Седми васељенски сабор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Седми Васељенски Сабор икона

Седми Васељенски Сабор или Други никејски Сабор је одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји и он је други по реду који је одржан у овом малоазијском граду. Његов циљ је био да опет уведе иконе као предмет поштовања, које су услед иконоборства биле укинуте на сабору 754. године у Цариграду који је сазвао цар Константин V Копроним (741-775).

Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима. Већина цркава је прихватила овакав став.[1]

Сабору је председавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Папа Хадријан I имао је своје изасланике као што су их имали и источни Патријарси. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Оци Сабора су заузели изразито благ, хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су прогонили иконопоштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу: Епископи Константин Николијски, Теодосије Ефески и Тома Клаудиопољски.

Поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У том смислу и човек је икона - слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос, исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. Седми васељенски сабор је донео укупно 22 канона. [2] [3]

Православна црква прославља Свете оце Седмог васељенског сабора 11. октобра по јулијанском календару.

Извори[уреди]

  1. ^ http://www.spc.rs/sr/sedmi_vaseljenski_sabor_o_ikonama СПЦ, Седми васељенски сабор о иконама
  2. ^ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/VaseljenskiSabori/VaseljenskiSabori07.htm СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ), СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
  3. ^ http://books.google.rs/books?id=5sCqMrxtjBAC&printsec=frontcover&dq=%22seventh+general+council,+the+second+of+Nicaea,+held+A.D.+787%22&lr=&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false The seventh general council, the second of Nicaea, held A.D. 787, in which the worship of images was established with copious notes from the "Caroline books", compiled by order of Charlemagne for its confutation

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]