13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)

Из Википедије, слободне енциклопедије
13. СС дивизија „Ханџар"

13rd SS Division Logo.svg

Део СС трупа (нем. Wafen SS)
Време постојања 9. март 1943.
Место оснивања Француска
Јачина 21.018 (377 официра, 2.078 подофицира, 18.563 војника)[1]
Формација .
  • 27. СС брдски ловачки пук (3. хрватски)
  • 28. СС брдски ловачки пук (4. хрватски)
  • 13. СС брдски ловачки артиљеријски пук
  • 13. СС извиђачки батаљон
  • 13. СС батаљон оклопних ловаца
  • 13. СС дивизион флакова
  • 13. СС инжењеријски батаљон
Команданти
Командант .
Ангажовање
Битке Операција североисточна Босна марта 1944.
Операција Фолмонд
Операција Мајбаум
Операција Хајдерозе
Операција Хакфлајш
Операција Корнблуме
Операција Розе
Операција Резлајн
Операција Рибецал

Ханџар-дивизија је била дивизија нацистичке Немачке (као део Вафен СС-а) формирана у Другом светском рату од немачких официра, подофицира и припадника одређених војно-стручних специјалности, и регрута - муслимана из Босне и Албанаца са Косова. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. Припадници НОП (партизани) звали су их „фесароши“.

Позадина[уреди]

НДХ и Павелић[уреди]

После инвазије сила Осовине на Краљевину Југолавилу, екстремни хрватски националиста и фашиста Анте Павелић, који је био у егзилу у Мусолинијевој Италији, је именован за Поглавника усташке Независне Државе Хрватске. НДХ је обухватала скоро целу данашњу Хрватску, целу данашњу Босну и Херцеговину и делове данашње Србије у италијанско-немачком квазипротекторату.[2] Власти НДХ су, преко Усташке војнице[3], су потом спроводили геноцидне политике против Срба, Јевреја и Рома који су живели у границама нове државе.[4]

Како би осигурао лојалност босанских муслимана, Павелић је наредио да се једна зграда у Загребу претвори у џамију, коју је о назвао Поглавникова џамија. Упркос Павелићевим уверавањима у једнакост са Хрватима, многи муслимани су брзо постали разочарани усташком влашћу. Ниједан муслиман није држао утицајно место у администрацији НДХ. На територији НДХ су избиле жестоке борбе између усташа, четника и партизана. Неке јединице Усташке војнице су постале убеђене да су муслимани симпатизери комуниста и спаљивали њихова села и убили много цивила.[5] Четници су оптуживали муслимане за учешћа у усташком насиљу против Срба и спроводили су сличне злочине над муслиманским становништвом. Муслимани су добијали мало заштите од Домобранства, редовне војске НДХ, коју су Немци сматрали да је од минималне борбене важности.[5] Муслимани су оснивали локалне милиције за самоодбрану, али су и оне биле од ограничене вредности, и само је једна милиција из Тузле, домобранска Хаџиефендићева легија, коју је водио Мухамед Хаџиефендић, била од неког значаја.[5]

Осуде и захтеви за заштиту[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Муслиманске резолуције

Муслиманска елита и виђенији људи у бројним градовима и варошицама су објављивали резолуције или меморандуме у којима су јавно осуђивали усташке мере, законе и насиље против Срба: приједорску (23. септембра 1941), сарајевску (12. октобра), мостарску (21. октобра), бањалучку (12. новембра), бијељинску (2. децембра) и тузланску резолуцију (11. децембра). Резолуције су осушивале усташе у Босни и Херцеговини, због лошег поступања према муслиманима и за покушаје да окрену муслимане и Србе једне против других.[6] Једна резолуција је тврдила да су се од почетка усташког режима, муслимани ужасавали незаконских активнисти које су усташе, органи владе НДХ и разне илегалне групе чиниле против Срба.[7]

Незадовољство босанских муслимана усташком управом у НДХ и њихова потреба за заштитом су били комбиновани са носталгијом за временом хабзбуршке управе у Босни и Хервеговини и углавном пријатељским ставом према Немцима међу виђенијим босанским муслиманима. Ови фактори су дорпиносили затевима за аутономијом босанске муслиманске заједнице којом се Павелић жестоко опирао пошто би то нарушило територијални интегритет НДХ. До новембра 1942., аутономаши су били очајни због потребе за заштитом муслиманског становништва да су писали Адолфу Хитлеру тражећи од њега да анектира Босну и Херцеговину Трећем рајху.[8]

