Република Српска Крајина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Крајина (вишезначна одредница).


Република Српска Крајина
Застава Републике Српске Крајине Грб Републике Српске Крајине
Застава Грб
Химна
Боже правде
Положај Републике Српске Крајине
Главни град Книн
Службени језик српски
Председник: Милан Мартић
Премијер: Милан Бабић
Површина  
 - Укупно 17.028 km² ([[Списак држава по површини|]])
Становништво  
 - 1993. 433.600[1] ([[Списак држава по броју становника|]])
 - Густина 26/km² 
Валута динар
Временска зона UTC +1
Позивни број +{{{позивни број}}}
1председник РСК у време операције Олуја
2премијер РСК у време операције Олуја

Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република[2], која је постојала између 1991. и 1995. године[3] и коју су већински настањивали Срби. До 1995. (заједно са Републиком Српском) једнострано се сматрала делом Савезне Републике Југославије. Основана је на територији СФР Југославије - СР Хрватске[2], која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република. Заузимала је површину од 17.028 km², што је око 30% територије CP Хрватске.

Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (32.000) и Петриња (14.000). Према незваничним проценама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 km². Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали[2].

РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).

Највећи део Републике Српске Крајине Оружане снаге Републике Хрватске су заузела у Операцији Бљесак (подручје Западне Славоније) и у Операцији Олуја (подручја Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) у мају и августу 1995. године. Овим операцијама и након њих извршено је етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 350.000 Срба.

Део територије РСК који је обухватао источну Славонију, Барању и Западни Срем Хрватска војска није заузела него је Ердутским споразумом од 12. новембра 1995. године покренут процес мирне интеграције овог подручја у уставно-правни поредак Хрватске. Процес мирне интеграције се проводио под управом Уједињених нација (Мисија УНТАЕС) и завршен је 15. јануара 1998. године.

Независност Републике Српске Крајине званично није признала ни једна држава света, укључујући и тадашњу СР Југославију.

Географија[уреди]

Географске регије РСК
Динара, поглед из Книна
Крајишка љепота - Плитвице
Шуме на Папуку

Република Српска Крајина се простирала правцем сјевер - југ, односно исток - запад (мањим делом) и имала је облик издужене елипсе. Дужина РСК од хидроелектране Перуча до села Градац на лијевој обали ријеке Купе на Кордуну (југ - сјевер) и према истоку код Брезова Поља на планини Папук у Западној Славонији била је 350 километара а од села Апшевци у Западном Срему (југ) до границе са Мађарском на ријеци Дунаву (сјевер) око 100 километара[4]. Ширина РСК од села Доњи Земуник код Задра до тригонометра Орловац (1485 метара), на сјеверни падинама планине Динаре на границе са БиХ била је 86 километара, а од села Уштица на десној обали ријеке Саве до Јасеновца, свега четири километара. Гранична линија са Републиком Хрватском и Муслиманско-хрватском федерацијом БиХ (линија сјевер) износила је 199 километара, а гранична линија УНПА Југ износила је 230 километара[4]. Значајно је напоменути да је РСК преко Горњег Карина и Доњег Карина имала излаз на Јадранско море. РСК је била састављена од три енклаве[5]:

Ове територије официално су биле географске регије. Корпуски крајишке војске су биле дислоцирани по начину једна регија - један корпус. По регијама је био и попис становништва Српске Крајине.

Насеља[уреди]

Под контролом РСК су била следећа насеља:

Бели Манастир, Бенковац, Бискупија, Боричевац, Борово Село, Цетинград, Двор на Уни, Доњи Лапац, Дрниш, Ервеник, Ердут, Глина, Грачац, Вргинмост, Хрватска Дубица, Костајница, Јагодњак, Јасеновац, Ловинац, Кистање, Книн, Кореница, Крњак, Мајур, Маркушица, Масленица, Негославци, Нуниц, Обровац, Окучани, Петриња, Плитвице, Раковица, Саборско, Слуњ, Свети Рок, Шодоловци, Стрмица, Топуско, Трпиња, Удбина, Војнић, Врховине, Врлика, Вуковар.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Срби у Хрватској

Војна крајина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Војна крајина
Мапа Војне крајине
Крајишки војници

Поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце. Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и Крка саграђен 1350. Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Срема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.

Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под османском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Хабзбуршку монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Османлија на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11. маја 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

1881—1918.[уреди]

Након укидања војне организације интензивирала је политичка активност Срба. Било је стварано неколико странака, од којих неки су имали сарадњу са странками Хрвата. Али број хрватских политичара, као што су Анте Старчевић и Јосип Франк гледали на Србе као на странци на овом подручју па су пропагандирали србофобију[6][7]. Док су Срби добили подршку од бана Куена-Хедервари који је био постављен из Будимпешта, неки хрватски политичари тражили заштиту у владајућим круговима у Бечу. Након слома Аустроугарске готово све њене словенске земље добровољно су постали део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ова држава је била централизована па и није одговарала већине Хрвата који су желели суштинску аутономију или потпуну независност. Све ово је изазвало низ политичких криза[8].

Према попису становништва 1910. године православни Срби у хрватско-славонском граничном подручју бивше Војне крајине бројали су 649.453 људи [9]. Једанаест година касније, у 1921. години на подручју Хрватске, Славоније и Срема живело је 764.901 Срба. Од тога 658.769 на простору бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији[10].

Други светски рат и геноцид над Србима[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Геноцид над Србима у Другом свјетском рату

Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

Хрватско прољеће[уреди]

Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за "хрватску стројницу о хрватском рамену" итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет. Међутим, у карактеристичном потезу „поравнавања“ смијењено је и вођство СК Србије „због либерализма“.

Рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат у Хрватској

1990.[уреди]

Мапа положаја РСК
Детаљна мапа РСК

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Макс Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Сукоби Хрвата и Срба у Хрватској симболички су почели на фудбалској утакмици између београдске „Црвене звезде“ и загребачког „Динама13. маја 1990. на којој је дошло до масовне туче навијача. Сукоби су се повећавали формирањем нове хрватске владе која је убрзо изменила државне симболе и најавила доношење новог Устава у којем би Срби изгубили статус конститутивног народа. Одговор Срба, на ове претње, био је формирање Српског националног већа, организовање референдума о аутономији и блокирањем друмског и железничког саобраћаја у околини Книна — тзв „Балван револуција“. Тиме је пресечен пут између Загреба и Сплита.[11]

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом злочиначком подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд.

Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба. [12]

Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину.

Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније.

1991.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Крвави ускрс на Плитвицама, Сукоб у Боровом Селу, Задарска кристална ноћ, Сукоб у Бјеловару и Убијања Срба у Вуковару

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Хрватски националисти су нападали и касарне ЈНА у Сплиту 6. маја 1991, Бјеловару 29. септембра 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца. [13]

Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватске[2]. Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав РСК[2].

Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

У пролеће 1991. Срби у Хрватској прогласили су део територије својом државом а дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Републике Српске Крајине[14].

Децембра 1991, након низа неуспешних прекида ватре, Уједињене нације су разместиле мировне снаге у делове Хрватске које су држали Срби. Ове снаге су распоређене да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног решења. Циљ је био да се заштити све становништво на територијама које се нашло под контролом УН.

Током 1991. започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, да се заплаше остали и напусте део под контролом Хрватске. Само у Сиску је ликвидирано око 600 Срба цивила[15], а у Осијеку је убијено стотинак [16] српских цивила. Срби су одвођени из Загреба и на Пакрачкој пољани је ликвидирано око 280 српских цивила из градова. Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150[тражи се извор од 01. 2014.] Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена. РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа одбране (ХВО), војске Хрвата из Босне и Херцеговине, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага Унпрофор-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.

1992.[уреди]

Рата не би било да га Хрватска није жељела али ми смо процјенили да само тако можемо остварити самосталност.
Фрањо Туђман, председник Хрватске на тргу Бана Јелачића, у обраћању хрватском народу, 24. марта 1992.[17]

Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених нација је почело јануара 1992.

На дан 7. јануара 1992. Емир Шишић, пилот ЈНА је оборио хеликоптер Европске заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске[18]. Том приликом је погинуло 5 посматрача.

