (монарх 1822—1823)
Наследник/ци монархија укинута (Бенито Хуарез као председник Мексика)
Порекло и породица
Династија Хабзбург-Лотринген
Отац Фрањо Карло
Мајка Софија Вилхелмине
Супружник/ци Шарлота Белгијска

Максимилијан I од Мексика (Беч, 6. јул 1832Сантијаго де Керетаро, 19. јун 1867) био је члан династије Хабзбург-Лотринген, којег су мексички монархисти уз потпору француског цара Наполеона III прогласили за цара Мексика 10. априла 1864. године. Већина европских држава признала је и подржавала његову власт, посебно Француска, Аустрија, Белгија и Шпанија, а имао је и потпору Римокатоличке цркве, чије су свештенике у Мексику републиканци убијали у унутрашњим немирима и сукобима који су претходили страној интервенцији и успостави царства. САД нису признале царство, него су наставиле да подржавају свргнутог председника, Бенита Хуареза. Војна потпора Сједињених Држава републиканцима, посебно након победе у Грађанском рату, била је велики допринос каснијој победи те фракције мексичког политичког живота у сукобу с монархистима. Године 1867, републиканци су надвладали, заробили Максимилијана, те га 19. јуна стрељали.

Биографија[уреди]

Рани живот[уреди]

Максимилијан је рођен у палати Шенбрун у Бечу у Аустрији[2][3][4], као други син надвојводе Аустрије Фрање Карла[5] и Софије Вилхелмине, баварске краљевне[6].

Године 1850, ступио је у војну службу у аустријској морнарици, те је 1854. именован за поморског официра. Подупирао је јачање аустријске ратне морнарице, чији ће да буде врховни заповедник све до одласка у Мексико. На поморским путовањима посетио је низ земаља, укључујући Грчку, Турску, Италију, Шпанију, Португалију и Бразил. За своје боравиште одабрао је Трст (конкретно палату Лазарић), у близини којега ће 1857. године започети изградњу дворца Мирамар као своје резиденције. Исказивао је велико занимање за уметност и ботанику те је осмислио парк око дворца као јединствену ботаничку башту.

Палата Мирамар у близини Трста.

У доби од 27 година, оженио се белгијском краљевном Шарлотом (у верзији на шпанском језику, Карлотом), кћери Леополда И из куће Саска-Кобург и Марије Лујзе Орлеанске. Испрва су живели у Милану, где је Максимилијан био намесник (поткраљ) Венецијанско-ломбардског краљевства, тада још у оквиру Аустријског царства. Године 1859, његов брат, цар Фрањо Јосиф га је сменио због Максимилијанових исувише либералних погледа и неспремности на владање чврстом руком. Недуго затим, у рату против Пијемонта-Сардиније и Француске, 1859. године те Пруске и Италије, 1866. године Хабзбурзи су изгубили већину поседа у Италији.

Након смене и одласка из Милана, Максимилијан и Шарлота су до својег одласка у Мексико већину времена проводили у дворцу Мирамар, који ће по његовим нацртима наставити да се гради и уређује и након Максимилијанове смрти.

На овој слици, изложеној у дворцу Мирамар, приказан је тренутак у којем мексичко изасланство Максимилијану нуди царску круну.

Мексички цар[уреди]

Године 1859. Максимилијан је примио први позив мексичких монархиста предвођених племићем Хосеом Паблом Мартинез дел Риом да постане цар Мексика. У Мексику је тада у току био жесток сукоб либералне странке предвођене председником Хуарезом, те конзервативаца који су се противили његовим реформама. Максимилијан је у почетку одбио понуду, кратким одговором „Хабзбург није узурпатор“. Након интервенције европских сила (Француске, Белгије, Шпаније и Уједињеног Краљевства) на страни Хуарезових противника, под утицајем францускога цара Наполеона III, те након што је генерал Елије-Фредерик Фореј освојио главни град Мексико где је потом 1863. организован плебисцит о обнови монархије, и проглашено Друго Мексичко царство, ипак се одлучио 10. априла 1864. да прихвати позив и постане цар Мексика. Након те одлуке изгубио је своја наследна права у Аустрији, а сам Фрањо Јосиф противио се братовом одласку у далеку земљу. Доласком у Мексико, 28. маја 1864. и службено је постао цар, но и даље га није признавала републиканско-либерална странка предвођена Бенитом Хуарезом која је водила рат против француске окупације (све остале силе су се након прве интервенције и остварења својих циљева, везане уз поврат мексичких дугова, повукле из Мексика).

