Срби у Хрватској

Из Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Хрватској
Srbi-hr.jpg Јосиф Рајачић  · Петар Прерадовић  · Јосиф Руњанин · Владимир Матијевић · Светозар Прибићевић  · Никола Тесла · Милутин Миланковић · Григор Витез · Ђуро Курепа · Гајо Петровић  · Раде Шербеџија · Предраг Стојаковић
Укупна популација

Срби у Хрватској: 186.633 [1]

Срби пореклом из Хрватске: 700.000 [2]

Популација
Застава Хрватске Хрватска 186.633 (2011.) [1]
Застава Србије Србија
Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Застава Сједињених Америчких Држава САД
Застава Канаде Канада
Застава Аустралије Аустралија
Језици
Српски и Хрватски
Религија
Углавном православна, мањим делом атеисти
Етничке групе

Индо-Европска

  Словени
    Јужни Словени
Део серија чланака о
Србима
Serbian Cross.svg

Српска култура
Књижевност · Музика
Уметност · Кинематографија
Кухиња · Племена
Народна ношња

По регијима или земљама
(укључујући дијаспору)
Србија (Војводина · Космет)
БиХ (ФБиХ) · Црна Гора
Хрватска (Далмација) · Македонија
Мађарска · Румунија · Албанија
Словенија · Грчка · Бугарска
Немачка · Француска · Аустрија
Швајцарска · Канада · САД · Мексико
Аустралија · Африка · Русија
Украјина · Енглеска · Шведска
Аргентина · Турска · Словачка
По градовима
Беч · Будимпешта · Париз
Ванкувер · Чикаго · Загреб
Мостар · Сарајево · Темишвар · Трст
Коморан
Подгрупе и сродни народи
Бокељи · Бошњаци · Буњевци
Горанци · Јањевци · Крашовани
Македонци ·Муслимани · Торлаци
Хрвати · Црногорци · Шокци
ШопиТорбешиМијаци

Српске земље
Србија (Војводина · Космет)
ЦГ · БиХ (РС · Брчко · ФБиХ) • МК
РХАЛ

Српска православна црква
Патријарси · Светитељи
Устројство · Манастири

Српски језици и наречја
српски · српскохрватски
ужички · ромско-српски
старословенски · славеносрпски
штокавски · торлачки · шатровачки

Историја · Владари
Порекло Срба

Прогањање Срба
Србофобија · Јасеновац
Независна Држава Хрватска
Крагујевачки октобар

п  р  у


Срби су највећа национална мањина у Републици Хрватској. По попису становништва из 2011. године Срба у Хрватској има 186.633 и чине 4,36% становништва Хрватске.[1] У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2% број Срба у Хрватској је смањен за двије трећине већ до следећег пописа 2001. године. Божићним уставом из 1990. године Хрватски сабор је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској.

Најпознатији Србин из Хрватске је научник Никола Тесла.

Демографија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографска историја Срба у Хрватској

Највећи број Срба у Републици Хрватској живи у Загребу.[3] После Загреба, највећи број Срба живи на Банији, Кордуну, Лици, Северној Далмацији, Славонији, западном Срему и Барањи.[4] Мањи број Срба живи у јужној Далмацији, Билогори, Мославини, Горском котару и Истри.[5]

17 општина у Републици Хрватској има већинско српско становништво:

Према попису становништва из 2001. године у четири жупаније у укупном броју становника Срби учествују са више од 10%: у Вуковарско-сремској жупанији (15,6%), Сисачко-мославачкој жупанији (11,7%), Карловачкој жупанији (11,0%) и Личко-сењској жупанији (11,5%).[5]


Број Срба је 1991. био пуно већи, када их је било 581,663 [6] чинећи 12,2% становништва Хрватске. У попису становништва 1971. је у СР Хрватској забележен највећи број Срба, њих 626,789 (преко 14% становништва).[тражи се извор од 10. 2013.]

Према подацима Државног завода за статистику Хрватске, хрватским као матерњим језиком говори 4.265.081 (96,12%) становника Хрватске, док 44.629 (1,01%) становника говори српски језик као матерњи[7], што је значајно мање од 201.631 (4,54%), колико се становника Хрватске национално изјаснило као Срби.[5] Према методологији хрватског Државног завода за статистику, под матерњим језиком се подразумева језик који је особа научила у раном детињству, односно, ако се у домаћинству говорило неколико језика језик који особа сматра својим матерњим.[8]

Промене за време рата у Хрватској

Највећи пад броја Срба у Хрватској се догодио за време Рата у Хрватској 1991-1995. Већина Срба, њих 200.000 (2005). наставља да и даље живи у избеглиштву у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори.[тражи се извор од 10. 2013.]

Према попису становништва из 1991., последњем пре почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У укупном становништву Хрватске, процентуално, Срби и Хрвати, односно припадници православне и католичке вероисповести су учествовали са:

  • Хрвати 78,1 %, католици 76,5 %
  • Срби 12,2 %, православци 11,1 %

За време рата, велике промене у просторном распореду Срба у Хрватској и њиховом броју догодиле се се у два наврата: на почетку, током 1991, и затим на крају рата, током 1995. године.