Оснивање[уреди]

Због недостатка људства за јединице Вафен-СС, СС-Рајхсфирер Хајнрих Химлер и главни официр Вафен-СС за регрутацију СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер су 6. децембра 1942. дошли Хитлеру са предлогом да се оснује муслиманска СС дивизија састављена од босанских муслимана са територије НДХ/БиХ. И Вермахт и Вафен-СС су били забринути због све бржег погоршања стања безбедности у НДХ што је везивало немачке војнике потребне на неким другим местима.[9] Један (преувеличани) немачки извештај из 1943. наводи да је до 1943. убијено 100.000 муслимана и да је око 250.000 постало избеглице. Поред тога, региону је претила несташица хране. Генерал Артур Флепс је приметио да босански муслимани имају „специјални статус јер их прогоне сви остали“.[5]

Романтичарски став који је Химлер имао о босанским муслиманима је верованто имала значајну улогу у формирању дивизије.[10] Он је лично био фасциниран исламом и веровао је да ислам ствара неустрашиве војнике.[8] Сматрао је да је њихова жестина пожељнија од отмености хришћана и веровао је да би се њихове борбене вештине требало даље развијати и искористити.[10] Сматрао је да ће муслимани бити савршени војници СС пошто ислам обећава рај ако се боре и погину.[11] Што се тиче њиховог ентичког порекла и захтева које је поставио СС, чини се да је Химлер прихватио теорије које су заступали хрватски и немачки националисти да Хрвати, а тиме и муслимани, нису словенског порекла, већ чисти аријевци готског или иранског порекла.[8][12]

Химлер је био инспирисан и успесима Босанскохерцеговачке пешадије у Првом светском рату. Он је настојао да поврати оно што је он називао „старом аустријском“ традицијом поново оснивајући босанске пукове бивше аустроугарске војске у виду муслиманске СС дивизије.[13] Када буде основана, дивизија ће се борити и уништити Титове партизане који делују у североисточној Босни и тако повратити локални ред. Химлерова примарна брига није била сигурност локалног муслиманског становнишва, већ добробит немачког становнишва у Срему.[14]

Адолф Хитлер је званично одобрио пројекат 13. фебруар а 1943. године, а Химлер је наредио Артуру Флепсу, команданду 7. СС дивизије Принц Еуген и генералу Полиције и СС у НДХ Константину Камерхоферу, да оснују прву СС дивизију од негерманског становнишва са 26.000 људи до 1. августа 1943. године.[10][15]

Регрутовање[уреди]

Флепс је 18. фебруара 1943. отпутовао у Загреб да почне званичне преговое са владом НДХ. Срео се са немачким изаслаником Зигфридом Кашеом и министром спољних послова НДХ Младеном Лорковићем који је представљао Павелића. Павелић се већ био сложио да се оснује та дивизија, али су Вафен-СС и влада НДХ имали врло различите идеке како ће се она регрутовати и контролисати. Лорковић је предложио да се она назове СС усташка дивизија, која би била хрватска јединица основана уз помоћ СС-а, са именима пукова који би се звали по географским називима као што су Босна, Крајина и Уна. Ово је одражавало страхове које су имали Павелић и Каше да ће чисто муслиманска дивизија можда помоћи муслиманским захтевима за независношћу. Као копромис, реч „хрватска“ је додата званичном имену дивизије и регрутовани су и хрватски католички официри.[16] Камерхофер је после преговора са Павелићем добио његово одобрење 5. марта 1943. године. Химлерове и Флепсове жеље су углавном превагнуле и створиле дивизије по њиховом нахођењу, што је НДХ оставило веома незадовољну исходом, посебно у погледу етничког састава дивизије.[17]

СС-штандардфирер (пуковник) Карл фон Кремплер, специјалиста за ислам, који је говорио српскохрватски, је био задужен од Химлера и Флпеса да организује дивизију. Флепс се 3. марта срео са фон Кремплером који је морао да сарађује са представником владе НДХ Алијом Шуљаком. Кампања на образозовању дивизије је почела 20. марта 1943. када су фон Кремплер и Алија Шуљак почели 18-дневни обилазак 11 босанских жупа. У међувремену, Немци су у Берлину почели да образују дивизијски штаб. Из 6. СС дивизије Север је премештан резервни пуковник Херберт фон Обвурцер да командује дивизијом.[18]

