Мартин Лутер Кинг
| Мартин Лутер Кинг | |
|---|---|
| Датум рођења: | 15. јануар 1929. |
| Место рођења: | Атланта (САД) |
| Датум смрти: | 4. април 1968. |
| Место смрти: | Мемфис (САД) |
Мартин Лутер Кинг (енгл. Martin Luther King, Jr.; Атланта, 15. јануар 1929 — Мемфис, 4. април 1968) је био амерички баптистички свештеник и борац за грађанска права.
У борби за равноправност Афроамериканаца у САД користио је методе ненасиља и грађанске непослушности. 4. априла 1968. у Мемфису га је убио Џејмс Ерл Реј, пред почетак промоције „Кампање сиромашних“, коју је покренуо почетком те године. Добитник је и Нобелове награде за мир 1964. године.
Сматра се једним од најбољих говорником у историји Сједињених Држава. Његови говори и проповеди попут „Волите своје непријатеље“ и „Имам сан“, данас су баштина не само Американаца већ и целог човечанства. Заједно са говорима Махатме Гандија и делом Толстоја „Истина Божија је у теби“, постали су манифест ненасилне борбе за људска права.
Мартина Лутера Кинга је постхумно, 1977. године, одликовао председник Џими Картер Председничком медаљом слободе. Од 1986. године се у САД обележава дан посвећен њему, а 2004. године му је постхумно додељена конгресна Златна медаља. Иако за живота оспораван и критикован од стране режима (ФБИ га је пратио и прислушкивао) и својих сународника (Малколм Икс и Црни пантери били су за револуционарну борбу) постао је један од симбола САД и афроамеричке заједнице. Данас око 730 већих и мањих градова у САД има улицу која носи његово име [1] .
Садржај |
Биографија[уреди]
Ране године и школовање[уреди]
Мартин Лутер Кинг је рођен као средње дете у свештеничкој породици. Његови родитељи, истоимени отац Мартин Лутер Кинг и мајка Алберта Вилијамс Кинг су имали троје деце, најстарију Вили Кристину Кинг, Мартина Лутера Кинг и најмлађег сина Алфреда Даниела Вилијамса Кинга.
Мартин Лутер Кинг је растао поред цркве и учествовао у активностима поред цркве. Са 10 година је са црквеним хором у Атланти 1939. године наступио на премијери филма „Прохујало с вихором“. Још као дете, размишљао је о хришћанству и ономе што оно проповеда. Његова скептичност коју је у почетку имао према многим хришћанским тврдњама се огледа и у томе што је као тринаестогодишњак у Недељној школи порицао телесно васкрсење Исуса Христа. Међутим, временом је закључио да Библија садржи „многе дубоке истине од којих се не може побећи“ и одлучио да се упише на богословију.
Одрастући у Атланти, Кинг је похађао средњу школу „Букер Т. Вашингтон“ (енгл. Booker T. Washington High School). Прескочивши прву и четврту годину, превремено је уписао Морхаус Колеџ (енгл. Morehouse College) са петнаест година, а да није формално ни завршио средњу школу. 1948. године је на Морхаусу дипломирао из социологије, да би се одмах уписао на Крозер Теолошку Богословију у Честеру, у Пенсилванији, где је након три године дипломирао из богословља.
18. јуна 1953. Кинг се оженио Коретом Скот у кући њених родитеља у њеном родном граду Хејбергеру (Heiberger) у Алабами. Њих двоје су имали четворо деце - Јоланду, Мартина Лутера III, Декстера Скота и Бернису. Са 25 година, 1954., Кинг је постао свештеник баптистичке цркве Декстер авеније у Монтгомерију у Алабами. Након тога је започео своје докторске студије из систематичне теологије на Бостонском Универзитету, да би 5. јуна 1955. докторирао филозофију са дисертацијом „Упоређивање концепције Бога у размишљањима Паула Тилича и Хенри Нелсона Вимана" ("A Comparison of the Conceptions of God in the Thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman"). Осамдесетих година двадесетог века, између двадесет и тридесет година након његовог докторирања, истрага је утврдила да су делови његове дисертације плагирани и да се Кинг понашао непрописно, алу да његова дисертација и даље „даје интелигентан допринос науци“.
