Историја Србије у Османском царству

Из Википедије, слободне енциклопедије


Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до XX века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150. година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5. векова).

Турско освајање[уреди]

Османско царство је основано 1299. године. Убрзо је почело своја освајања и ширење према Балкану. Први напад на српску војску је био на реци Марици (1371. године), где је поражена српска властела из Македоније са војском од 20.000 војника против Турака, чије су снаге бројале око 11.000 војника. До 1389. Османско царство је већином поседовало јужни и источни део Балкана. 1389. султан Мурат I је послао писмо српском кнезу Лазару, са захтевом да постане вазал према Турцима или ће га он напасти. Лазар је одбио вазалство и 28. јуна 1389. је отпочела Битка на Косову, у којој је поражена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића и Влатка Вуковића, али је убијен и турски цар Мурат I.

Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурађ Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију Српске деспотовине 1459. године, освојивши Смедерево, а затим да заузму и Босанску државу (1463. године).

На кратко, српска државност је обновљена на подручју Панонске низије, под царем Јованом Ненадом (1526-1527. године) и војводом Радославом Челником (1527-1530. године), али се после тога и на овом подручју успоставља непосредна турска власт.

Друштвене прилике[уреди]

Мехмед-паша Соколовић

Турци су се, током периода своје непосредне владавине, нарочито окомили на српску аристократију, истребљујући физички друштвену елиту. Пошто је Турска царевина била исламска држава теократског типа, у којој су хришћански Срби били народ другог реда, изложени насиљу, понижавању и експлоатацији, српски живаљ је напуштао развијена и урбанизована рударска, занатска и трговачка средишта и повлачио се у неприступачне планине, бавећи се углавном сточарством, док су се неки одметали у хајдуке. .

Услед процеса исламизације, велики број Срба је прешао на исламску веру, што је био услов за напредак у државној служби Отоманске империје, а неки исламизовани Срби (као Мехмед-паша Соколовић) су доспели до највиших друштвених положаја у империји. Временом су потомци ових исламизованих Срба развили посебан национални идентитет и данас су познати као Бошњаци.

Управна подела[уреди]

Отомански пашалуци на делу територије данашње Србије средином 17 века

У почетку су све Турске територије на Балкану биле у саставу Румелијског пашалука (до 1541), а затим се оснивају нови пашалуци у чијем се саставу налази подручје данашње Србије. Турска управа на подручју данашње Србије укључивала је следеће пашалуке (вилајете, ејалете):

Устанци[уреди]

Европске силе, нарочито Аустрија, водиле су бројне ратове против Турске царевине. На њиховој страни су били Срби, који су им помагали, иако су живели под турском влашћу. Током турско-аустријског рата (1593—1606) Срби су 1594. подигли Банатски устанак у панонском делу Турске царевине, у Банату, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Друго жариште отпора Турцима створили су Срби у Херцеговини, али су склапањем мира између Турака и Аустрије били препуштени турској одмазди. Такав след догађаја је постао уобичајен током наредног периода.

Сеобе Срба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велика сеоба Срба
Арсеније III Чарнојевић

Још од 14. века, Срби су се, бежећи од Отоманске претње, селили са подручја средњовековних српских држава на простор Панонске низије, који је био под управом Угарске краљевине. Угарски владари су радо примали ове Србе, које су укључивали у угарску војску да се боре против турских освајача. Када је велики део некадашњих угарских територија укључен у Османско царство, готово сви Срби су се нашли у границама турске државе, која је такође насељавала Србе у Панонску низију, где су јој служили као војници и сељаци.

У Великом рату (16831690.) између Турске и Свете лиге, уз папину помоћ, учествовале су Аустрија, Пољска и Венеција. Оне су подстицале Србе на буну против турске власти. Ускоро је цео западни Балкан био захваћен устанцима и герилом од Црне Горе, преко Далмације и Подунавља до Старе Србије (Македонија, Рашка, Косово и Метохија). Када је аустријска војска почела да се повлачи из Србије, позвала је и српски народ да се повуче са њом, на њену територију. Бирајући између турске освете и живота у једној хришћанској царевини, масе Срба су напустиле своју постојбину и 1690. године, под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића кренуле на север. Тада су многе области на југу Балкана остале ненасељене, што су Турци користили да исламизују Рашку област, Косово и Метохију и делимично Македонију.

Аустријско освајање[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевина Србија (1718—1739)

Крајем 17. века, Аустријанци су истерали Турке из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу Турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716—1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустијско-турског рата, који је водио принц Јан Собјески, Срби су узели учешће у борби на страни Аустрије. Турска је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубила све територије у Подунављу (Банат и део Срема), Смедеревски санџак и северну Босну, Малу Влашку, делове Далмације и Пелопонез. На подручју Смедеревског санџака Аустријанци су формирали покрајину под називом Краљевина Србија (постојала од 1718. до 1739. године).

Новим ратом и Београдским миром (1739. године) Турска је успела да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Локално српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је Дубички рат (1788—1791), у коме је опет Аустрија позивала хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Аутономија и независност Србије[уреди]

Смедеревски санџак (Београдски пашалук), 1791. године

После првог (1804) и другог (1815) српског устанка, Србија добија аутономију у оквиру Османског царства. У почетку је аутономна Србија укључивала само подручје дотадашњег Београдског пашалука (Смедеревског санџака), да би 1833. добила територијално проширење. 1805. године успостављен је Правитељствујушчи совјет сербски, као један од централних органа власти у обновљеној Србији.

Споменик обешенима из 1821.

Током Хетерије у Нишу се ствара јача завереничка група са циљем да се Србија и српске територије прикључе устанку. Међутим, 1821. Турци откривају завереничку групу, вође су обесили, а остале казнили. Најпознатији међу ухапшенима био је владика Милентије.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна са циљем да се ослободи југоисточни део Србије а сама буна превазилази ове просторе и шири се на делове кумановске нахије као и на просторе данашње Бугарске. Српска влада тада проглашава неутралност у односу на догађања, а на терену устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је резултовало осветом и прогонима.

Потпуну независност од Османског царства Србија добија 1878. године, као и ново територијално проширење на простор данашње југоисточне Србије, да би после Балканских ратова из 1912 и 1913. године, и новог територијалног проширења Србије, турска управа престала на целој територији данашње Србије. Тиме се завршава период турске власти у историји Србије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Олга Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459—1804, Београд, 2007.
  • Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 1, Нови Сад, 1990.
  • Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
  • Нова историја српског народа, Душан Т. Батаковић (прир.), Наш Дом, Београд 2000, 2002, 2005.
  • The Times - History of Europe, Times Books, 3,000 Years of History in Maps, London 2001.

Спољашње везе[уреди]