Европска заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992.[18]. Након овог признања ЈНА се по споразуму постепено повлачила из Хрватске. Мандат снага Унпрофор-а је убрзо проширен и на ружичасте зоне, које су обухватале велики део Крајине, а нису биле обухваћене првим споразумом.[19]

Хрватска је постала чланица Уједињених нација 22. маја 1992[20]. ЈНА се постепено повлачила из Хрватске, а Срби из Крајине задржали су територије.

Уништени тенк код Дрниша

Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интезитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није спречило чак ни присуство снага Уједињених нација. Хрватској није одговарало одржање статуса кво после одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним деловима, да би преузимала територију. Операције у овом периоду су:

1993.[уреди]

Јануара 1993. године хрватска војска и снаге МУПа су напали подручје Равних котара близу Задра и Бенковца. Жестоке борбе су трајале до пролећа. У њима су учествовали осим осталих хрватских јединица и гардијске бригаде, а са српске стране осим СВК и Милиције Крајине добровољци и снаге СДГ Жељка Ражнатовића Аркана.

Операција Медачки џеп извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент[тражи се извор од 01. 2014.]. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена. Несталим важи још 4 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српску територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка операције потписан је споразум којим се извршила демобилизација Медачког џепа и његово стављање под пуну контролу УН. Током спровођења споразума дошло је до сукоба између канадских и хрватских војних снага. Оваква промена понашања једног дела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесу спровођења мира.

После ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, Хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Углавном је наставила рат у Босни. Хашки трибунал је касније испитивао хрватске официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратне злочине током ове акције.

1994.[уреди]

Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују споразум 18. марта у Вашингтону[21] о оснивању Муслиманско-Хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са бошњацима чиме врши тактичке припреме за борбу против Срба.

Марта 1994. власти Крајине су у руској амбасади у Загребу потписале споразум о прекиду ватре.

Крајем 1994. хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у операцији Цинцар код Купреса и од 29. новембра до 24. децембра у операцији Зима 94 на Динари и код Ливну. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки џеп и да би се пришло Книну са севера и тако покушало да се окружи са три тране.

Српска Војска Крајине 1994—1995. помаже снагама Аутономне Покрајине Западне Босне Фикрета Абдића у борбама на широј територији Бихаћа и Велике Кладуше, против снага Армије БиХ.

Током овог периода вођени су неуспешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској.

1995.[уреди]

Српске избеглице из Крајине

4. августа 1995, Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.

За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила[22], а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину.[22] На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба.[22] Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.[22] Преостале територије РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.[22]

Према подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега око 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручјима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен. Према скоријим подацима, у Хрватску се вратило око 70.000 Срба.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Срби у Хрватској
Распрострањеност Срба у Хрватској према попису из 1981. године
Етничка мапа РСК, базирана на подацима по општинама са пописа из 1991. године

Према пописима становништва из доба СФРЈ Срба у Хрватској је било[23]:

  • 1948 — 543 795
  • 1953 — 588 756
  • 1961 — 624 991
  • 1971 — 627 000
  • 1981 — 531 502
  • 1991 — 581 661

Највећи удео Срба, 1991. године, је био у општини Доњи Лапац и то преко 95%. Поред тога Срби су 1991. године чинили велику већину, између 80 и 90 % у општинама Војнић, Кореница, Двор, Книн и Грачац, са осамдесет и Вргинмост, Глина, Костајница, Бенковац и Обровац са 50 до 70 %. Половину су имали у Петрињи и Пакрацу. Трећину становништва чинили су у општинама Огулин, Карловац, Новска, Бели Манастир, Вуковар, Ораховица, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина. Преко 20 % било их је у Осијеку, Сиску, Новој Градишки, а имеђу 15 и 20 % у Нашицама, Доњем Михољцу, Славонској Пожеги. Значајне српске заједнице постојале су и у Винковцима, Славонском Броду, Ђакову, Бјеловару, Копривници, Кутини, Гарешници, Врбовском, Шибенику, Задру, Сињу, Имотском. Већину су дакле имали у Западној Славонији, деловима Барање и источне Славоније, затим на Банији, Кордуну, Лици, Крбави, те деловима Далматинске Загоре и Билогоре. У Загребу је 1991. године, живело 44.384 Срба, односно, чинили су 6,27% становништва главног града Хрватске. У неких двадесетак општина од око 115 тада, Срба је било испод 1 %.

