7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген

Из Википедије, слободне енциклопедије
7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген

7th SS Division Logo.svg

Део СС трупа (нем. Wafen SS)
Време постојања март-септембар 1942.
Место оснивања Бела Црква
Јачина 22.000 војника и официра[тражи се извор од 05. 2013.]
Формација 13. СС брдски ловачки пук
14. СС брдски ловачки пук
7. брдски артиљеријски СС пук
7. моторизовани извиђачки СС ловачки батаљон
7. СС моторизовани оклопни батаљон
7. СС моторизовани инжењеријски батаљон
7. СС батаљон везе
Команданти
Командант Артур Флепс (нем. Artur Phleps)
Карл Оберкамп (нем. Carl Reichsritter von Oberkamp)
Ото Кум (нем. Otto Kumm)
Аугуст Шмитхубер (нем. August Schmidhuber)



Ангажовање
Битке Операција Копаоник
Операција Вајс I
Операција Вајс II
Операција Шварц
Заседа код Лепенице 1943.
Операција Гајзерих
Операција Кугелблиц
Операција Шнештурм
Операција Валдрауш
Битка за Србију 1944.
Нишка операција 1944
Краљевачки мостобран
Сремски фронт
Операција Зимска олуја
Вировитички мостобран
Операција Мајска олуја
Сарајевска операција 1945.

7. СС добровољачка брдска дивизија „Принц Еуген“ (нем. Prinz Eugen) је била немачка добровољачка Вафен-СС брдска дивизија специјализована за антигерилско ратовање. Почетни састав је био у потпуности добровољачки, али се касније приступило мобилизацији. Дивизија се предала 11. маја 1945. године југословенским снагама, а током четворогодишњег рата на простору Југославије је стекла репутацију најозлоглашеније немачке јединице. Борбена дејства дивизије била су искључиво на простору Југославије.

Позадина[уреди]

После разбуктавања устанка у окупираној Србији, а и због избијања српског устанка у Независној Држави Хрватској, која је била савезник Трећем рајху, довело је до једног тренутка да је устанак код Срба попримио масовне размере. Немци су схватили да посадне јединице нису дорасле задатку да смире ситуацију. Били су приморани да привремено довуку 342. пешадијску дивизију из Француске, регуларну борбену јединицу, уз чију помоћ је српски устанак привремено угушен.

Оснивање дивизије[уреди]

Хајнрих Химлер обилази јединице 7. СС дивизије Принц Еуген у Краљеву средином октобра 1942

Вафен СС је понудио да оснује добровољачку дивизију од дунавских Немаца, којих је уочи рата били највише у Банату, Бачкој и Ердељу, у Румунији. Дивизија је основана у марту 1942. године у Белој Цркви, у јужном Банату, где је приређена пригодна церемонија са парадом. Немци у Бачкој су предњачили, дајући при формирању 16.527 добровољаца[1]. Дивизија је добила име принц Еуген по аустријском војсковођи Еугену Савојском који је поразио Турке код Беча, протерао их из Мађарске и освојио Београд. У свом саставу је имала два ловачка пука са по три батаљона и један артиљеријски пук, плус додатне јединице. Да би дејствовали што ефикасније по врлетима и непреходним теренима, дивизија је обучавана као брдска (алпинистичка). Наоружање им је било углавном трофејног порекла. Оклопни састави потицали су из ратног плена француске армије. Официркси кадар у дивизији био је углавном из Немачке (Рајха).

Команданти дивизије[уреди]

Артур Флепс командант 7. СС дивизије Принц Еуген

За команаданта дивизије је постављен СС групнфирер Артур Флепс, стари аустроугарски официр, који је између два рата био у служби румунске војске. На челу дивизије је био од 1. марта 1942. до 3. јула 1943, када га је заменио СС бригадефирер Карл фон Оберкамп. На место команданта 1. августа 1944. године долази СС бригадефирер Ото Кум, који ту функцију обавља све до 20. јануара 1945. године. Тада команду преузима СС бригадефирер Аугуст Шмидхубер, до тада командант пука. Једино је Шмидхуберу после рата било суђено у Југославији, иако је био најкраће на челу дивизије.

Састав и бројно стање дивизије[уреди]

Поред два брдско-ловачка пука и једног артиљеријског пука, у дивизији је било и додатних јединица као што су коњичко, противтенковско и санитетско одељење. Затим батаљон мотоциклиста, батаљон бициклиста, батаљон везе, инжењеријски батаљон итд. Ту су биле и обавезне јединице фелджардармерије (војне полиције), коморе снабдевања, војни извештачи, ветеринари, пропагандисти и посебно одељење керовођа, водича паса. Бројчано стање дивизије било је преко 20.000 бораца, при чему је сваки пук имао између пет и шест хиљада војника. Њени припадници су постали искусни и прекаљени борци, скоро фанатици. Дивизија је од самог почетка имала веома оштар курс према цивилном становништву, нарочито у крајевима где се су вођене борбе.