Током своје кратке владавине, Максимилијан је прихватио и потврдио низ либералних политичких промена укључујући управну реформу земље, проглашење религијских слобода, те увођење општег права гласа без обзира на класне разлике. Забранио је израбљивање деце. Обновио је и преуредио замак Хуапултепек поврх главног града, који је постао и владарска резиденција. У његово је време велик број европских усељеника дошао у Мексико, а пружио је уточиште и избеглицама са америчког Југа након пораза Конфедерације у Америчком грађанском рату[7]. Како Карлота и он нису имали деце, наследницима је прогласио унуке првог мексичког цара, Агустина де Итурбидеа[8]. Године 1865. је реорганизовао Мексичку царску војску, која је створена две године раније на наговор Наполеона III, али она је и даље зависила од непрестане потпоре француских снага.

Сукоби у држави су се појачавали а притисак обновљених и снажних Сједињених Држава порастао до те мере да је 1866. пропаст царства постала неизбежна. Те је године Наполеон III повукао француску војску из Мексика. Повлачење је било последица притиска Сједињених Држава, које нису желеле уплитање европских влада у своју интересну сферу (у складу с Монроовом доктрином) те наглог успона Пруске под вођством Ота вон Бизмарка. Максимилијан је одбио да напусти Мексико и своје присталице, а Карлота је отпутовала у Европу у безнадном покушају да обезбеди додатну помоћ Француске, Аустрије, Белгије и самог Папе. У фебруару 1867, цар се се пред надирућим снагама хуариста повукао у град Керетаро Артеага у покрајини Сантијаго де Керетаро где је неколико месеци успешно одолевао опсади, али је након издаје у редовима одбране предаја ипак уследила 15. маја 1867. године. Ухапшен је и изведен пред војни суд који га је, заједно с његова два војна заповедника, осудио на смрт стрељањем. Иако су многи европски владари и истакнуте јавне особе (међу којима и познати републиканци Виктор Иго и Ђузепе Гарибалди) слали Хуарезу телеграме и писма у којима су молили да се поштеди Максимилијанов живот, он је одбио да помилује осуђене.

Смрт[уреди]

Слика Едуарда Манеа, која приказује стрељање Максимилијана I.

Дана 19. јуна 1867. године, Максимилијан је у рано ујутро стрељан на Серо де лас Кампанас заједно с Мигелом Мирамоном и Томасом Мехиом. Његово мртво тело је затим било јавно изложено у катедрали у Керетару, где је остало до 1868, када је на тражење Фрање Јосифа који је у Мексико послао бојни брод „Новару“, враћено у Европу. Максимилијан је након тога био сахрањен у хабзбуршкој царској крипти у Бечу. Карлота је, под притиском свега проживљеног, изгубила разум те је остатак живота провела у изолацији, прво у Мирамару, а затим у Белгији, под старатељством својег брата, Леополда II[9] где је преминула 19. јануара 1927.[10].

Ваља напоменути и како је Максимилијан био први потомак шпанског краљевског пара Фердинанда и Изабеле (за чијег је владања откривена Америка, 1492. године).

Референце[уреди]

  1. ^ Derecho Mexicano, Jacinto Pallares, Mexico. ISBN 978-1-162-47704-6.
  2. ^ Haslip (1972), стр. 6.
  3. ^ Hyde (1946), стр. 4.
  4. ^ Corti (1929), стр. 41.
  5. ^ Palmer (1994), стр. 3, 5.
  6. ^ Palmer (1994), стр. 3.
  7. ^ Rolle 1965
  8. ^ Villalpando, José Manuel; Rosas, Alejandro (22 November 2011). Presidentes de México. Grupo Planeta - México. стр. 326-. ISBN 978-607-07-0758-2. 
  9. ^ "Charlotte of Mexico's Misfortune", New York Times, March 6, 1885.
  10. ^ "Belgium Mourns for Dead Empress; Tragedy of Life of Charlotte, Wife of Maximilian, Is Recalled", New York Times, January 19, 1927.

Литература[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Максимилијан I од Мексика
  • Corti, Egon Caesar Count (1929). Maximilian and Charlotte of Mexico. 1–2. New York and London: Alfred A. Knopf. 
  • Haslip, Joan (1972). The Crown of Mexico: Maximilian and His Empress Carlota. New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-086572-5. 
  • Hyde, H. Montgomery (1946). Mexican Empire: the history of Maximilian and Carlota of Mexico. London: Macmillan & Co.. 
  • Palmer, Alan (1994). Twilight of the Habsburgs: The Life and Times of Emperor Francis Joseph. New York: Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-665-7.