Политика[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Састав влада српских аутономних области и Републике Српске Крајине

У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.

У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.

Државни симболи[уреди]

Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.

Оружане снаге[уреди]

Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска Војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 17. октобра 1992. године.

Милиција Крајине[уреди]

На почетка српско-хрватског сукоба значајну улогу у одбрани Крајине играла је Милиција САО Крајине. Током притиска на Србе хрватска Влада је избацила већину Срба из републичког МУП-а те из станица МУП-а у општинама где су Хрвати чинили већину. Покушавајући да ураде исто и да уведу нове симболе на униформе милиције у општинама са српском већином наишли су на отпор Срба, припадника МУП-а. Од тог тренутка секретаријати милиције прекинули су све везе са министарством у Загребу и формирали су Милицију Крајине на челу са Миланом Мартићем. 4. јануара 1991. године је био створен Секретаријат унутрашњих послова у Книну. Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркос чињеници да није имала тешко наоружање, које су имали припадници МУП-а Хрватске и Зенге. Према западним изворима у јулу 1991. године она је имала око 7.000 припадника са резервом око 20.000[24]. Према српским ауторима 9. октобра 1991. године Милиција САО Крајине имала је 1.200 редовних припадника у секретаријатама, 500 припадника специјалних јединица и 1.200 резервиста. Тада је постојало седам секретаријата унутрашњих послова: у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару.

Здравствена служба[уреди]

Здравство подручја Крајине је прије рата било интегрални дио здравствене службе у Републици Хрватској. Финансирано је из јединственог фонда, са сједиштем у Загребу. Количина новца којом је располагало крајишко здравство није била довољна да покрије веће потребе. Здравствена служба Крајине имала је 9 домова здравља (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Кореница, Доњи Лапац, Двор на Уни, Костајница, Вргинмост, Војнић) и 3 медицинска центра (Книн, Глина, Петриња). Број становника на једног љекара је био, у просјеку, 1.412. Најмањи је био у Книну (532) и у Петрињи (554), док у Војнићу тај број износио 2.233. Број постеља у РСК је износио 1.338, тј. 4,53 кревета на 1.000 становника[25].

Након почетка рата у 1991. години здравствена служба у САО Крајини је реформисана у правцу аутономије и сарадњи са службама здравља БиХ и Србије. У јесен 1991. била су створена два медицинска центра у Книну (Далмација и Лика) и у Глини (Кордун и Банија). Значајна пажња је била обраћена на помоћ избеглицама са подручја под контролом ЗНГ и МУПа Хрватске, којих је било укупно око 100.000 људи. У току читавог рата велику помоћ љекарима РСК су пружили Војномедицинска академија у Београду и хуманитарне организације, као и Српска православна црква[26].

Образовање[уреди]

Спорт[уреди]

Први кораци по развоју спортских активности на простору Републике Српске Крајине су почели 28. септембра 1992. године када јеусвојен Закон о физичкој култури. Након тога су основани струковни савези као фудбалски у Србу, кошаркашки у Книну, одбојкашки у Вуковару, рукометни у Белом Манастиру, шаховски у Борову насељу итд. У Бенковцу 11. фебруара 1995. године је основан Олимпијски комитет Републике Српске Крајине. Сарадња Крајине, Српске и Србије на спортском пољу била је успјешна. Први кораци сарадње направљени су захваљујући напорима Министарства за спорт Савезне Републике Југославије, Југословенског олимпијског комитета, Факултета за физичку културу и других институција у Београду и сличних из Српске, односно са Пала и из Бања Луке. У Крајини је била популарна фудбалска лига која је постојала у периоду од 1992. до 1995. године, а најпознатији клуб је био „Динара“ из Книна. Политички положај Републике Српске Крајине одразио се на њен спортски живот у међународним оквирима. То је значило блокаду у сваком погледу[27].