Каснији живот[уреди]
Кинг 1955. године започиње промоцију на пољу систематичне теологије. Исте године је предводио протестне акције у оквиру Бојкота аутобуса Монтгомерија подстичући људе да акције остану ненасилне. Следеће године бива ухапшен, јер је возио 30 миља на сат у зони где је дозвољено возити 25 миља на сат. Те године је 30. јануара извршен и бомбашки атентат на његову кућу. Две године касније, 1958. године, изашла је његова прва књига „Корачати према слободи“ ("Stride Toward Freedom"), у којој је он описао своја сећања на овај бојкот.
Јужноисточнa хришћанскa конференцијa о вођству[уреди]
Кинг је 1957. године номинован за првог председника Јужноисточне хришћанске конференције о вођству (Southern Christian Leadership Conference), организовану од стране афроамериканских свештеника. Током ове године, за коју су демонстрације биле типичне, Кинг је пропутовао 780 хиљада миља и одржао 208 говора.
Утицај Махатме Гандија[уреди]
Кинг је посетио Индију 1959. године. Његово дивљење Махатма Гандију довело је до тога да је он његове методе успешно применио у борби Покрета за грађанску равноправност. И наредних година је радио на борби за грађанска права. 1962. године се сусрео са председником Џоном Ф. Кенедијем, а 1963. је водио протесте против расне поделе у робним кућама и других начина дискриминације. У априлу 1963. године је био ухапшен, након што је, упркос судској забрани, учествовао у демонстрацијама. У затвору је написао познато „Писмо из Бирмингам затвора“ ("Letter From Birmingham Jail"), које је постало класични документ покрета за грађанска права.
Марш на Вашингтон[уреди]
Такозвани Марш на Вашингтон је одржан 28. августа 1963. на Линколн Меморијалу, када се окупило 250 хиљада људи испред којих је Кинг одржао познати говор „Ја имам сан“ ("I have a dream"). 1963. године Кинг бива проглашен „Човеком године“ од стране Тајм Магазина (Time Magazin).
Нобелова награда[уреди]
Под именом „Зашто не можемо да чекамо“ ("Why We Can't Wait") Кинг је 1964. године објавио своју другу књигу, да би исте године посетио председника западног Берлина, Вилија Бранта, као и Папу Павла VI 10. децембра 1964., са својих тридесет пет година, постаје најмлађи носилац Нобелове награде свих времена.
Марш од Селме до Монтгомерија[уреди]
Кинг се следеће године успешно регистровао као учесник на изборима у Селми, у Алабами. Међутим, у фебруару Кинг поново доспева у затвор, након што је демонстрирао против дискриминације црнаца при регистровању на учешће у изборима. Успео је да се сусретне са председнком Линдоном Б. Џонсоном и другим важним личностима и с њима разговара и о изборном праву за црнце. Заједно са 3.200 људи Кинг је учествовао је у маршу од Селме до Монтгомерија.
Атентат и крај живота[уреди]
Мартин Лутер Кинг је убијен у Тенесију, у Мемфису, 4. априла 1968. године, након што је на њега Џејмс Ерл Реј извршио атентат. Кингов рођендан се први пут слави као национални празник 20. јануара 1968. године.
Имам сан[уреди]
Најпознатији говор Мартина Лутера Кинга, одржан 28. августа 1963. године, у оквиру тзв. Марша на Вашингтон за послове и слободу, који представља једно од највећих окупљања људи у америчкој историји.
