Црква Светог Спаса у Призрену

Из Википедије, слободне енциклопедије
Поглед на цркву из Призрена

Црква Светог Спаса (посвећена Вазнесењу Господњем) у Призрену је подигнута око 1330. и налази се у југозападном делу града.

Смештена је на малој заравни испод градске тврђаве која доминира над градом, у делу који је некада био српска четврт. Подигао ју је властелин Младен Владојевић, који ју је 1348. приложио задужбини цара Душана (краљ 13311346, цар 13461355) манастиру Светих архангела у кањону Призренске Бистрице. Република Србија ју је 1990. уврстила међу споменике културе од изузетног значаја[1][2], заједно са другим призренским црквама. Албански екстремисти су је запалили и тешко оштетили током мартовских немира 2004.[1][3], а испред саме цркве налазио се бункер немачких припадника КФОР-а.

Септембра 2013. године разваљена су улазна врата на цркви и однета капија.[4]

Прошлост цркве[уреди]

Током отоманског периода, црква је запустела и коришћена је једно време као штала[5], услед чега је претрпела знатна оштећења. Од средине XVIII века призренски Цинцари, пореклом из Москопоља, преузели су управу над црквом. Они су 1836. започели велику обнову и проширење цркве које никада није завршено, а сама црква је средином XIX века страдала у пожару. Конзерваторски радови на цркви и њеном живопису обављени су у периоду од 1953. до 1963.

Облик и живопис[уреди]

Црква Светог Спаса има основу сажетог уписаног крста са тространом олтарском апсидом и припратом, док се над њом уздиже осмострано кубе. Са спољашње стране је украшена пластичним керамичким украсима и декоративним смењивањем сиге и опеке, какво се може видети на цркви Богородице Љевишке и другим споменицима Вардарског стила. У првој половини XIX века започело је проширење цркве, која је требало да поприми облик тробродне базилике. Подигнута је нова олтарска седмострана апсида, а првобитна црквица је постала део северног брода. Међутим, ово проширење цркве никада није завршено, тако да се данас око првобитне црквице налазе високи зидови без крова.

Најстарији слој фресака, датиран је око 1335. и налази се у олтарском делу. Њихов аутор је припадао истој радионици која је фрескописала и цркву светог Николе, коју је у исто доба подигао властелин Драгослав Тутић. Након тога, призренски мајстори су, у византијском стилу, до 1348. фрескописали преостали део цркве. Завршну фазу у осликавању цркве представљају фреске Христа и Богородице Параклисе урађене у црквеној припрати. Током наредних векова, фреске су страдале као и цела црква, а након пожара који је захватио цркву средином XIX века, боје су промениле тоналитет. Остаци фресака су заједно са целом црквом конзервирани у периоду од 1953. до 1963.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Види још[уреди]