Женско право гласа

С Википедије, слободне енциклопедије
Женско право гласа

Женско право гласа је израз којим се данас означава у свету углавном општеприхваћени концепт према којем мушкарци и жене имају једнако право гласа, односно да је опште право гласа, а с њиме и модерни концепт демократије незамислив уколико не укључује једнакоправност мушкараца и жена на биралиштима. У историјском контексту тај израз се односи на феминистички покрет за женско право гласа који се појавио у западним индустријским државама у 19. веку и кулминирао у 20. веку. Од тих покрета су најпознатије биле суфражеткиње, а данашњи феминистички историчари га смештају у тзв. феминизам првог таласа. Данас је женско право гласа прихваћено у готово свим државама света. Једини изузетак представљају одређене земље, где се женама не даје право гласа из верских разлога.

Почев од средине 19. века, осим рада који жене обавиле на широкој економској и политичкој једнакости и на социјалним реформама, жене су настојале да промене законе о гласању како би им омогућиле да гласају.[1] Националне и међународне организације су основане да би се координисали напори с тим циљем, посебно Међународни савез за женско право гласа (основан 1904. у Берлину, Немачка), као и за једнака грађанска права жена.[2]

Било је више случајева у последњим вековима када је женама селективно давано, а затим одузето, бирачко право. Прва провинција на свету која је доделила и одржавала бирачко право била су Острва Питкерн 1838. године, а прва суверена држава била је Норвешка 1913. године, пошто је Краљевина Хаваји, која је првобитно имала опште право гласа 1840. године, укинула ово право 1852. године. Сједињене Државе су је потом припојиле 1898. У годинама након 1869. године, бројне провинције које су држале Британска и Руска империја додељивале су женско право гласа, а неке од њих су касније постале суверене државе, попут Новог Зеланда, Аустралије, и Финске. Жене које су поседовале имовину стекле су право гласа на Острву Мен 1881. године, а 1893. године жене у тадашњој самоуправној[3] британској колонији Нови Зеланд добиле су право гласа. У Аустралији су жене које нису Абориџинског порекла прогресивно стекле право гласа између 1894. и 1911. (федерално 1902).[4] Пре осамостаљења, у руском Великом војводству Финска жене су прве на свету стекле расно једнако право гласа, са правом гласа и кандидовања 1906. године.[5][6][7] Већина западних сила проширила је гласачка права на жене у међуратном периоду, укључујући Канаду (1917), Британију и Немачку (1918), Аустрију и Холандију (1919) и Сједињене Државе (1920). Значајни изузеци у Европи били су Француска, где жене нису могле гласати до 1944. године, Грчка (једнака гласачка права за жене тамо нису постојала до 1952. године, иако су од 1930. године писмене жене могле да гласају на локалним изборима) и Швајцарска (где су, од 1971. жене су могле гласати на савезном нивоу, а између 1959. и 1990. жене су имале право гласа на нивоу локалног кантона). Откако је Саудијска Арабија женама одобрила гласачка права (2015), жене могу гласати у свакој земљи која има изборе.[8]

Лесли Хјум тврди да је Први светски рат променио популарно расположење:

Допринос жена ратним напорима оспоравао је појам физичке и менталне инфериорности жена и отежавао је становиште да су жене, по конституцији и по темпераменту, неспособне за гласање. Ако су жене могле да раде у фабрикама муниције, изгледало је и незахвално и нелогично ускратити им место на гласачком штанду. Али гласање је било много више од пуке награде за ратни рад; поента је била у томе што је учешће жена у рату помогло да се одагнају страхови који су окруживали улазак жена у јавну арену.[9]

Године добијања права гласа[уреди | уреди извор]