Референце[уреди]
- ^ ((en)) Alderman, Derek H.. „Naming Streets for Martin Luther King, Jr.: No Easy Road“ (PDF). Landscape and Race in the United States. Routledge Press
Спољашње везе[уреди]
- ((sr)) Биографија Мартина Лутера Кинга
- ((sr)) Превод скраћене верзије чувеног говора „Имам сан“ („I have a dream“)
| Лични подаци | |
|---|---|
| ИМЕ | Лутер Кинг, Мартин |
| ДРУГА ИМЕНА | Мартин Лутер Кинг Млађи, Martin Luther King, Jr. |
| КРАТАК ОПИС | амерички баптистички свештеник, борац за грађанска права |
| ДАТУМ РОЂЕЊА | 15. јануар. 1929. |
| МЕСТО РОЂЕЊА | Атланта, Џорџија, САД |
| ДАТУМ СМРТИ | 4. април. 1968. |
| МЕСТО СМРТИ | Мемфис, Тенеси, САД |
1901. Анри Динан и Фредерик Паси | 1902. Ели Дикомен и Шарл Албер Гоба | 1903. Вилијам Рандал Кример | 1904. Институт за међународно право | 1905. Берта фон Сутнер | 1906. Теодор Рузвелт | 1907. Ернесто Теодоро Монета и Луј Рено | 1908. Клас Понтус Арнолдсон и Фредрик Бајер | 1909. Огист Бернер и Пол де Констан
1910. Стална међународна мировна канцеларија | 1911. Тобијас Асер и Алфред Фрид | 1912. Елиху Рут | 1917. Црвени крст | 1919. Вудро Вилсон
1920. Леон Буржоа | 1921. Јалмар Брантинг и Кристијан Ланге | 1922. Фритјоф Нансен | 1925. Остин Чејмберлен и Чарлс Доз | 1926. Аристид Бријан и Густав Штреземан | 1927. Фердинанд Буисон и Лудвиг Квиде | 1929. Франк Келог
1930. Ларс Седерблом | 1931. Џејн Адамс и Николас Батлер | 1933. Норман Ејнџел | 1934. Артур Хендерсон | 1936. Карл фон Осјецки | 1937. Роберт Сесил | 1938. Нансенов међународни уред за избеглице
1944. Црвени крст | 1945. Кордел Хал | 1946. Емили Грин Болч и Џон Мот | 1947. Амерички комитет пријатељских услуга | 1949. Џон Бојд Ор
1950. Ралф Банч | 1951. Леон Жуо | 1952. Алберт Швајцер | 1953. Џорџ Катлет Маршал | 1954. Висок комесаријат УН за избеглице | 1957. Лестер Боулс Пирсон | 1958. Жорж Пир | 1959. Филип Ноел-Бејкер
1960. Алберт Лутули | 1961. Даг Хамаршелд | 1962. Лајнус Карл Полинг | 1963. Црвени крст | 1964. Мартин Лутер Кинг | 1965. УНИЦЕФ | 1968. Рене Касен | 1969. МРО
1970. Норман Борлог | 1971. Вили Брант | 1973. Хенри Кисинџер | 1974. Шон МекБрајд и Еисаку Сато | 1975. Андреј Дмитријевич Сахаров | 1976. Бети Вилијамс и Марејд Кориган | 1977. Амнести интернешонал | 1978. Анвар ел Садат и Менахем Бегин | 1979. Мајка Тереза
1980. Адолфо Перез Ескивел | 1981. Канцеларија ВК за избеглице УН | 1982. Алва Мирдал и Алфонсо Роблес | 1983. Лех Валенса | 1984. Дезмонд Туту | 1985. МГФПНР | 1986. Ели Визел | 1987. Оскар Аријас Санчез | 1988. МСУН | 1989. Тензин Гјатсо
1990. Михаил Горбачов | 1991. Аунг Сан Су Ћи | 1992. Ригоберта Менчу Тум | 1993. Нелсон Мандела и Фредерик де Клерк | 1994. Јасер Арафат, Шимон Перес и Јицак Рабин | 1995. Џозеф Ротблат и ПКНСП | 1996. Карлос Бело и Жозе Рамос Орта| 1997. МПЗМ и Џоди Вилијамс | 1998. Џон Хјум и Дејвид Тримбл | 1999. Међународна хуманитарна организација „Лекари без граница“
2000. Ким Дае-Јунг | 2001. Организација уједињених нација и Кофи Анан | 2002. Џими Картер | 2003. Ширин Ебади | 2004. Вангари Матаи | 2005. МАНЕ и Мухамед Ел Барадеј | 2006. Мухамед Јонус и банка Грамен | 2007. МПКП и Ал Гор | 2008. Марти Ахтисари | 2009. Барак Обама
2010. Љу Сјаобо | 2011. Елен Џонсон Серлиф, Лејма Гбови и Тавакул Карман | 2012. Европска унија