Сплитско-макарска надбискупија

С Википедије, слободне енциклопедије
Римокатоличке дијецезе у Хрватској, према стању из 2009. године: Сплитско-макарска надбискупија и метрополија (представљена жутим бојама)

Сплитско-макарска надбискупија (лат. Archidioecesis metropolitana Spalatensis-Macarscensis) је римокатоличка надбискупија и метрополија, са сједиштем у далматинском граду Сплиту, у данашњој Хрватској. Према стању из 2020. године, обухвата 187 католичких жупа, са 371 свештеником.[1]

Почевши од 1969. године, Сплитско-макарска надбискупија је уједно и архидијецеза Сплитско-макарске метрополије (црквене покрајине), којој припадају и следеће бискупије: Шибенска, Хварска, Дубровачка и Которска. Почевши од 2022. године, надлежни сплитско-макарски надбискуп је Дражен Кутлеша.[2]

Предисторија[уреди | уреди извор]

Појава раног хришћанства на источној обали Јадрана везује се за прве вјекове хришћанске историје. Током античког периода, у већим градовима провинције Далмације развијају се локалне епископије, а најзначајнија међу њима била је епископија у античкој Салони. Након пропасти Салоне почетком 7. века, становништво је избјегло у оближњи Сплит, који је остао под врховном влашћу Византијског царства. У административном погледу, Сплит је припао византијској теми Далмацији, чији је главни град био Задар.[3]

Заједно са античком Салоном, пропала је и древна Салонитанска митрополија, која је имала јурисдикцију над цијелом Далмацијом. Почевши од 7. вијека, нови црквени центар постао је оближњи Сплит. На подручју тадашње Сплитске епископије укрштали су се утицаји западног и источног хришћанства. У раду Седмог васељенског сабора (787) учествовао је и сплитски епископ Јован.[4][5][6]

Историја[уреди | уреди извор]

Историја савремене Сплитско-макарске надбискупије наставља се на историју старијих хришћанских установа, које су на том подручју постојале прије Великог раскола (1054).

У историографији постоје различите претпоставке о положају далматинских епископија у односу на велике црквене центре у Риму, Аквилеји и Цариграду. Пошто су епископије у суседној византијској Драчкој теми биле у саставу Драчке митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији,[7] поједини истраживачи су покушали да докажу да су и далматинске епископије током 8. и 9. вијека такође прешле под належност Цариграда, али та претпоставка није наишла на шире прихватање у науци.[5]

Проблем сплитских сабора[уреди | уреди извор]

Посебан проблем у историографији представља и питање о аутентичности аката који се односе на наводно одржавање појединих црквених сабора у Сплиту почетком 10. века. Према тим актима, који су сачувани само у познијим преписима, ријеч је о саборима који се датују у 925. и 928. годину. У истим актима описано је преуређење сплитске црквене покрајине, које је спроведено по обрасцу Римске цркве. Такође је ријешено и питање о уређењу односа између подручних црквених центара у Дубровнику и Котору. У актима се поред хрватских помиње и учешће српских великаша на засједању сабора, што се односило на кнеза Михаила Вишевића, владара Захумља, чији се црквени центар (Стон) такође налазио под Сплитом.[8][9][10]

Један од основних проблема који се односе на питање о историчности поменутих сплитских сабора проистиче из потпуног одсуства њиховог помена у чувеном историографском дјелу Томе Архиђакона (13. вијек) под насловом Historia Salonitana (minor). То дјело је било посвећено управо историји сплитске цркве, а аутор је био сплитски свештеник, који је добро познавао црквену прошлост свог града. Тек у 16. вијеку, настала је нова (прерађена и проширена) верзија истог дјела (Historia Salonitana Maior) у коју су унијети и наративи о поменутим сплитским саборима.[11]

Одвајање Дубровника[уреди | уреди извор]