Ратне операције[уреди]

Дивизија је прву операцију извела на тлу Србије, на Копаонику (Операција Копаоник), где је ангажована да уништи четнике Драгутина Кесеровића. Том приликом није дошло до борбених контакта, али је дивизија већ на почетку показала крајњу безобзирност према цивилном становништву.

Делови 7. СС дивизије у неком босанскохерцеговачком градићу.

Дивизија је имала врло запажену улогу у ратним операцијама „Weiss“ и „Schwarz“.

Изузетно значајну улогу дивизија је одиграла током операције Ахзе, септембра. октобра и новембра 1943, кад је, у сарадњи са другим снагама, нападима на Сплит и Подбиоковље отклонила непосредну опасност од савезничког искрцавања у Далмацији. У том периоду дивизија је представљала окосницу за формирање 5. СС брдског корпуса. 7. СС дивизија, пошто је доказала своју високу тактичку вредност и савладала вештину противпартизанског ратовања, заједно са 1. брдском дивизијом (кад је ова била расположива) представљала је ударну оперативну снагу Команде Југоистока широм Југославије, под командом Друге оклопне армије. Употребљавана је на свим кључним позицијама током операција Кугелблиц, Шнештурм, Валдрауш, Реселшпрунг. Истакла се при разуђеним борбама за спречавање маневра снага НОВЈ према Србији између реке Босне и Дрине, и представљала окосницу у операцијама Хакфлајш, Драуфгенгер и Рибецал.

Након неуспелих покушаја спречавања преласка 12. корпуса НОВЈ у Србију током септембра дивизија је водила борбе против снага НОВЈ у области Западне Мораве и Шумадији. Крајем септембра, услед појаве Црвене армије, пребачена је на бугарску границу ради образовања фронта. Претрпела је тешке губитке у борбама за Зајечар, и посебно у Нишкој операцији, којом приликом је више него преполовшљена.

Дивизија је, услед своје интензивне употребе, све време трпела озбиљне губитке, али је фолксдојчерско становништво представљало солидну базу за попуну. Попуна је вршена формирањем допунских батаљона који би након прикључивања дивизији били расформирани, а људство распоређено по јединицама. На пример, у октобру 1944. дејстовала су два 7. СС допунска батаљона - један у Сарајеву, а други у Београду - али ни један ни други нису успели да се придруже својој матичној јединици. Након губитака у Нишкој операцији, дивизија је поново формирана у децембру 1944. помоћу нове попуне и остатка расформиране СС дивизије Скендербег.

Након учествовања у противнападима на Сремском фронту јануара 1945операцији Зимска олуја), дивизија је поново постала главна оперативна маневарска формација Армијске групе Е, и употребљавана је у борбама у Славонији, на ликвидацији Вировитичког мостобрана, у околини Сарајева и у доњем току Босне (Операција Мајска олуја).

Ратни злочини[уреди]

Јединице 7. СС дивизије починиле су многобројне ратне злочине током својих похода. Заробљени партизани су по правилу стрељани, укључујући и рањенике.

Ова дивизија је такође починила и велики број злочина над цивилима. Њене јединице су по правилу у зони борбе вршили одмазде над цивилима. Те рутинске одмазде над цивилима односиле су од неколико десетина, па до више од хиљаду жртава. Током тродневног масакра у Сињској крајини марта 1944, где је учествовао и батаљон 7. СС дивизије, убијено је око 1.500 цивила. Више стотина цивила страдало је и у масакрима 7. СС дивизије у Кривој реци октобра 1942, у Пиви јуна 1943., у Аржану септембра 1943, и у селу Велика јула 1944. Чак је и генерал Јозеф Киблер, командант 118. ловачке дивизије, током истраге изјавио како су СС трупе биле познате по преоштрим поступцима према народу.

Викицитати „Kübler je 3. 9. 1946. godine izjavio - govoreći o sinjskoj operaciji - da mu je "bilo poznato da su SS trupe bile preoštre u postupku prema narodu"“
({{{2}}})

[2]

Командант 2. (14.) СС пука Аугуст Шмитхубер, касније командант 21. СС дивизије и затим целе 7. СС дивизије, осуђен је на смрт вешањем на суђењу у Београду од 5. до 16. фебруара 1947.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Петрановић (1992), стр. 353.
  2. ^ Поповић (1986), стр. 278.
  3. ^ Поповић (1986), стр. 11.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]