Шуљак и фон Кремплер су се ускоро посвађали око циљева и улоге предложене дивизије. Шуљак је, као политичар, критиковао фон Кремплерово српско наречје и његову употребу традиционалних исламских боја и амблема (зелених застава и полумесеца) уместо усташких симбола током регрутовања. Када су дошли у Тузлу, фон Кремпер се срео са вођом муслиманске милиције, бојником (мајором) Мухамедом Хаџиефендићем, који је до тада служио у лоше опремљеној домобранској јединици, Хаџиефендић је 28. марта испратио фон Кремплера у Сарајево, где га је упознао реис-ул-улемом Хафизом Мухамедом Панџом, вођог исламског клера у Босни, као и са другим водећим муслиманским политичарима који нису били повезани са усташама. Влада НДХ и Каше су били бесни и захтевали тренутну смену фон Кремплера. СС је игнорисао захтев и фон Кремплер је наставио са регрутовањем припадника будуће дивизије, међу којима је било и дезертера из оружаних снага НДХ.[19]

Главно регрутно место било је у Загребу са још једним у Земуну. Скоро све командно особље били су Немци (само 6 виших официра Муслимана, један од официра оберстштурбанфирер (потпуковник) Хусеин-бег Бишчевић. Чак су и немачки официри носили фес као фолклорни украс.

Јерусалимски муфтија[уреди]

Сусрет са Јерусалимским муфтијом

Бергер је априла 1943. позвао јерусалимског муфтију Мухамеда Амина ел Хусеинија да помогне у организовању и регрутовању муслимана у Вафен-СС и друге јединице. Хусеини је посетио Сарајево, Бању Луку, Загреб и Берлин и преко верских вођа (имама) активно је лобирао за одзив добровољаца. Политичка позадина његове посете је била да се потисне утицај Уједињеним Краљевством у подручју Блиског истока међу арапским исламским становништвом. Њега је пратио фон Кремплер, који је говорио и турски.[20] Муфтија је успешно убедио муслимане да игноришу декларације сарајевских, мостарских и бањалучких улама, који су им 1941. забранили да сарађују са усташама.

Немци су наглашавали да је Хусеини долетео из Берлина у Сарајево да би благословио и извршио смотру дивизије. Током своје посете Босни Хусеини је такође убедио неке важне муслиманске вође да је оснивање дивизије у интересу ислама.[21] Муфтија је инститирао да „најважнији задатак ове дивизије мора бити заштита домовине и породица (босанских добровољаца)“ и „дивизији не сме бити дозвољено да напусти Босну“, али се Немци на ово нису обазирали.[22]

Немачки војни планери намеравали су да формирају још једну, СС дивизију Кама. Међутим, овај пројекат никада није завршен, а део људства прикључен је Ханџар дивизији.

Регрутовање Хрвата католика[уреди]

Упркос Хусеинијевој подршци, регрутовање муслимана за дивизију није дало довољан број војника. Химлер је онда дозволио да хришћани чине 10% јединице. Како се регрутовање потребног броја муслима показало тешким задатком, у дивизију је примљено 2800 католичких Хрвата, што је на Химлерово разочарање било више од процента који је он желео.[23]

Хусеин-бег Бишчевић је био највиши (и вероватно најстарији) босански официр који се добровољано јавио. Бишчевић је служио у аустроугарској војци и у августу 1943. је постављен за потпуковника у дивизијском протиавионском батаљону. Убрзо је оцењен као неподесан и замењен је немачким официром мало пре него што је дивизија кренула у борбу.[24]

Састав[уреди]

Припадници 13. СС дивизије Ханџар током обуке.