Средином 10. вијека, порастао је значај Дубровника као најзначајнијег урбаног и црквеног центра на јужним подручјима византијске теме Далмације. Према претпоставкама појединих истраживача, одвајање од Сплита и оснивање посебне црквене покрајине са центром у Дубровнику требало би довести у везу са поменом тог града као метрополе у појединим списима византијског цара Константина VII Порфирогенита, а ту претпоставку додатно потврђују и поједини млетачки извори са краја 10. вијека, који свједоче да је црквена покрајина са центром у Дубровнику у то вријеме већ уелико постојала.[12]

Тиме је надлежност Сплита сведена на средњу и сјеверну Далмацију, са припадајућим хрватским залеђем. Све до краја постојања теме Далмације, црквени центри у византијским градовима на источној обали Јадрана, укључујући и Сплит, уживали су знатан степен унутрашње самоуправе.[3]

Сплитска надбискупија[уреди | уреди извор]

Недуго након званичног прихватања уметка Filioque од стране Римске цркве (1014),[13] дошло је до Великог раскола (1054) и постепеног ширења и учвршћивања новог (филиоквистичког) учења у приморским градовима и областима на источној обали Јадрана, укључујући и Сплит. Тако је на подручју раније (правоверне) Сплитске епископије настала филиоквистичка Сплитска надбискупија, која је опстала и током наредних периода млетачке и угарске, односно хабзбуршке власти.

Средином 12. вијека, из састава Сплитске надбискупија издвојена је Задарска надбискупија са сјеверним острвским бискупијама, чиме је опсег надлежности Сплита занатно умањен.

Сплитско-макарска бискупија[уреди | уреди извор]

Сплитска надбискупија је 1828. године уједињена са сусједном Макарском бискупијом, али том приликом је извршено снижавање са надбискупског на бискупски степен, чиме је створена Сплитско-макарска бискупија, која је потом потчињена Задарској надбискупији. То ријешење је било политичке природе, пошто је Задар у то вријеме био главни град Аустријске Далмације.[14]

Пошто је Задар након Првог свјетског рата припао Краљевини Италији, све далматинске бискупије (укључујући и Сплитско-макарску) стављене су 1922. године под непосредну надлежност Ватикана. Тада се јавио покрет за обнову надбискупије са сједиштем у Сплиту, што је потом и унето у Конкордат (1935) између Краљевине Југославије и Ватикана, али тај акт никада није био ратификован, тако да ни поменуто ријешење није спроведено у дјело.[15]

Сплитско-макарска надбискупија[уреди | уреди извор]

Након дугих преговора, Сплитско-макарска бискупија је 1969. године уздигнута на степен надбискупије, а том приликом је установљена и Сплитско-макарска метрополија (црквена покрајина), којој су припале и следеће бискупије: Шибенска, Хварска, Дубровачка и Которска.[16]

Метрополија[уреди | уреди извор]

Према подацима из 2004, у Сплитско-макарској надбискупији је било 428.382 католика (92% становништва), 353 свештеника и 186 жупа. Главни храм је Сплитска катедрала.

Сплитско-макарска надбискупија се простире на површини од 4.088 km². Она је уједно и метрополија којој су подложне 4 суфраганске бискупије: Шибенска, Хварска, Дубровачка и Которска.

Надбискупи[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Catholic Hierarchy: Archdiocese of Split-Makarska
  2. ^ Catholic Hierarchy: Archbishop Dražen Kutleša
  3. ^ а б Ферлуга 1957.
  4. ^ Katičić 1982, стр. 75-92.
  5. ^ а б Драгојловић 1989, стр. 211-226.
  6. ^ Komatina 2017, стр. 253–260.
  7. ^ Dragojlović 1990, стр. 201—209.
  8. ^ Живковић 2004, стр. 120.
  9. ^ Prozorov 2013, стр. 275–287.
  10. ^ Коматина 2016, стр. 57-58, 61-64.
  11. ^ Jarak 2003, стр. 543-548.
  12. ^ Коматина 2016, стр. 58-68.
  13. ^ Siecienski 2009, стр. 113.
  14. ^ Peloza 1969, стр. 376.
  15. ^ Dimić & Žutić 1992.
  16. ^ Peloza 1969, стр. 372-382.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]