После рата у Хрватској, удео Срба и Хрвата, односно припадника православне и католичке вероисповести је следећи:

  • Хрвати 89,6 %, католици 87,8 %
  • Срби 4,5 %, православци 4,4 %

На почетку рата највећи део Срба је напустио подручја Билогоре и Северозападне Славоније, док је на крају рата, током 1995. у операцијама Бљесак и Олуја већина српског становништва избегла са подручја Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације.

Историја

До 1700. године

Црква Ваведења Пресвете Богородице манастира Лепавина подигнутог 1550. године

Своје храмове, имања и куће Срби су имали у Хрватској још пре Косовског боја. Манастир Крупа подигнут је 1317. године, а манастир Крка 1345. године. Срби су се на територије које су ушле у састав Хрватске после Другог светског рата, населили и много пре сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. године. Др Велимир Бранковић помиње да су Јужни Словени, односно Срби и Хрвати своје прве државе добили у Панонији под Војимиром и Људевитом Посавским око 796. године, односно Срби и под Вишеславом и Радославом 800. године. Расколом у хришћанској цркви 1054. године настала је подела између Срба и Хрвата на православце (источне хришћане) и католике (западне хришћане). Међутим, у српским државама Бодина, Мирослава и посебно Немањића на Балкану, слободно је радила Католичка црква, док је Православна црква имала своје центре у Далмацији, Славонији, Војводини и старој (банској) Хрватској: Мљет, Крупа, Крка, Крушедол, Хопово, Ораховица, Марча, Сремски Карловци...

Мапа подручја под јурисдикцијом Пећке патријаршије у 16-17. веку, у оквиру којег су се налазили и Срби са подручја данашње Хрватске

Организовано досељавање Срба у Славонију вршено је и за време владавине краља Драгутина, а затим деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића. Женидбом хрватског бана Улриха Цељског са деспотовом ћерком Катарином Бранковић 1434. године, Срби се масовније насељавају и у северну Хрватску: Медведград код Загреба, Калник, Крижевце и Копривницу. Били су то већином војници, млади, неожењени, који су се ту и ородили са Хрватима, прелазили на католичанство и њихови потомци временом су постајали Хрвати. Иначе то су била времена у којима је верска припадност била много израженија него национална. Људи тог доба, дакле, више су се одређивали по верској или језичкој, односно племенској припадности. Наравно, било је и супротних миграција и дешавања. О пореклу ових давно досељених старих српских породица у католичку Хрватску сведоче само још њихова непромењена презимена, чувена и у старом крају: Бранковићи, Борићи, Ивковићи, Југовићи, Драшковићи, Марчетићи, Милићевићи, Познановићи, Радиновићи... Српско господарство над Калником трајало је нпр. читавих сто година, до 1537. и Николе Херцеговића. Због тога се србство понајбоље и очувало, тврди др Велимир Бранковић, баш у Славонској крајини.

Турском најездом и разбијањем старих српских држава, Срби су сатерани на западне и северне границе Балкана. Док их је на југу пратила насилна исламизација, на северозападу Срби су били под ударом германизације и унијаћења и то у време мира.

1700—1848.

Подручје аустријске Војне крајине у 19. веку, у оквиру којег је живео знатан део српског становништва са подручја данашње Хрватске

Река Сава и Београд су средином 18. века били граница два царства. На просторима Хрватске и Славоније, католичко насиље над православцима имало је за последицу њихове све чешће побуне. Када је 1755. године Загреб преотео манастир Марчу, избила је Северинска буна, коју је водио Србин Петар Љубојевић из околине Бјеловара.

Било је то време покрета за очување српског националног бића у Далмацији, северној Хрватској, Славонији и Подравини. Крајем 18. века ту су отворене и прве српске школе. У том периоду подигнут је и највећи број православних цркава, као и богословије у Метку, Залужници, Плашком и Карловцу. Само епископ Горњокарловачки Лукијан Мушицки основао је осамдесет српских школа. У Пакрацу је из Богословске школе касније израсла српска Учитељска школа и сва остала средња училишта, а у оквиру њих и КУД „Караџић“. Тада је излазио и српски часопис „Добри пастир“.

Срби у градовима врло рано улазе у модернизацијске процесе. У крајишком, повојаченом друштву су ти процеси знатно спорије напредовали, а чињеница је да је већи број Срба у Хрватској био управо из сеоских средина. Срби у градовима били су дисперзирани по читавој Хрватској, што је отежавало буђење њихове националне свести. Ипак, Срем је изузетак. Овде највећи број становника и на селу и у градовима представљају Срби, а будући да је био подељен између Војне крајине и Краљевине Славоније те се у њему налазило и средиште српскога православља у Хабсбуршкој Монархији, био је плодно тло за развитак народног препорода. I у другим градовима, попут Вуковара, Осијека, Пожеге, Загреба и Карловца, Срби су развијали своју националну свест, али је због њихове релативно мале заступљености то било знатно слабије него у сремским средиштима.