Извори се разликују у погледу почетног саставе дивизије. Стеван К. Павловић наводи да су 60% њених регрута били муслимани, а да су остали били фолксдојчери, који су чинили већину официрског и подофицирског кадра[25], док Јозо Томашевић наводи да је јединицу чинило 23.200 муслимана и 2.800 Хрвата, док су официри били углавном Немци.[26] Томашевић наводи да је максималан број припадника дивизије био 26.000. Лепре наводи да је прописана јачина дивизије смањена са 26.000 на 21.000.[27], а Коен наводи да је дивизија достигла максималну снагу од 17.000 људи у априлу 1944. Дивизија је имала имама у сваком батаљону, осим у комплетно немачком извиђачком батаљону. Око 6 месеци дивизија је укључивала и око 1000 Албанаца са Косова и Санџака, који су чинили 1. батаљон 2. пука, који је касније постао 1. батаљон 28. пука.[28][29]

У време када је дивизија завршила своју обуку, онда је и даље била за трећину мања од своје назначене величине и у погледу официра и подофицира, а официрски кор је остао скоро искључиво састављн од Немаца.[29] Већина официра и подофицира је доведена из резервних јединица других дивизија Вафен-СС.[30]

Обука[уреди]

Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.


Дивизија је послата на обуку у Јужну Француску, Le Pay/ Le Rozier од јуна 1943. до октобра 1943. године. Улогу политкомесара у овој дивизији имале су младе муфтије које су за ту прилику морале завршити специјални курс у Берлину, вршећи снажну индоктринацију младих људи на матрици нацистичке идеологије. Сви припадници ове дивизије имали су тетовирано „СС“ на левој подлактици.

Побуна[уреди]

Током обуке у Француској дошло је до побуне у пионирском батаљону у Villefrance de Rovergue 17/18.09.1943. Побуна је организована од стране 3 симпатизера НОП који су у ту јединицу убачени. Побуњеници су убили 5 немачких официра али због утицаја имама Халима Малкоћа није побуна била успешна. Два организатора су убијена а један заробљен. На преком суду су још 12 побуњеника осуђена на смрт и стрељана а 825 непоузданих војника је послато у организацију Тот на принудан рад. После догађаја у Француској дивизија је пребачена у Неухамер (Шлесија) да доврши обуку. Због ове побуне једна авенија у Villefranche-de-Rouergueu је после Другог светског рата преименована у Авенију Хрвата (Avenue des Croates)[31] а становници града сваке године комеморацијом обележавају овај догађај [32]. Реализацију послератних планова да се настрадалим учесницима постави споменик, дело вајара Вање Радауша је осујетила влада СФРЈ која је сматрала да би се на тај начин одала пошта квислинзима. [31]

Ратни пут дивизије[уреди]

Дивизија је након обуке потчињена 5. СС брдском корпусу у источној Босни. Током фебруара 1944. наступила је из Срема у североисточну Босну, чиме је отпчела Операција североисточна Босна која је трајала готово два месеца.

5. СС корпус током 1944. имао је главни задатак да спречи и разбије концентрације снага НОВЈ за пребацивање у Србију. 13. СС дивизија активно је учествовала у садејствима операцији Камерјегер против 16. и 17. дивизије НОВЈ током априла и маја 1944, офазивним операцијама против слободне територије у области Шековића са аеродромом Осмаци, и затим у операцијама Розе и Резлајн. У операцији Фолмонд дивизија је претрпела високе губитке.

Сарадња са четницима[уреди]

Током деловања у источној Босни, дивизија је успоставила везе са четницима, и редовно их укључивала у своје акције.

Викицитати „Након потискивања од стране наших трупа, партизане у повлачењу су често нападале из заседе четничке јединице у потрази за оружјем... Током последњих операција, четничке снаге су се бориле добро. Успостављена је прихватљива, готово другарска сарадња.[33]
({{{2}}})

Представници 27. СС пука позвани су да присуствују четничкој свечаности код манастира Тавна 4. јуна[34], а у јулу се командант дивизије Дезидериус Хампел састао се са ченичким војводом Радивојем Керовићем[35].

Криза дивизије[уреди]

У септембру 1944. дошло је до масовног дезертирања војника дивизије, па су остаци дивизије пребачени на фронт у доњем току Дрине. Ту је крајем октобра пристигла десеткована 1. брдска дивизија, која је у Београдској операцији остала без тешког наоружања и моторизације. У једној акцији који је довео да привремене тензије између хијерархије Вермахта и СС-хијерархије, 1. брдска дивизија насилно разоружала непоуздане делове дивизије Ханџар да би се сама наоружала (операција Хербстлауб 25. октобра). У октобру је у дивизији било 279 официра, 1.611 подофицира, 4.125 војника - етничких Немаца[1]. Према депеши штаба Друге оклопне армије Рајхсфиреру СС од 11. новембра, однос немачког и муслиманског борачког састава свео се на 1 : 1[36].

