Седам слободних вештина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Седам слободних вештина (12. век)

У средњем веку, израз седам слободних вештина (лат. septem artes liberales) користио се да означи образовни програм који су похађали свештеници пре него што би се прикључили универзитетским студијама. У општем случају, слободне вештине су обухватале оне активности које су захтевале искључиво интелектуални напор, за разлику од „механичких вештина“ које су тражиле употребу физичке снаге. У савременом образовању, слободне вештине подразумевају изучавање књижевности, страних језика, филозофије, историје, математике, и науке.[1]

Историја[уреди]

Више школе у Римском царству биле су отворене за свакога ко је могао да плати школарину и добијале су велику новчану помоћ од државе. Њихов задатак био је да обучавају правнике и друге службенике. Зато се у њима највише полагало на учење убедљивог јавног говора па су назване реторским школама.

У њима се изучавало седам слободних вештина: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, математика, астрономија и музика. Боеције је поделио ове вештине у две групе тако да прве три чине тропуће (trivium) а преостале четири чине четворопуће (quadrivium).

Римске школе нестале су убрзо након пада Римског царства у свим деловима Европе. Међутим, у Италији оне су наставиле да се развијају. Тамо је римско право остало на снази и правници су се даље обучавали у реторским школама. Ове школе такође су образовале и професионалне писце писама који су опслуживали неписмено становништво. Начин рада као и предмети који су се изучавали у овим школама послужили су као извор за црквене школе које су се постепено развијале у осталим деловима западне Европе.

Састав образовних програма[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Liberal Arts: Encyclopedia Britannica Concise“. Енциклопедија Британика. 

Спољашње везе[уреди]