Пад Јерусалима (1187)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пад Јерусалима
Део Трећег крсташког рата
ChristiansBeforeSaladin.jpg
Време: 1187.
Локација: Јерусалим
Резултат: Победа Ајубида. Град предат Саладину
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Arms of the Kingdom of Jerusalem (Ströhl).svg Краљевина Јерусалим
Flag of Ayyubid Dynasty.svg Ајубиди
Заповедници
Балиан I Ибелин
Патриарх Херакл јерусалимски
Саладин
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
непознато непознато
Губици
непознати непознати
{{{подаци}}}
Битке крсташких ратова на Леванту
Први крсташки рат:

Херигордон - Киветот - Никеја - Дорилеј - Антиохија - Арка - Марат - Јерусалим - Аскалон

Међуратни период: Мелитена - Мерсиван - Хераклеја - 1. Рамла - 2. Рамла - Харан - Арта - 3. Рамла - Триполи - Тел Башир - Сидон - 1. Шазар - Ал Санабра - Сармин - Балат - Хаб - Тир - Јибна - Азаз - Монтферан - 2. Шазар - Едеса - Босра

Други крсташки рат: 2. Дорилеј - Ефес - Планина Кадмус - Дамаск

Међуратни период: Инаб - Аскалон - Банијас - Багија - Александрија - 1. Билбаи - Харим - Бабаин - Дамијета - Монт Жисар - Марџ Ујун - Јаковљев бунар - Гора Тавор - Керак - Кресон - Хитински кланац - 2. Јерусалим - Тиберијас - Тир - Антиохија

Трећи крсташки рат: Иконија - Акра - Арсуф - Јафа

Пети крсташки рат: 2. Дамијета

Након Шестог крсташког рата: Јерусалим - Форбија

Седми крсташки рат: 3. Дамијета - Мансура - Фарискур

Касни крсташки период: Антиохија - 2. Триполи - 3. Триполи - 2. Акра

Пад Јерусалима се десио 2. октобра 1187. године након опсаде која је трајала од 20. септембра до 2. октобра 1187. Балиан I Ибелин је предао Јерусалим Саладину, који је дозволио грађанима да напусте град откупнином. Они који нису могли да плате свој откуп су на крају продати у ропство. Поразом у Јерусалиму је почео крај Краљевине Јерусалим. Европа је одговорила на овај пораз 1189, почетком Трећег крсташког рата, који су предводили Ричард I Лавље Срце, Филип II Август и Фридрих I Барбароса.

Позадина[уреди]

Док су крсташке државице биле у опадању, насупрот њих је расла снага и моћ муслиманског света. Средином друге половине XII века дошло је до стварања јаке и велике државе, која је обухватала Египат, Месопотамију и већи део Сирије. На челу ове државе стајао је Јусуф Салах-ад-дин, познат и као Саладин.

Саладин је све своје снаге усмерио на уништење франачких поседа на Истоку. Из године у годину је пустошио њихове поседе, а то је у ствари била само предигра велике офанзиве.[1]

Битка код Хатина[уреди]

До битке код Хатина је дошло 5. јула 1187. близу Галилејског језера. Ово је једна од највећих битака у којој су се сукобили крсташи и муслимани. Слабо вођени и несложни крсташи су заузели положаје у деловима где није било воде, док је Саладинова војска била у много бољем положају. Жеђ је мучила крсташе.

Рано ујутру почели су напади на крсташе. Напади су били жестоки, а крсташка војска је само делимично успела да се пробије. Већина је остала опкољена. када је коначно пао и црвени шатор јерусалимског краља, који је био постављен на највишем врху и битка се завршила.[2]

Пад Јерусалима[уреди]

После победе код Хатина остао је Јерусалим сасвим одсечен. Опкољавање Јерусалима је отпочело је 20. септембра. Шест дана касније Саладин је наредио да појачају притисак и припреме се за коначан напад. Увидевши да ће тешко одбарнити град, Балијан је отишао на преговоре код султана. Султан у почетку није желео да пристане на преговоре, јер се заклео да ће град заузети мачем. Арапски извори овако описују обраћање Балијана:[3]

О султане сети се да је у овоме граду тушта и тма људи којима само Бог знаде броја. Оклевају наставитит бој, јер се надају да ћеш им поштедети живот као што си толиким другима поштедео, зато што воле живот и презиру смрт. Но видимо ли да нам смрт не гине, онда ћемо, тако ми Бога, побити све жене и децу па запалити све што имамо, и нећемо вам за плен оставити ниједног динара, ниједне драхме, ни једног човека нити жене да их у робље одведете. Потом ћемо уништити Свету стену, џамију Ал акса и многа друга светилишта, па побити оних пет хиљада муслиманских заробљеника што их држимо, те истребити све коње и марву. На крају ћемо изаћи напоље и борити се против вас као што се човек за голи живот бори. И нико од вас неће умрети пре него што убије неколико ваших.

Арапски извори кажу да Саладина нису дотакле претње, али да га је дирнуо жар саговорника. Саладин је одлучио да свако мора да плати откуп да би се ослободио, десет динара за мушкарце, пет за жене и један за децу.[4]

У петак 2. октобра 1189. године Саладин је ушао у град.[4] За разлику од уласка крсташа у Јерусалим, који је био обележен најсвирепијим крвопролићем, Саладин је поступио са много човечности. Покоља није било а пљачка је спречена на самом почетку. Муслиманске патроле патролирале су градом и спречавале су свако насиље и преступ. Део хришћанског становништва повукао се са нешто иметка у области које су још држали крсташи, у Тир, Триполис и Антиохију. Они који нису имали средства да се откупе продати су у ропству.[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966. стр. 47.
  2. ^ а б Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966. стр. 48.
  3. ^ Амин Малуф, Крсташки ратови у очима Арапа, Београд 2006. стр. 230-231.
  4. ^ а б Амин Малуф, Крсташки ратови у очима Арапа, Београд 2006. стр. 231.