Република Српска Крајина
-
- За остале употребе, погледајте Крајина (вишезначна одредница).
 |
Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија, због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор. Да бисте видели претходне верзије садржаја, кликните на картицу историја. |
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
 |
Овај чланак или његов део можда садржи оригинално истраживање или садржај из непроверених извора. Молимо вас да помогнете Википедији додавањем референци. Види страницу за разговор за детаље. |
| Химна: Боже правде | |
 |
|
| Главни град | Книн |
| Службени језик | српски |
| Председник: | Милан Мартић |
| Премијер: | Милан Бабић |
| Државе које су признале независност: | званично ниједна |
| Површина | |
| - Укупно | 17.028 km2 |
| Становништво | |
| - 1991. | 435.595 |
| - Густина | 26/km² |
| Валута | крајишки динар |
| Временска зона | UTC +1 |
| 1председник РСК у време операције Олуја 2премијер РСК у време операције Олуја |
|
Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република[1], која је постојала између 1991. и 1995. године[2] и коју су већински настањивали Срби. Основана је на територији СФР Југославије - Република Хрватске[1], која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република.
Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали[1].
РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).
Највећи део Републике Српске Крајине Хрватска војска је заузела у Операцији Бљесак (подручје Западне Славоније) и у Операцији Олуја (подручја Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније) у мају и августу 1995. године. Овим операцијама и након њих извршено је етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 500.000 Срба.
Део територије РСК који је обухватао источну Славонију, Барању и Западни Срем Хрватска војска није заузела него је Ердутским споразумом од 12. новембра 1995. године покренут процес мирне интеграције овог подручја у уставно-правни поредак Републике Хрватске. Процес мирне интеграције се проводио под управом Уједињених нација (Мисија УНТАЕС) и завршен је 15. јануара 1998. године.
Независност Републике Српске Крајине није признала ни једна држава света, укључујући и тадашњу СР Југославију.
Садржај |
Географија
Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем[1].
Поријекло државе и народа
 |
За више информација погледајте чланак Војна крајина |
Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11.5. 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.
Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце.
Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.
Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
Срби у ранијем периоду, на подручију данашње Хрватске
Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).
Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за "хрватску стројницу о хрватском рамену" итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет.
Настанак
 |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватске[1]. Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине[1].
Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.
Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а[тражи се извор од 09. 2009.]. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.
То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније.
РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа обране (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.
Епилог
|
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
4. августа 1995, Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.
За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила[3], а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину.[3] На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба.[3] Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.[3] Преостале територије РСК - Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.[3]
По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручијима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.
Политика
У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.
У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.
Државни симболи
Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
Оружане снаге
Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 17. октобра 1992. године.
Здравствена служба
Здравство Крајине је било интегрални дио здравствене службе у Републици Хрватској. Финансироно је из јединственог фонда, са сједиштем у Загребу. Количина новца којом је располагало крајишко здравство није била довољна да покрије веће потребе. Здравствена служба Крајине имала је 9 домова здравља (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Кореница, Доњи Лапац, Двор, Костајница, Вргинмост, Војнић) и 3 медицинска центра (Книн, Глина, Петриња). Број становкника на једног љекара је био, у просјеку, 1.412. Најмањи је био у Книну (532) и у Петрињи (554), док у Војнићу тај броj износио 2.233. Број постеља у РСК је износио 1.338, тј. 4,53 кревета на 1.000 становника.
Након почетка рата у 1991 години здравствена служба у САО Крајини је реформисана у правцу аутономије и сарадњи са службама здравља БиХ и Србије. У јесен 1991 били су старани два медицинска центра у Книну (Далмација и Лика) и у Глини (Кордун и Банија). Значајна пажња је била обраћена на помоћ избеглицама са подручја под контролом ЗНГ и МУПа Хрватске, који је било око 100.000 људи. У току читавог рата велику помоћ љекарима РСК су прижили Војномедицинска академија у Београду и хуманитарни организације, као и Српска православна црква.
Влада "Републике Српске Крајине у прогонству"
2005. године посланици некадашње Скупштине Републике Српске Крајине су формирали "Владу Републике Српске Крајине у прогонтву", међутим она до данас није остварила неки већи утицај како мећу избеглим лицима из Хрватске тако и према Влади Србије. [4][5][6][7][8]
Референце
- ^ а б в г д ђ "Vojska Krajine" No.9-10 feb-mar 1994. Beograd na sajtu Balkan Archive.
- ^ Croatian Serb leader distances himself from "Krajina government in exile" - BBC Monitoring / 28. фебруар 2001.
- ^ а б в г д "У одбрани српства" - Резолуција у Сан Дијегу, Септембар 2001.
- ^ http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=02&dd=26&nav_id=163140&nav_category=11
- ^ http://www.vladarsk.com/
- ^ http://www.vreme.com/cms/view.php?id=408070
- ^ http://www.banija.rs/novosti/1837.html
- ^ http://www.dw-world.de/dw/article/0,,2495365,00.html
Види још
Литература
- Рат и ријеч / Саво Штрбац. - Бања Лука: Графид, 2011. - 190 стр.
- Српска Крајина / [уредник Радослав И. Чубрило]. - Београд: Матић, 2011. - 742 стр.
Спољашње везе
|
|||||||
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
|
|
|---|
| Садашње |
| Европа: Придњестровље (од 1990) • Косово (од 2008) Азија: Северни Кипар (од 1975) • Абхазија (од 1992) • Јужна Осетија (од 1991) • Нагорно-Карабах (од 1991) • Газа (од 2005) • Тајван (од 1945) Африка: Сомалиланд (од 1991) • Западна Сахара (од 1976) |
| Бивше (2) |
| Европа: Република Српска Крајина (1991-1995) • Република Српска (1992-1995) • Херцег-Босна (1992-1994) • Западна Босна (1993-1995) • Гагаузија (1990-1994) • Крим (1992-1995) • Ичкерија (1991-1999) Азија: Аџарија (1991-2004) • Нахчиван (1991-1993) • Талиш-Муган (1993) • Јужни Курдистан (1991-2003) • Тамил Илам (1983-2009) • Качин (1962-1994) • Сувадиве (1959-1963) Африка: Бијафра (1967-1970) • Анжуан (1997-2002) • Мохели (1997-1998) • Бопутатсвана (1977-1994) • Цискеј (1981-1994) • Транскеј (1976-1994) • Венда (1979-1994) • Џубаланд (1998-2001) • Југозападна Сомалија (2002-2006) • Пунтланд (1998-2004) • Катанга (1960-1964) • Рвензуруру (1963-1982) Океанија: Бугенвил (1975-1997) • Ротума (1987-1988) • Тафеа (1980) • Тана (1974) • Вемерана (1980) |
| Напомене: (1) Укључујући државе и територије које су прогласиле своју независност и као такве су или делимично признате или потпуно непризнате, као и територије које нису званично прогласиле своју независност, али функционишу или су функционисале као такве у одређеном временском периоду. (2) У списак бивших фактички независних држава и територија урачунате су оне фактички независне државе и територије које су као такве постојале од друге половине 20. века до данас. |
