Операција Масленица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Merge-arrows.svg Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Покољ на Велебиту 1993..   (Разговор)
Рат у Хрватској
Пакрац - Плитвице - Борово Село - Касарне - Вуковар - Шкабрња - Госпић - Дубровник - Ловас - Саборско - Воћин - Откос 10 - Оркан 91 - Миљевачки плато - Лора - Масленица - Медачки џеп - Удбина - Бљесак - Загреб - Олуја

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, откада је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УН-а, односно УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године.[1] Сам назив „Масленица“ је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.

Масленички мост обновљен 2005. године

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје деце. У збеговима је као директна поседица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513.[1] Са подручја Равних котара које су овој акцији заробиле хрватске снаге је укупно прогнано 10.000 становника српске националности.[2] Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.[2]

Садржај

[уреди] Напад

Након успостављања прекида ватре 2. јануара 1993. између влада Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, хрватске снаге су током двадесет дана предузимале само симболичне војне операције уперене против српског живља у Републици Српској Крајини, а међу њима нарочито се истакла она у Масленици до које је дошло 22. јануара 1993.[3] И тако је, у настојању да стекну контролу над мостом у поменутом крају, хрватска војска прекршила УНПРОФОР-ову демаркациону линију и започела офанзиву 22. јануара.[4] Губитком моста код Масленице и аеродрома код Земуника, Срби из Крајине остали су са јако мало простора за почитичке маневаре. Упркос томе, влада Републике Српске Крајине, односно Книн је био спреман на преговоре са Загребом у циљу да „скроз нормализује српско-хрватске односе“.[5] Напад Републике Хрватске на јужне делове Републике Српске Крајине се десио у току реализације „Венсовог плана“. Према „Венсовом плану“ Република Српска Крајина је стављена под заштиту мировних снага УН-а, односно Унпрофора, а ово је била трећа по реду агресија Републике Хрватске на заштићено подручје УН-а.[1] Током напада, хрватске снаге су заузеле дио Равних Котара, аеродром Земуник, брану и хидроелектрану Перуча и неколико врхова на планини Велебит.[1] У хрватском нападу на подручје Равних котара су највише страдала насеља Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, која су спаљена, а након њих насеља Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, која су дјелимично спаљена.[1] Овај напад су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, а одобрење је дао Фрањо Туђман.[2] Многи од хрватских команданата су тада или убрзо унапређени у чинове генерала.[2] Један од учесника ових догађаја је био и Албанац Агим Чеку, који је у хрватској војсци био начелник артиљерије сектора „Велебит“.[2]

[уреди] Злочин

Током неколико дана напада хрватских снага на подручје Равних котара у саставу Републике Српске Крајине, становници онога подручја, односно Срби из насеља Ислам Грчки, Кашић, Смоковић, Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, су убијени, прогнани или одведени у хрватске затворе и логоре.[1] У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце.[1] Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости.[2] Осам лица се и даље воде као нестала.[1] Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкеле или уништиле. Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништени, оскрнављени или порушени.[2] Међу пострадалим споменицима културе су Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом Светог Георгија у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница.[2] У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.[2] Са подручја Равних котара укупно је прогнано 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.[2] Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту (Логор Лора), гдје су мучени, а неки и убијани.[6] Један од најтежих злочина се десио 22. јануара 1993. на велебитском превоју Мали Алан.[1] У непосредној близини осматрачнице Унпрофор-а на Велебиту, односно планинском превоју Мали Алан, припадници хрватске специјалне полиције су извршили напад на малу групу припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.[1] Овај злочин познат као покољ на Велебиту 1993. или покољ на Малом Алану 1993. се истиче по свирепости нападача и начину на који су убијани заробљени Срби, међу којима је била и једна болничарка.[7][1][8]

[уреди] Медијски извештаји

Из угла европске јавности, штампе обеју страна су расправљајући о овом догађају бацале на њега мање-више ружну слику: у Хрватској је као резултат повећане употребе еуфемизма и парадоксије консолидован симбиличан ефекат победе; док је у Србији, у покушају да се умање губици, догађај био објављен јавности путем искривљеног језика парадоксије и парафразе.[9] Хрватска штампа прослављала је победу, али је, имајући у виду да би то могло проузроковати негативне међународне реакције, прибегла објашњењима да би оправдала операцију: операција је била неминовна због (1) поновног успостављања саобраћаја између континенталног дела земље и Далмације (2) заштите мостова од напада српских снага. Све у свему, акција је била окарактерисана као „чишћење терена“ и „довођење реда“.[10]

[уреди] Референце

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Танјуг, Бета (22. 1. 2011.). „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица““. Радио-телевизија Војводине  ((sr))
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и РТРС (22. 1. 2011.). „Служен парастос Србима убијеним у акцији „Масленица““. Радио телевизија Републике Српске  ((sr))
  3. ^ Sabrina P. Ramet, Central and Southeast European Politics Since 1989, Cambridge University Press, 2010, 130
  4. ^ A political chronology of Europe, Том 1, Routledge, 2001, 69
  5. ^ види: F.Švarm. 1993. ‘A Fragile Pontoon Link’ Vreme NDA, 23 July.
  6. ^ Веритас (22. 1. 2011.). „Равни Котари - Масленица 1993: Изјаве цивилних лица српске националности“. Документационо Информациони центар „Веритас“  ((sr))
  7. ^ Погледи (22. 1. 2011.). „Бивши припадник плавих шљемова“. Погледи  ((sr))
  8. ^ Крајинафорце (22. 1. 2011.). „Масакр војника ВРСК на Малом Алану“. Крајинафорце  ((sr))
  9. ^ Pål Kolstø, Media discourse and the Yugoslav conflicts: representations of self and other, Ashgate Publishing, Ltd., 2009, 76
  10. ^ види: Зоран Водопија, „Промашено искупљење“, Вечерњи лист, 27. фебруар 1993, стр. 2

[уреди] Спољашње везе

Портал Део Википедије посвећен темама везаним за Распад СФРЈ.


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Операција_Масленица&oldid=7065501“