Влада Републике Српске Крајине у прогонству[уреди]

Посланици некадашње Народне скупштине Републике Српске Крајине су 2005. године формирали Владу Републике Српске Крајине у прогонтву, међутим она до данас није остварила неки већи утицај како мећу избеглим лицима из Српске Крајине тако и према Влади Србије. [28][29][30][31][32] Данас је званично призната једино од Српске радикалне странке.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Чубрило (2011), стр. 325.
  2. ^ а б в г д "Vojska Krajine" No.9-10 feb-mar 1994. Beograd na sajtu Balkan Archive.
  3. ^ „Croatian Serb leader distances himself from "Krajina government in exile" - BBC Monitoring / 28. фебруар 2001“. News.serbianunity.net Приступљено 7. 3. 2013.. 
  4. ^ а б Новаковић 2009, стране 197
  5. ^ Чубрило (2011), стр. 326.
  6. ^ Васильева, Нина, Гаврилов, Виктор. Балканский тупик ? Историческая судьба Югославии в XX веке. — М.: Гея Итэрум, 2000. pp. 81. ISBN 5-85589-063-5
  7. ^ Беляков (2009), стр. 95.
  8. ^ Васильева, Нина, Гаврилов, Виктор. Балканский тупик ? Историческая судьба Югославии в XX веке. — М.: Гея Итэрум, 2000. pp. 78-79. ISBN 5-85589-063-5
  9. ^ Никифоров (2011), стр. 84.
  10. ^ Рат за опстанак Срба Крајишника. Зборник радова 1. — Београд: Тело Принт, 2010. pp. 62
  11. ^ Crnobrnja (1996), стр. 152.
  12. ^ Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступљено 30.9.2013.
  13. ^ РТС: Две деценије од распада СФРЈ, Приступљено 30.9.2013.
  14. ^ „У овом документу се на страни 4 позива на Устав усвојен 19. децембра 1991.“ (PDF) Приступљено 7. 3. 2013.. 
  15. ^ Казнена пријава Жупанијског друштва адвоката из Сиска, Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ http://www.b92.net/download/osijek/doc05.pdf
  17. ^ „Vesti - januar 2002. godine“. Milosevic-trial.org. 30. 1. 2002. Приступљено 7. 3. 2013.. 
  18. ^ а б Bethlehem & Weller (1997), стр. 33.
  19. ^ Bethlehem & Weller (1997), стр. 527.
  20. ^ „United Nations Member States“. Un.org Приступљено 7. 3. 2013.. 
  21. ^ Parać Dalibor (15. 12. 2006.). „Nezavisni magazin BH DANI - ONLINE“. Bhdani.com Приступљено 7. 3. 2013.. 
  22. ^ а б в г д „У одбрани српства“ - Резолуција у Сан Дијегу, Септембар 2001.[мртва веза од March 2013]
  23. ^ Роксандић, Драго (1991 ). „36 - Промјене у становиштву“. Срби у Хрватској. Vjesnik
  24. ^ Thomas & Mikulan (2006), стр. 42.
  25. ^ Чубрило (2011), стр. 336.
  26. ^ Чубрило (2011), стр. 337.
  27. ^ Чубрило (2011), стр. 351.
  28. ^ „Vesti - "Vlada RSK" u izbeglištvu“. B92. 26. 2. 2005. Приступљено 7. 3. 2013.. 
  29. ^ „Влада Републике Српске Крајине“. Vladarsk.com Приступљено 7. 3. 2013.. 
  30. ^ „Vreme 739 - Vlada u izbeglistvu: Krajisnici, dje cemo na prelo“. Vreme.com Приступљено 7. 3. 2013.. 
  31. ^ „Banija Online | Vlada Republike Srpske Krajine Pisala Vladi Srbije: Ne Povlačiti Tužbu“. Banija.rs Приступљено 7. 3. 2013.. 
  32. ^ „Srbi iz Hrvatske osnovali vladu u izbjeglištvu | Vijesti | DW.DE | 27.02.2005“. Dw-world.de. 27. 2. 2005. Приступљено 7. 3. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]