Када у Загребу и другим градским центрима почиње илирски покрет суштински се мењају хрватско-српски односи.[9] Панславистички покрети и демократизација културе знатно утичу на односе Хрвата и Срба. То је уједно преломна фаза за интеграцију српске нације у хрватско друштво. У том смислу се, у врло кратком периоду, превладавају верске нетрпељивости те се стварају основе за грађанска права. Истакнути хрватски Илирци Јанко Драшковић, Људевит Гај и Иван Кукуљевић залажу се за пуну равноправност „домородаца“ обеју вероисповести и верску трпељивост. Многи Срби учествују у хрватском народном препороду и постају његови најистакнутији присталице као нпр. Петар Прерадовић и Анастас Поповић.

Револуционарна 1848. година

Сарадња Срба и Хрвата досиже свој врхунац у револуцији 1848. године. Године 1848. и Срби учествују у револуционарним и контрареволуционарним гибањима. Будући да су Мађари одбили српске захтеве за признавањем права народности у оквирима народно-црквене аутономије и за слободном употребом „народног језика“, Срби су стали на страну Аустрије. У другој фази покрета одржана је Мајска скупштина у Сремским Карловцима од 13 до 15. маја. На тој скупштини истиче се право српског народа у Аустрији и Угарској на аутономни, политички и културни развитак. Ради остварења тога права проглашена је аутономна Српска Војводина. Истовремено је изабран српски војвода, граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, док је прокламован и политички савез између Српске Војводине и Хрватске, Славоније и Далмације „на основу слободе и савршене једнакости“. Одлуке Мајске скупштине нису у почетку сматрали законитим ни Мађари ни Аустријанци. Аустрија је, међутим, касније признала легалитет овим одлукама, приликом обрачуна с мађарским покретом. Након победе над Мађарима Аустрија је дала Војводини статус посебне крунске области под именом Војводство Србија и Тамишки Банат. Одлука да се формира ова аутономна јединица деловала је у први мах умирујуће, јер је изгледало да се њоме испуњавају захтеви Срба с Мајске скупштине. Ипак, Срби су тим чином били делимично изиграни. Војводином је управљао аустријски гувернер, њено управно средиште се налазило у Темишвару, у њеним школама и установама обавезни језик је био немачки, а титулу њеног војводе носио је сам цар. Истовремено, Хрватски сабор, подупрт крајишким тежњама, израдио је први програм територијалне интеграције Војне крајине с Хрватском.

Крајишки устав утврђује да је Војна крајина нераздружив део Троједне Краљевине. Крајишки устав прецизирао је још две одредбе: нови закони за Крајину могу се доносити само у Хрватском сабору, а народни се језик уводи у све јавне послове Крајине иу њене школе. Осим тога, сва земља коју Крајишници поседују проглашена је „њиховом правном својином“. Аустрија након пораза Мађара није допустила демобилизацију Војне крајине, што је хрватски сабор такође тражио. У Хрватски сабор улазе 1848. године и представници Срба из градова грађанске Хрватске. Српски кандидати представљају готово половину саборског заступства и најбројнији су у оној скупини заступника која од почетка заседања инсистира на радикалнијим решењима отворених питања.[9] Исте године у априлу 1848. прогласили су Срби из Далмације своја захтевања. Тражили су, међу осталим, потпуну слободу цркве, слободан прелаз са католичке вере на православну и обрнуто, државне плате за свештенике, слободу школа итд. Што се тиче бана Јосипа Јелачића, његов став о „слоги и братинству“ између Хрвата и Срба никада није долазио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније“ у вези са својим именовањем за бана.

Од Револуције до Првог светског рата

Саборни храм Преображења Господњег у Загребу из 1866. године

Након овога врло бурног периода, које је проткано уском сарадњом Срба и Хрвата, долази период развитка национализама и код једних и код других. Све расправе о етногенези Срба и Хрвата, о државним традицијама и просторима једних и других, о културним сферама, настају управо у време након 1848. године. Ипак, без обзира на то, потрес који је погодио Монархију Аустро-угарском и Хрватско-угарском нагодбом указао је и Хрватима и Србима у Хрватској да једни без других не могу функционисати, тј да могу штитити своје интересе једино ако нису национално конфронтирани. Године 1860. крајишки заступници улазе у Хрватски сабор, с правом учествовања у расправи о државноправним питањима. Следећи је корак било демобилизацију Војне крајине 1871. године.

