1. СС оклопна дивизија Телесна гарда Адолфа Хитлера

Из Википедије, слободне енциклопедије
1. СС оклопна дивизија

1. SS-Panzer-Division Leibstandarte-SS Adolf Hitler.svg

Део СС трупа
Време постојања 1. новембар 1939.
Место оснивања Немачка
Јачина 20.000 војника и официра[тражи се извор од 05. 2013.]
Формација .
  • 1. СС оклопни пук
  • 1. СС оклопни гренадирски пук
  • II СС оклопни гренадирски пук
  • 1. СС оклопни артиљеријски пук
  • 1. СС извиђачки батаљон
  • 1. СС батаљон оклопних ловаца
  • 1. СС дивизион флакова
  • 1. СС инжењеријски батаљон
Команданти
Командант .
Ангажовање
Битке Инвазија на Пољску (1939)
Операција Истра
Операција Волкенбрух
Операција Трауфе

1. СС оклопна дивизија „Телесна гарда Адолфа Хитлера“ (нем. Leibstandarte Adolf Hitler) (позната и под скраћеницом SS-LAH) развијена је из пука за личну заштиту Адолфа Хитлера који је основан у септембру 1933. Године 1939. постала је засебна јединица Вафен-СС-а, тачније његове претходнице СС борбених снага. Јединица је независно учестовала у инвазији на Пољску, а неки делови су као део борбених снага СС учествовали у операцији Барбароса.

Током септембра, октобра и новембра 1943. дивизија је у саставу II СС оклопног корпуса учествовала у операцијама против НОВЈ у Истри, тршћанском залеђу и западној Словенији.

Јединица је престала да постоји 8. маја 1945. године.

Симбол дивизије је био калауз, у част свог првог команданта Јозефа Дитриха (Дитрих на немачком значи калаус или алат за обијање брава). Ова елитна дивизија је на Нирнбершком процесу проглашена кривом за ратне злочине. Припадници ове дивизије су учествовали у бројним злочинима. Процењује се да су убили најмање 5.000 ратних заробљеника од 1940. до 1945, углавном на Источном фронту.[1]

Парада децембра 1935. за Адолфа Хитлера у касарни СС Телесне гарде. Сеп Дитрих се налази скроз десно.
Касарна СС Телесне гарде у Берлину 1938.
Хајнрих Химлер разгледа тенк 1. СС дивизије у Мецу, септембра 1940.
Оклопни аутомобил SdKfz 231 1. СС оклопне дивизије напредује кроз Балкаб 1941.

Референце[уреди]

  1. Margolian (2000), стр. 14.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]