Масакри у Новској
Масакри у Новској 1991. године била су два случаја масовног убиства српских цивила у граду Новска у Хрватској, током рата у Хрватској.
Позадина[уреди | уреди извор]
Године 1990, након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од стране Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), погоршале су се етничке тензије између Хрвата и Срба.[1] Самозвана Република Српска Крајина (РСК) прогласила је намеру да се отцепи од Хрватске и припоји Републици Србији, док је Влада Републике Хрватске то прогласила побуном.[2] У јуну 1991. Хрватска је прогласила независност од Југославије. Тензије су на крају избиле у рат пуног размера, који је трајао до 1995. године.[3]
Новска је град који се налази у крајњој западној Славонији, између Кутине и Нове Градишке. Према попису становништва из 1991. године, општина Новска је имала 24.696 становника од којих су 5.402 (21,87%) били Срби.[4] До септембра 1991. град је био на првој линији фронта и ту су биле стациониране хрватске снаге.[5][6]
Злочини[уреди | уреди извор]
У касним вечерњим сатима 21. новембра 1991. хрватске снаге су упале у кућу Михајла Шеатовића и одвеле га у суседну кућу где су била заточена још три српска цивила: Мишо и Сајка Рашковић и Љубан Вујић.[7] Њих четворо су потом мучили и убили. Жртве су избодене ножевима, осакаћени су им делови тела, згњечени зглобови и кости, а потом су изрешетани мецима из аутоматских пушака.[4][5][8] Према документацији која је састављена наредног дана, тела Михајла Шеатовића, Мише Рашковића и Љубана Вујића пронађена су у дневном боравку у доњем делу куће са преврнутим столицама поред столова. Тело Сајке Рашковић пронађено је голо на кревету на првом спрату са индикацијама да је вероватно била силована.[5][9]
Дана 18. децембра 1991. године, хрватске снаге су ушле у кућу Петра Милеуснића и стрељале га заједно са супругом Вером и ћеркама Горанком и Блаженком Слабак.[4][10] Три жене су умрле док је Петар био рањен, али је успео да преживи.[10]
Суђења[уреди | уреди извор]
Случај Шеатовић[уреди | уреди извор]
Хрватски војни тужилац је 1992. године подигао оптужницу против двојице војника Хрватске војске, Дубравка Лесковара и Дамира Виде Рагужа, за масакр у кући Шеатовића.[4][7] Иако су оптужбе биле за убиство, а не за ратни злочин против цивилног становништва.[4] У новембру 1992. године, загребачки војни суд их је пустио на слободу по закону о амнестији којим су оправдани хрватски починиоци злочина.[7] 2006. године, Марица Шеатовић, удовица преминулог Михајла, која је само две године раније сазнала за судбину свог супруга, безуспешно је тражила одштету од општинског суда. Породице убијених контактирале су невладине и међународне организације које су помогле да се оптуженом суди.[5][7] Рагуж је 16. априла 2010. године првостепеном пресудом проглашен кривим за ратни злочин и осуђен на 20 година затвора, док је други оптужени Жељко Шкледар ослобођен оптужби. Пресуда је по жалби укинута и наложено поновно суђење; обојица су ослобођени у марту 2013. године.[4][8]
Случај Милеуснић[уреди | уреди извор]
Против Жељка Белине, Дејана Милића, Ивана Гргића и Здравка Плесеца, бивших припадника Прве гардијске бригаде Хрватске војске под именом Тигрови 2010. године покренут је поступак за злочин у кући Петра Милеуснића. Осумњичени су убрзо пуштени на слободу уз образложење Жупанијског суда у Сиску да је реч о пресуђеној ствари. Међутим, Врховни суд је укинуо одлуку о Белини и Милићу, које је 2013. године Жупанијски суд у Загребу осудио на 10, односно 9 година затвора.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Lobell, Steven; Mauceri, Philip (2004). Ethnic Conflict and International Politics: Explaining Diffusion and Escalation. Springer. стр. 79—81. ISBN 978-1-40398-141-7.
- ^ Sudetic, Chuck (2. 4. 1991). „Rebel Serbs Complicate Rift on Yugoslav Unity”. The New York Times.
- ^ Psaltis, Charis; Carretero, Mario; Čehajić-Clancy, Sabina (2017). History Education and Conflict Transformation: Social Psychological Theories, History Teaching and Reconciliation. Springer. стр. 106. ISBN 978-3-31954-681-0.
- ^ а б в г д ђ е „Novska”. snv.hr. Serb National Council.
- ^ а б в г „Slowness of the judiciary and additional victimization of the casualties – 20 years from war crime in Novska”. documenta.hr. Documenta – Center for Dealing with the Past. 3. 7. 2012.
- ^ Marijan 2012, стр. 110
- ^ а б в г Pavelic, Boris (12. 3. 2012). „War Victims in Croatia Punished by Courts”. Balkan Investigative Reporting Network.
- ^ а б Pavelic, Boris (8. 3. 2013). „Croatian Soldiers Acquitted of Murdering Serbs”. Balkan Investigative Reporting Network.
- ^ „30 godina od ubojstva Mihajla Šeatovića, supružnika Rašković i Ljubana Vujića”. documenta.hr (на језику: Croatian). Documenta – Center for Dealing with the Past. 21. 11. 2021.
- ^ а б Pavelic, Boris (11. 3. 2013). „Croatian Soldiers Jailed for Killing Serb Women”. Balkan Investigative Reporting Network.
Литература[уреди | уреди извор]
- Marijan, Davor (мај 2012). „The Sarajevo Ceasefire – Realism or strategic error by the Croatian leadership?”. Review of Croatian History. Croatian Institute of History. 7 (1): 103—123. ISSN 1845-4380.