У времнима бана Ивана Мажуранића и бана Куена Хедерварија Срби долазе на високе функције у хрватском друштву. Све три највише функције Цивилне Хрватске и Славоније, осим банке, држе Срби у време бана Мажуранића. Шеф Одјељења за унутрашње послове и подбан је Јован Живковић. Председник врховног суда је Ливије Радивојевић, а Никола Крестић је председник Хрватског сабора. За време Куена Хедерварија део Срба је пристајао уз његову промађарске политику. Ипак, на изборима за црквено-народни сабор 1897. године коалиција српских либерала, радикала и самосталаца побеђује „Куенове Србе“ остављајући им једва који мандат. Службена угарска политика подстицала је у време Куена Хедерварија конфликте између Хрвата и Срба. Народна слободумна странка Светозара Милетића, која је свој програм осмислила у Руми 1881. године, инсистира на једнакости Срба и Хрвата у црквеној и школској аутономији и на признању српског народа у Аустроугарској тако да се у сваком закону спомиње и српски народ, а језик да се назива хрватски или српски. Године 1887. заступници у Хрватском сабору потврђују црквено-народну српску аутономију. Угледајући се на угарски саборски члан IX из 1868. године, Срби имају аутономију цркве и школе, обезбеђена им је равноправност са осталим религијама, а исто се тако слободно смеју служити ћирилицом у читавој Краљевини Славонији и Хрватској, а у крајевима где живе у повећаном броју могу се служити само ћирилицом.

Срби у Хрватској у задњим деценијама 19. века иницијативама Владимира Матијевића стварају низ јаких институција као што су Српска банка, Савез српских земљорадничких задруга и Српско привредно друштво Привредник. Од 1884. године излази и „Србобран“, страначко гласило Српске самосталне странке. У првим годинама 20. века на подручју Далмације и Хрватске настаје Хрватско-српска коалиција. У октобру 1905. потписане су две резолуције, од којих је Задарску потписала српска страна, а Ријечку хрватска, у којима се истиче јединство хрватског и српског народа те њихова равноправност. Срби у Задарској резолуцији дају подршку Хрватима за уједињење Далмације и остатка Хрватске. Хрватско-српска коалиција побеђује на изборима 1905. и 1906. године, али је до избора 1907. она сломљена под притисцима из Беча и Будимпеште. Ипак, коалиција се није распала ни у време великих монтираних процеса против хрватских Срба (Велеиздајнички и Фридјунгов процес). Будући да су утицаји Милетићева Српске самосталне странке, која се није слагала са угарском службеном политиком, били све јачи у народноцрквеним саборима, године 1912. угарска влада укинула је српску аутономију укидањем народно-црквених сабора. У периоду између анексије Босне и Херцеговине и почетка Првог светског рата долази до развоја екстремних струја и код Срба и код Хрвата.

Када су, Европу захватили нови ратови, Бечу није одговарала српскохрватска слога, па је Славонију и Војводину препустио утицају милитантне Пеште. То мучно раздобље потпуне подложности Хрватске угарским (мађарским) интересима и новог насиља над Србима трајало је све до 1918. године, јер је Аустроугарска желела да реформу своје монархије изврши на рачун Словена, а пре свега, Срба. После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали „велеиздајнички народ“. Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава, било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Сплиту и Дубровнику. После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања. Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за „вређање Цара и великосрпску пропаганду“. Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу, где су на „црну клупу“ сели др Срђан Будисављевић, посланик и др Лаза Поповић, др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Сплиту, Задру и Дубровнику. Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: „Нови Србобран“, „Српски Глас“ и „Дубровник“.

За време Првог светског рата велик број хрватских Срба учествује у рату на страни Аустроугарске. Добар је пример за то Светозар Боројевић, који је достигао чин фелдмаршала и био један од ретких успешних аустријских генерала на бојишту. Мајском декларацијом и Крфском декларацијом, које су потписане за време Првог светског рата, отварају се многе могућности, али и питања у вези с могућом будућом заједничком државом јужних Словена.

Период између два светска рата и Краљевина Југославија (1918—1941)

Краткотрајна Држава Словенаца, Хрвата и Срба 1918. године, у којој су Срби били један од три призната народа

Формирањем Националног већа Словенаца, Хрвата и Срба тежило се једнакости у новонасталој Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Светозар Прибићевић одржао је говор у Хрватском сабору 29. октобра 1918. године на којем је међу осталим изјавио да су у заједничкој држави Словенци, Хрвати и Срби потпуно једнак фактор и да су та три народна имена израз за једну политику и народну свест. [10]

На Светозара Прибићевића и његове следбенике након уједињења Државе СХС са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пада главнина мржње Хрвата због неравноправног, изнуђеног уједињења, а потом и због политичке, привредне и националне репресије великих размера која је уследила одмах након уједињења. Прибићевић је у заједничкој влади са радикалом Николом Пашићем издржао свега годину дана. Самостална демократска странка, како се звала Прибићевића странка, тежила је интегралном југословенству и јакој националној држави. Од 1925. године па све до 1939. Самостална демократска странка, као најјача странка хрватских Срба, не излази из опозиције, а и 1939. године се враћа на власт као коалициони партнер Хрватске сељачке странке у Сељачко-демократској коалицији. Прибићевић ће свој живот завршити затворен у Прагу 1936. године, али ће његова идеја о сарадњи хрватских и српских политичара преживети све до Другог светског рата. У Загребачким пунтикацијама из 1932. године које је донела Сељачко-демократска коалиција, тежи се федералном уређењу Југославије.

