Роза Паркс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Роза Паркс

Rosaparks.jpg
Роза Паркс 1955. године

Датум рођења: 4. фебруар 1913.
Место рођења: Таскиги (САД)
Датум смрти: 24. октобар 2005.
Место смрти: Детроит (САД)

Роза Паркс (енгл. Rosa Louise McCauley Parks; Таскиги, 4. фебруар 1913Детроит, 24. октобар 2005), је била афроамеричка активисткиња за људска права и кројачица коју је амерички Конгрес прогласио „мајком модерног Покрета за људска права“.

Роза Паркс је постала позната када је 1. децембра 1955. године одбила да на захтев возача аутобуса уступи своје место белом путнику. Њено хапшење и након тога суђење због грађанске непослушности имало је за последицу бојкот аутобуског саобраћаја у Монтгомерију, тј. један од највећих и најуспјешнијих масовних покрета против расне сегрегације у историји, који је Мартина Лутера Кинга Јуниора, једног од организатора бојкота, промовисао у вођу Покрета за људска права. Улога Розе Паркс у америчкој историји придонела јој је статус иконе у америчкој култури, а њени поступци дали су легалитет покрету за људска права широм света.

Ране године[уреди]

Роза Паркс је рођена као Роса Луиз Меколи Паркс (енгл. Rosa Louise McCauley Parks) у Таскигију, од оца Џејмса, столара и мајке Леоне МекКели, учитељице. Након раставе родитеља Роза са мајком се преселила у Пајн Левел, недалеко од Монтгомерија. Живеле су на имању заједно са баком, дедом, као и Розиним млађим братом Силвестром. Роза Паркс је постала чланица афричке медотистичке епископалне цркве, којој ће припадати цели живот. До своје једанаесте године мајка ју је подучава код куће, након чега се уписала у Индустријску школу за девојчице у Монтгомерију. Након тога је похађала државни колеџ у Алабами, али је била приморана да га напусти како би се бринула о баки, а касније и о оболелој мајци.

Под такозваним законом Џима Крова, црнци и белци на америчком југу били су одвојени скоро у сваком аспекту живота, укључујући и јавни превоз. Аутобуска и железничка предузећа нису превозила путнике посебно, него су постојала тачно одређена места за црне, односно беле путнике. Међутим, црној деци Југа није био доступан никакав облик школског аутобуског превоза. Парксова се сећала одласка у основну школу у Пајн Левелу, где су школски аутобуси превозили белу децу до њихове нове школе, а црна деца су морала да пешаче. „Могла сам да гледам аутобус како пролази сваки дан. Али је то за мене био начин живота; нисмо имали другог избора него да прихватимо то као нешто уобичајено. Аутобус је био једна од првих ствари када сам спознала да постоји свет белаца и свет црнаца.“

Упркос најранијим сећањима везаних уз љубазност белих странаца изнесених у Парксовој аутобиографији, околности у којима се налазила нису јој дозвољавале да игнорише расизам. Када је Кју клукс клан марширао улицом и пролазио испред њене куће, Парксова се сећа да је њен деда био прислоњен на улазна врата са пушком. Индустријска школа у Монтгомерију, иако су је за црну децу основали белци са севера, горела је два пута.

Године 1932. Роза се удала за Рејмонда Паркса, бријача из Монтгомерија. Рејмонд је био члан групе која је сакупљала новац за подршку групе црнаца који су неправедно били оптужени за силовање две беле жене. Након удаје, Роза је радила разне послове, од посла кућне помоћнице до испомоћи у болници. На мужев наговор 1933. године довршила је своје средњошколско образовање. У то време свега је нешто мање од 7% афро-американаца имали средњошколску диплому. Упркос такозваном закону Џима Крова који је у великој мери отежавао црнцима политичко учешће, Роза је у свом трећем покушају успела да се региструје за гласање.

У децембру 1943. године Парксова је постала активна чланица Покрета за људска права, придружујући се подружници НААКП-а у Монтгомерију. Радила је волонтерски као секретарица председника Едгара Никсона. О својој позицији, касније је рекла: „Била сам једина жена тамо, а њима је требала секретарица и ја сам била сувише стидљива како бих рекла не“.

Касније године[уреди]

Након хапшења Роза је постала икона Покрета за људска права, али јој је то донело доста неугодности. Изгубила је посао у робној кући, а њен муж је напустио свој посао након што му је шеф забранио да прича о Рози. Године 1957. Парксови су напустили Монтгомери и отишли у Вирџинију, највише зато што Роза не није успевала да нађе посао у Монтгомерију, али и због неслагања са Кингом и осталим водством Покрета за људска права у Монтгомерију. Запослила се као домаћица у једном црначком хотелу у Хамптону. Касније, те исте године, на наговор млађег брата Силверстера, брачни пар се заједно са Розином мајком преселио у Детроит, Мичиген.

Роза је радила као кројачица све до 1965, када ју је афро-амерички конгресмен Џон Конуерс запослио у својој канцеларији у Детроиту. На том послу је остала све до одласка у пензију 1988. године.

Роза Паркс је у фебруару 1987. године заједно са Елен Есон Стил основала Институт Розе и Рајмонда за самозапошљавање у знак сећања на Розиног мужа, који је умро од рака 1977. године.

Године 1992. је изашла аутобиографија „Моја прича“, намењена млађим читаоцима која описује њен живот и све што је довело до њене одлуке да своје место у аутобусу не уступи белом путнику. Године 1995. Роза је објавила своје мемоаре „Тиха моћ“, фокусиране на улогу вере у њеном животу.

Смрт и сахрана[уреди]

Роза Паркс је живела у Детроиту све до смрти. Умрла је у свом стану 24. октобра 2005. у 92 години. Године 2004. дијагнозирана јој је деменција.

Њено тело је положено на одар у цркви у Монтгомерију. Комеморација је одржана сутрадан ујутро, а увече је ковчег пребачен у град Вашингтон аутобусом налик на онај у којем је Роза својевремено одбила да уступи своје место белом човеку. Претпоставља се да је ковчег на одру у Вашингтону видело 50.000 људи, а догађај је био приказан и на телевизији 31. октобра, након чега је одржана још једна комеморација.

Иако предвиђен да траје највише три сата, због закашњења од једног сата, великог броја говорника и дужине говора, погреб се продужио на седам сати, до дубоко у ноћ, па га многе телевизијске станице изван Детроита нису комплетног преносиле.

Једна од говорница на комеморацији била је и Кондолиза Рајс, амерички државни секретар.

Током проласка погребне поворке на путу до гробља окупљено мноштво је аплаудирало и пуштало беле балоне у ваздух.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Роза Паркс