Државе гдје женског права гласа нема или је ограничено[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хисторy оф Wоман Суффраге
  2. ^ Снеидер, Аллисон (2010). „'Тхе Неw Суффраге Хисторy: Вотинг Ригхтс ин Интернатионал Перспецтиве'”. Хисторy Цомпасс. 8 (7): 692—703. дои:10.1111/ј.1478-0542.2010.00689.x. .
  3. ^ „Неw Зеаланд wомен анд тхе воте”. 
  4. ^ Цхристине, Линдоп (2008). Аустралиа анд Неw Зеаланд. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 27. ИСБН 978-0-19-423390-3. ОЦЛЦ 361237847. 
  5. ^ Бриеф хисторy оф тхе Финнисх Парлиамент
  6. ^ „Центенарy оф wомен'с фулл политицал ригхтс ин Финланд”. 20. 7. 2011. Архивирано из оригинала 20. 7. 2011. г. 
  7. ^ Финланд'с парлиамент: пионеер оф гендер еqуалитy
  8. ^ Салами, Минна (2020). „Цхаптер 6: Он Wоманхоод”. Сенсуоус Кноwледге: А Блацк Феминист Аппроацх Фор Еверyоне. Амистад. ИСБН 9780062877062. 
  9. ^ Леслие Хуме (2016). Тхе Натионал Унион оф Wомен'с Суффраге Социетиес 1897–1914. Роутледге. стр. 281. ИСБН 978-1-317-21326-0. 
  10. ^ Нохлен, Диетер; Гротз, Флориан; Хартманн, Цхристоф (2001-11-15). Елецтионс ин Асиа анд тхе Пацифиц: А Дата Хандбоок: Волуме I: Миддле Еаст, Централ Асиа, анд Соутх Асиа (на језику: енглески). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-153041-8. 
  11. ^ ЦНН, Приступљено 25.8.2015.
  12. ^ АЈЕ - Ал Јазеера Енглисх, Приступљено 28. 3. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Боцк, Гисела. Дас политисцхе Денкен дес Суффрагисмус: Деутсцхланд ум 1900 им интернатионален Верглеицх, ин: Гисела Боцк: Гесцхлецхтергесцхицхтен дер Неузеит, Гоеттинген 2014, 168–203.
  • Бусх, Јулиа. Wомен агаинст тхе воте: фемале анти-суффрагисм ин Бритаин (Оxфорд УП, 2007).
  • Цраwфорд, Елизабетх. Тхе Wомен'с Суффраге Мовемент: А Референце Гуиде, 1866–1928 (1999), wорлдwиде цовераге; 800пп; онлине Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2018)
  • Флетцхер, Иан Цхристопхер, Лаура Е. Нyм Маyхалл, анд Пхилиппа Левине, едс. Women's Suffrage in the British Empire: Citizenship, Nation, and Race. Oxon: Routledge. 2000. 
  • Grimshaw, Patricia (1972). Women's Suffrage in New Zealand. Auckland: Auckland University Press. 
  • Hannam, June, Mitzi Auchterlonie, and Katherine Holden. International encyclopedia of women's suffrage (Abc-Clio Inc, 2000).
  • Hannam, June. "International Dimensions of Women's Suffrage: ‘at the crossroads of several interlocking identities’". „Women's History Review”. 14.3–. 4 (2005): 543—560. .
  • Lloyd, Trevor, Suffragettes International: The Worldwide Campaign for Women's Rights (New York: American Heritage Press, 1971).
  • Magarey, Susan (2001). Passions of the First Wave Feminists. Melbourne: Cambridge University Press. 
  • Markoff, John (2003). „Margins, Centers, and Democracy: The Paradigmatic History of Women's Suffrage”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 29 (1): 85—116. JSTOR 10.1086/375678. S2CID 143397898. doi:10.1086/375678. 
  • Mayhall, Laura E. Nym (2003). The Militant Suffrage Movement: Citizenship and Resistance in Britain, 1860–1930. Oxford: Oxford University Press. 
  • Nolan, Melanie, and Caroline Daley, ур. (1994). Suffrage and Beyond: International Feminist Perspectives. Auckland: Auckland University Press. 
  • Owens, Rosemary Cullen. Smashing times: A history of the Irish women's suffrage movement, 1889–1922 (Irish Books & Media, 1984).
  • Raeburn, Antonia. Militant Suffragettes (London: New English Library, 1973) on Great Britain
  • Ramirez, Francisco O.; Soysal, Yasemin; Shanahan, Suzanne (1997). „The Changing Logic of Political Citizenship: Cross-National Acquisition of Women's Suffrage Rights, 1890 to 1990”. American Sociological Review. 62 (5): 735—745. JSTOR 2657357. doi:10.2307/2657357. 
  • Sangster, Joan (2018). One Hundred Years of Struggle: The History of Women and the Vote in Canada. Vancouver, Canada: University of British Columbia Press. 
  • Sulkunen, Irma, Seija-Leena Nevala-Nurmi; Pirjo Markkola (2008). Suffrage, Gender and Citizenship: International Perspectives on Parliamentary Reforms. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. 
  • van Wingerden, Sophia A (1999). The Women's Suffrage Movement in Britain, 1866–1928. United Kingdom: Palgrave Macmillan. 
  • Walker, Cherryl. The Women's Suffrage Movement in South Africa. Cape Town: Centre for African Studies, University of Cape Town, 1979.
  • Wright, Clare (2018). You Daughters of Freedom: The Australians Who Won the Vote and Inspired the World. Melbourne: Text Publishing. 

Sjedinjene Države[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žensko_pravo_glasa&oldid=27380645”