Према етничкој мапи српскохрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савета Кнеза Павла, 90% становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби[тражи се извор од 09. 2009.]. Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), немачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31 % становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У немачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живело 1.847.000 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.

Оснивањем Комунистичке партије Хрватске 1937. године, све је већи број Срба сељака окупљен у овој странци. Споразумом Цветковић - Мачек 1939. године у којем учествује као партнер Хрватска сељачка странка и Самостална демократска странка, створена је Бановина Хрватска. Један део Срба незадовољан је тим решењем те траже стварање нове политичке јединице, Српске крајине, састављене од делова Босанске и Хрватске крајине. Ипак, због врло мале подршке тој групи, до стварања такве јединице није дошло.

Други светски рат, Независна Држава Хрватска и ЗАВНОХ (1941—1945)

Мапа подручја Независне Државе Хрватске на којем су усташе починиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата

Успоставом Независне Државе Хрватске 1941. године почело је најтрагичније раздобље у историји српског народа у Хрватској.

Доласком Анте Павелића и усташа на власт, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути геноциду. То је озакоњено „Одредбама за обрану народа и државе“, затим „Одредбом о забрани ћирилице“ и „Наредбом о обележавању православаца“ траком са натписом „П“, као и „Одредбом за језичка питања“, која је имала за циљ да да искорени српски из хрватског језика. I кроз све друге законе које је доносила влада НДХ, дискриминација и геноцид над Србима био је легализован.

Устанак је плануо испрва у крајевима који су били насељени српским становништвом. Ипак, у отпору усташама, нацистима и фашистима учествовали су заједно Срби и Хрвати. Из заједничког отпора непријатељу рађа се привидно јединствена Југославија, иако и Хрвати и Срби у Хрватској баштине трауме изазване страхотама из Другог светског рата. Документи ЗАВНОХ-а потврђују Србе из Хрватске заједно са Хрватима као конституенте у формирању ЗАВНОХ-а и у доношењу свих његових докумената којима је током Народноослободилачког рата успостављена Демократска Србија (уз формирање и дјеловање Српског клуба одборника у оквиру ЗАВНОХ-а).[11]

Српски клуб вићника ЗАВНОХ-а основан је 10. новембра 1943. године, те је оснивање Клуба доказ пуне равноправности и једнакости Срба и Хрвата у Хрватској.[12] Повереништво просвете ЗАВНОХ-а упутило је 9. фебруара 1945. распис народноослободилачки одборима о употреби писама у основним и средњим школама у Хрватској. У томе распису стоји да се у школама уче и ћирилица и латиница. Несумњиво је најважнији документ Трећег заседања ЗАВНОХ-а Декларација о основним правима народа и грађана Демократске Хрватске, јер је он основа уставноправног развоја НР/СР Хрватске у читаву послијератном периоду. У Декларацији стоји да су хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни.[13]

Оснивањем Српског клуба вићника ЗАВНОХ-а уследило је, на пољу културе и осивање Српског певачког друштва „Обилић“, покретање листа „Српска реч“, а 14. новембра 1944. године у Глини основано је и Српско културно друштво Просвјета.

СФР Југославија (1945—1990)

Након Другог светског рата врло је јасно поимање места српских националних институција у Хрватској у политици нове, народне власти. Наиме, ни за време рата, ни после рата, у том поимању нема места било за какве посебне „српске институције“. Одмах након Другог светског рата заиста су обновљене неке „српске институције“, као на пример Савез српских земљорадничких задруга, али је и он брзо распуштен. Српски клуб вијећника ЗАВНОХ-а остаје и након усвајања Устава НР Хрватске 1946. године, с тим да се не зна чиме се бавио после рата, када престаје да делује и да ли је уопште формално укинут. Слично се питање може поставити и у вези с Главним одбором Срба у Хрватској који настаје на Конгресу Срба у Хрватској, одржаном 29. и 30. септембра 1945. године, са тридесет хиљада учесника. Иако је Конгрес одржан као први по реду, никада више није постављено питање његова поновна сазивања, а о делатности Главног одбора такође се не може много више рећи јер се не зна нити је ли и како је престао да ради.