Дивизија је почетком децембра пребачена у Барању и Мађарску, где се након преласка Дунава од стране Црвене армије (Батинска битка) отворила криза немачке одбране. У Мађарској су кадрови 13. СС дивизије послужили за формирање 9. СС корпуса.

Злочини[уреди]

Велики муфтија Јерусалимски обилази јединице 13. СС дивизије Ханџар састављене од босанских муслимана
Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ

Дивизија 16. 02. 1944. године долази у НДХ, штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, Северно-Источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становништвом.

Један батаљон 28. СС пука 13. дивизије чији су припадници били Албанци углавном са Косова и Метохије употребљен је за оснивање 21. СС Дивизија „ Скендербег“. 17. 04. 1944. године.

Према расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за период од марта месеца до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему[37], те у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (стр. 1219 – 1227) .

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тијела (дојки и полних органа) и на зверски начин убили. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце а сви становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9 сати увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком 'крвави' из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци припадници 13. СС дивизије стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а 'крвави' остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, 'крвави' ју је коначно приклао“ (ибид., стр. 1225).

Референце[уреди]

  1. ^ а б Lepre (1997), стр. 138.
  2. ^ Tomashevic (2002), стр. 272.
  3. ^ Tomashevic (2002), стр. 397-409.
  4. ^ Hoare (2007), стр. 20–24.
  5. ^ а б в г Lepre (1997), стр. 15-16.
  6. ^ Hoare (2007), стр. 227.
  7. ^ Tomasevich (2002), стр. 492.
  8. ^ а б в Lepre (1997), стр. 16-17.
  9. ^ Lepre (2007), стр. 15-16.
  10. ^ а б в Tomasevich (2002), стр. 496.
  11. ^ Stein (1984), стр. 182.
  12. ^ Bishop & Williams (2003), стр. 70.
  13. ^ Lepre (1997), стр. 18.
  14. ^ Lepre (2007), стр. 18.
  15. ^ Lepre (1997), стр. 19.
  16. ^ Tomasevich (2002), стр. 497–498.
  17. ^ Lepre (1997), стр. 20–24.
  18. ^ Lepre (1997), стр. 24–25.
  19. ^ Lepre (1997), стр. 27–285.
  20. ^ Lepre (1997), стр. 31–33.
  21. ^ Mousavizadeh (1996), стр. 23.
  22. ^ Lepre (1997), стр. 34.
  23. ^ Lepre (1997), стр. 35.
  24. ^ Lepre (1997), стр. 118.
  25. ^ Pavlowitch (2008), стр. 177.
  26. ^ Tomasevich (2002), стр. 498-499.
  27. ^ 1997 (), стр. 138-139.
  28. ^ Tomasevich (2002), стр. 499.
  29. ^ а б Lepre (1997), стр. 48-49.
  30. ^ Kumm (1995), стр. 233.
  31. ^ а б [1] Текст аутора Дарка Зубринића под називом „The period of Croatia within ex-Yugoslavia (1918-1941, 1945-1991)“ објављен на интернет сајту о хрватској историји
  32. ^ [2]The New York Times, Croatia and History by John Kraljic, објављено у марту 1994. године
  33. ^ After being routed by our troops, retreating Partisans are often ambushed by Četnik units seeking weapons.... During the latest operations, the Četnik forces have fought well. An acceptable, almost comradely cooperation with the Četniks has emerged. (Приватни дневник Јерга Деа, (Jörg Deh) 4 јун 1944, Lepre, HIMMLER'S BOSNIAN DIVISION, страна 199)
  34. ^ Lepre (1997), стр. 199.
  35. ^ Lepre (1997), стр. 231.
  36. ^ NAW, T311, roll 194, f. 925, Приступљено 20. 4. 2013.
  37. ^ Davidson, Basil (1946). PARTISAN PICTURE. London: Bedford Books Приступљено 18. 3. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]