Црква Богородице Одигитрије у Мушутишту

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 43° 16′ 55" СГ Ш, 20° 53′ 38" ИГД

Црква Богородице Одигитрије
Црква Богородице Одигитрије пре рушења
Црква Богородице Одигитрије пре рушења
Опште информације
Место Мушутиште
Општина Општина Сува Река
Држава Застава Србије Србија
Врста споменика Црква
Време настанка 1315.
Тип споменика Споменик културе од изузетног значаја
Власник Република Србија
Надлежна установа за заштиту Републички завод за заштиту споменика културе

Црква Богородице Одигитрије у Мушутишту је била подигнута 1315. године, у Вардарском стилу, као задужбина великог казнаца Јована Драгослава и представљала је једну од првих задужбина српске властеле у средњем веку[1]. Налазила се недалеко од Призрена, на узвишењу изнад села Мушутишта, удаљеног десетак километара југоисточно од општинског средишта Суве Реке. Имала је основу уписаног крста са куполом, а очувани фрагменти живописа су спадали међу најбоље примере српског фрескосликарства насталог под утицајем ренесансе Палеолога, током владавине краља Милутина (12821321)[1]. Конзерваторски радови на цркви нису обављани, а од 1990. године се налазила под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја[2][1]. После окончања НАТО агресије на СРЈ, повлачења југословенских снага безбедности и доласка немачких снага КФОРа у тај део јужне српске покрајине, цркву Богородице Одигитрије су, током јуна 1999. године, дигли у ваздух и сравнили са земљом албански екстремисти[3].

Архитектура[уреди]

Црква Богородице Одигтрије је била подигнута у Вардарском стилу, насталом по узору на византијску архитектуру. Имала је основу уписаног крста над којом се уздизала осмострана купола, која је почивала на четири, слободно постављена, стуба[4][1]. Њена спољашњост је, по византијском моделу, украшена наизменичном употребом жућкастог камена и црвенкасте опеке, док је полукружна апсида сложеније декорисана употребом опеке и малтера[1]. На западној страни цркве се изнад улаза налазио дугачки уклесани ктиторски натпис, који се убрајао међу најстарије и најлепше српске епиграфе[3] и гласио је:

Викицитати „Поче се и сазида се божански и свечасни храм Пречисте Владичице Наше Богородице Одигитрије из темеља, у дане превисокога краља Уроша, трудом и старањем великог казнаца Драгослава, са Јеленом супругом својом и Станишом, сином својим, и Аном, кћерју својом, године 7823, индикта 5.”
({{{2}}})

Живопис[уреди]

Првобитни живопис у цркви је био очуван на само неколико места, али се убрајао међу најбоља дела српског сликарства Милутиновог доба. У олтарском делу цркве су биле сачуване фреске четири архијереја, од којих је један био свети Наум Охридски, а овај његов портрет је спадао међу најстарије очуване[1]. Део живописа је био сачуван и у северозападном делу наоса, а поред анђела и светитељки, укључивао је и приказ светог Пантелејмона, као и свете ратнике Теодоре, Тирона и Стратилата.

Поред фресака, у цркви Богородице Одигитрије чувале су се и две иконе, Христа и Богородице, из 1603. године.

Прошлост[уреди]

Остаци цркве након рушења

Цркву Богородице Одигитрије је, према ктиторском натпису који се налазио изнад улаза у цркву, подигао 1315. године велики казнац Јован Драгослав са супругом Јеленом, сином Станишом и ћерком Аном. Подаци о живописању цркве нису сачувани, али се сматра да су радови на њему окончани најкасније до 1320. године[1]. Село Мушутиште, са црквама Богородице Одигитрије и Свете Тројице, је цар Душан Силни (краљ 13311346, цар 1346—1355) укљуцио 1348. године у властелинство своје задужбине, манастира Светих Архангела, у кањону Бистрице код Призрена.

У другој половини XIX века црква је обновљена, а током XX века на њој нису обављани конзерваторски радови.

Рушење[уреди]

После повлачења југословенских снага безбедности, исељавања локалних Срба и доласка немачких снага КФОРа, црква Богородице Одигитрије је опљачкана и оскрнављена од стране локалних Албанаца[3]. Свештеникова кућа и парохијски дом су опљачкани и запаљени[3], сама црква је дигнута у ваздух[3] и спаљена[5], а запаљени су и стари борови који су се налазили у црквеном дворишту[5].

Остао је сачуван само звоник, иако је било више покушаја његовог рушења.[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]