Др Динко Давидов тврди да су хрватске комунистичке власти и у ФНРЈ наставиле са уништавањем православних храмова по Хрватској. На територији Далматинског залеђа од 1947. до 1957. године, потпуно је сравњено са земљом 57 сеоских цркава, које су током рата биле само незнатно оштећене обзиром да су се налазиле у италијанској окупационој зони или су биле под партизанском влашћу. О томе постоји званична одлука Народноослободилачког одбора у Удбини, у Лици, а бискупа Антуна Акшамовића, који је српске цркве претварао у католичке, одликовали су и др Анте Павелић 1943. и Јосип Броз Тито 1957. године орденом Братства и јединства. Стварањем „авнојске“ Југославије у Јајцу 1943. године, Срби у Хрватској повратили су статус државотворног конститутивног народа у НР, а затим СР Хрватској, све до 1990. године, али нису много побољшали свој национални положај. Непостојањем националних образовних и културних институција, све су више гурани у хрватски менталитет, коришћење хрватског језика и заборављање (неупотребљавање) ћирилице. Маса је исељена у Србију у колонизацији после Другог светског рата, а те нове генерације умногоме су заборавиле порекло и корене.

Срби у Хрватској према попису из 1981. године
Срби у Хрватској према попису из 2001. године

Срби у Хрватској, унутар друге Југославије, нису имали културну аутономију, мада је таква идеја била заговарана током рата, у време стварања будућих контура ФНРЈ. Ту идеју лансирао је Моша Пијаде, али је Јосип Броз није прихватио, као што сличан план Душана Бркића, Рада Жигића и Данице Опачић, седамдесетих година, није хтео да прихвати Владимир Бакарић (Куперштајн). Одмах иза рата, Срби су септембра 1945. године, одржали у Загребу свој први конгрес, коме је присуствовало 30.000 људи. Тада је изабран и Главни одбор, као врховно српско политичко представништво. У то време Срби су били унеколико институционализовани. Имали су Клуб Срба вијећника ЗАВНОХ-а, Централну библиотеку Срба у Хрватској, Музеј Срба у Хрватској и лист „Српска Ријеч“, који је штампан ћирилицом. Средином педесетих то српско гласило је променило име у „Просвјета“, када је основано истоимено српско културно друштво. Огранци „Просвјете“ постојали су у Задру, Книну, Ријеци, Карловцу итд. Међутим, већ код првог хрватско-српског међунационалног сукоба почетком седамдесетих, то друштво је забрањено као „легло српских националиста“.

Од појаве Маспока, али и након његовог гашења, у Хрватској су српска реч и ћирилица, незванично биле укинуте, а са њима и све званичне српске институције, док су из школских уџбеника избацивана поглавља о српској историји. За обнову православних храмова влада у Загребу никада није имала новца, док је истовремено подизала нове католичке цркве и обнављала старе, па чак и у Војводини. Ово гушење српског културног и националног идентитета потпомогнуто је прећутном политиком СКХ и СКЈ ни чудило онда, што је постојало уврежено мишљење о „тисућљетној хрватској култури“ и „српском опанку“. Са јачањем интенција о повратку српске државности и српства у политичком животу посттитовске Југославије, дошло је најпре у книнској Крајини до нарастања српске националне свести. Под руководством Душана Старчевића, у Бенковцу је обновљен рад Културно-просветног друштва Просвјета, а у Книну је народни посланик Јован Опачић основао Српско културно друштво Зора. Године 1989., Крајишници су у свом селу Косову код Книна прославили 600 година од Косовске битке и тако дали свој допринос прослави на Косову Пољу. У Книну је већ постојао Српски радио, као и локални српски лист.

Самостална Хрватска и Рат у Хрватској (1990—1995)

Vista-xmag.png За више информација видети Рат у Хрватској, Република Српска Крајина и Ердутски споразум
Мапа РСК

Дана 27. јуна 1990. године на основу 43. амандмана на Устав Хрватске, Скупштина општине Книн донела је одлуку о формирању Заједнице општина Северна Далмација и Лика, што је фактички био званичан предлог загребачким властима за увођење м српске аутономије у Хрватској. Том приликом је лидер тек основане Српске демократске странке др Јован Рашковић јавно истакао да је тзв. Заједница општина база за успостављање политичког, а и територијалног јединства српског народа и корак ка модерној аутономији.

Др Милан Бабић, тадашњи председник општине Книн, одрицао је да је ту реч о стварању српске државе, говорећи да се само ради о реакцији Срба на кроатизам и на тортуру већине у Хрватском сабору. Када је, 25. децембра 1990. године Устав Хрватске и Сабор 25. јуна 1991. године, прогласио стварање нове независне државе Хрватске, у којој није било места за српски народ као државотворни, дошло је до оружаних сукоба и отцепљења прво те Заједнице општина, а потом и делова Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема у јединствено подручје Републику Српску Крајину, 19. децембра 1991. године. Ово подручје насељавало је у току рата око 360.000 становника, а од стране међународне заједнице проглашена је УНПА (ружичастом) заштићеном зоном.

Године 1991. године групе интелектуалаца и угледних Срба из Хрватске покреће иницијативе у циљу спречавања рата и изналажења разрешења конфликтне ситуације у Републици Хрватској мирним путем. У том контексту оснива се Српски демократски форум. У Загребу се обнављају и Српско културно друштво Просвјета и Српско привредно друштво Привредник до краја 1993. године. Оснива се и Српска народна странка која с избијањем рата у Хрватској постаје политичка партија која је заступала интересе Срба на подручјима под надзором хрватске власти. Српска народна странка је у периоду од 1992. до 1995. године у Хрватском сабору имала 3 посланика с Миланом Ђукићем који је био потпредседник Сабора.

У то време за српски народ у Хрватској ван територије Српске Крајине, наступили су црни дани. Током 1991. године, спаљено је и уништено много српских села у Западној Славонији, док су њихови становници прогнани. Они који нису пристали да напусте своје домове ликвидирани су у својим кућама (Извештај Хелсиншке комисије, 1992). Наредбе за расељавање Срба издавали су кризни штабови општина и то по улицама и трговима као у најгорим временима смрти и страдања. Информативни центар Српског Сабора из Београда има податке о расељавању 24 српска села у општини Славонска Пожега и протеривању мирног цивилног српског становништва, већином старијих особа под контролом 113. бригаде ЗНГ. Од августа 1990. до јуна 1991. године, у Хрватској је општужено око 20.000 лица од чега је 70 % српске националности (Amnesti International).

Године 1995. у војним акцијама Бљесак и Олуја Република Српска Крајина је окупирана од стране хрватске војске у сарадњи са НАТО-ом, при чему је око 250.000 Срба избегло у Србију и Републику Српску, док је неколико хиљада збрисала са лица земље.

У последњих неколико година део Срба, већином старијег становништва, се враћа на своја имања у бившој Крајини.

Срби у Хрватској данас

Родна кућа Николе Тесле у Смиљану (лево) са спомеником Николи Тесли вајара Миле Блажевића, и парохијска Црква Св. апостола Петра и Павла из 1765. године (десно) – комплекс Меморијалног центра „Никола Тесла“

Како би заштитили свој културни и национални идентитет, те се укључили у политички живот Хрватске, Срби оснивају своја удружења и политичке странке.

Централна организација Срба у Хрватској је Српско народно вијеће — Национална координација већа српске националне мањине у Републици Хрватској.

У Хрватској делују следеће политичке странке Срба[14]: парламентарна Самостална демократска српска странка и ванпарламентарне Српска народна странка, Партија подунавских Срба, Нова српска странка, Демократска партија Срба и Наша странка.

Актуеални поптредседник Владе Републике Хрватске проф. др Слободан Узелац (на функцији од 12. јануара 2008) први је члан Владе у самосталној Хрватској који је српске националности.

У Хрватском сабору Србима су загарантована три мандата.

Значајнија удружења су Српско привредно друштво Привредник, Српско културно друштво Просвјета и Српски демократски форум из Загреба које делују на територији целе Хрватске, те Заједничко веће општина из Вуковара, Друштво Ђурђевдан из Дрежнице и Заједница Срба Ријека.

Епархије Српске православне цркве које се налазе на територији Хрватске су: Митрополија загребачко-љубљанска, Епархија далматинска, Епархија горњокарловачка, Епархија славонска и Епархија осјечкопољска и барањска.

Под покровитељством Српске православне цркве у Хрватској и Загребачке митроплоије 2005. године у Загребу је утемељена Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић.

Број Срба је у Хрватској сведен на трећину предратног броја. Захваљујући повратку избјеглица из Србије и Републике Српске, број Срба је у порасту. Структура повратничког становништва је изразито неповољна, јер се првенствено ради о старијим особама[15] највећим делом с нижом стручном спремом.[16] Повратници се првенствено враћају у мања места (до 500 становника), док је број повратника у веће градове изразито мален.[17] Повратак тече споро услед бројних проблема с којима се сусрећу повратници:

  • стамбено збрињавање бивших носитеља станарског права;
  • стамбено збрињавање на „Подручјима од посебне државне скрби“ одвија се споро у објектима потпуно неадекаватним за живот;
  • немогућности конвалидације радног стажа оствареног у Крајини;
  • отежаног стицања држављанства;
  • сигурносна ситуација је отежана уз инциденте на националној основи;
  • преко 200 српских повратничких села и данас нема струју.[тражи се извор од 10. 2013.]

Према Коалицији удружења избеглица права Срба у Хрватској су угрожена и великом броју Срба који су избегли и прогнани из Хрватске ни до 2011. године није обезбеђено коришћење своје имовине и стечених права. Коалиција наводи да је до 2011. године десетине хиљада избеглих и прогнаних Срба покушало да поврати своја незаконито одузета имовинска и стечена права пред судовима Републике Хрватске, међутим то већини није успело због пристрасности судова[18].

У Хрватској је од 1. јануара 1996. до средине 2012. убијено 83 углавном старијих Срба, а ниједан убица није откривен.[19]

У Хрватској је због проглашавања ћирилице непожељним писмом од 1990. године уништено око 2,8 милиона књига ревизијом фондова од сеоских библиотека до оних у Загребу.[20]

Постоји око 50 хиљада српских захтева за враћањем станова у Хрватској, али процес враћања је спор и тешко остварив у пракси.[21]

Симболи

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Застава српске националне мањине у Хрватској
Застава

На седници Српског народног вијећа 9. априла 2005. године донета је одлука о усвајању заставе српске заједнице у Хрватској.[22] Застава је правоугаоног облика, подељена на три хоризонтална поља једнаке ширине, редом: црвено, плаво и бело (видети: пансловенске боје), без других симбола, размера 1:2. Употреба заставе је легализирана 26. априла 2005. одлуком Савјета за националне мањине Републике Хрватске – највишег органа мањинске самоуправе у Хрватској. По изгледу застава је слична народној застави Републике Србије. Застава се истиче у просторима Вијећа српске националне мањине и српских организација, и на скуповима српске заједнице, и то уз заставу Хрватске.

Грб српске националне мањине у Хрватској још није усвојен.

Познате личности

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак познатих Срба у Хрватској
Никола Тесла, најпознатији Србин, родом из Смиљана, Лика

Велики број знаменитих и познатих Срба је рођен у Хрватској или је рођен у некој другој земљи а већи део свог радног века је провео у Хрватској. Издвајамо:

Види још

Референце

  1. ^ а б в Становништво према народности, попис 2011., Државни завод за статистику Републике Хрватске, Приступљено 14. 4. 2013.
  2. ^ Процјена броја Срба који потичу из Хрватске
  3. ^ Становништво према народности по градовима/општинама, попис 2001., Државни завод за статистику Републике Хрватске, Приступљено 14. 4. 2013.
  4. ^ [Становништво ппрема народности по градовима/општинама, попис 2001., Државни завод за статистику Републике Хрватске], Приступљено 14. 4. 2013.
  5. ^ а б в [Становништво према народности по градовима/општинама, попис 2001, Државни завод за статистику Републике Хрватске], Приступљено 14. 4. 2013.
  6. ^ Population of Croatia 1931-2001, Приступљено 14. 4. 2013.
  7. ^ Становништво према материнском језику по градовима/општинама, попис 2001., Државни завод за статистику Републике Хрватске, Приступљено 14. 4. 2013.
  8. ^ Државни завод за статистику Републике Хрватске; Попис 2001., Методолошка објашњења, под тачка 7. Дефиниције и објашњења уз исказане резултате Пописа 2001., Приступљено 14. 4. 2013.
  9. ^ а б Д. Роксандић, Срби у Хрватској, Загреб 1991.
  10. ^ Глас Словенаца, Хрвата и Срба, бр. 237 од 5. октобра 1918.
  11. ^ У Плитвичкој резолуцији од 14. јуна 1943. године у тачки 11 стоји да је ЗАВНОХ састављен од представника хрватског и српског народа, те националних мањина у Хрватској, без обзира на њихову политичку и верску припадност. Зато су се у ЗАВНОХ-у окупили и присталице бивше Хрватске сељачке странке, Самосталне демократске странке, Комунистичке партије, представници народних удружења као „Сељачке слоге“, „Сељачког кола“, „Привредне слоге“, синдиката итд., који без обзира на све разлике стоје непоколебљиво на становишту борбе против фашистичких окупатора и њихових слугу и помагача.
  12. ^ ЗАВНОХ, Зборник докумената 1943, Загреб 1964
  13. ^ ЗАВНОХ, Зборник докумената 1944, (од 1. јануара до 9. маја), Загреб 1970.
  14. ^ Регистар политичких странака, Приступљено 14. 4. 2013.
  15. ^ Месић (2007), стр. 35.
  16. ^ Месић (2007), стр. 37.
  17. ^ Месић (2007), стр. 31.
  18. ^ РТС: Писмо о обавезама Хрватске (11.10.2011), Приступљено 14. 4. 2013.
  19. ^ „Од 96. до данас у Хрватској убијено 83 Срба“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 10. 6. 2012. Приступљено 11. 6. 2012.. 
  20. ^ Ко пали књиге, палиће и људе („Политика“, 3. фебруар 2013), Приступљено 14. 4. 2013.
  21. ^ Хрватска: Нема решења за отете српске станове („Вечерње новости“, 28. фебруар 2014)
  22. ^ http://www.snv.hr/pdf/odluka_zastava_srpske_manjine_hr.pdf

Литература

  • Д. Роксандић, Срби у Хрватској, Загреб 1991.
  • Р. Веселиновић, „Српски народно-црквени сабори“ у: Енциклопедија Југославије, св. 8, Загреб 1971.
  • Хисторија народа Југославије, св. 2, Загреб 1959., (поглавља XXXIII, XXXVI, XXXVII, XLII)
  • Месић, Д.; Д. (2007). Одрживост мањинског повратка у Хрватској. Загреб: Уред високог повјереника Уједињених народа за избјеглице (УНХЦР). ISBN 978-953-95763-0-9. 

Спољашње везе