Биљача ce налази у подножју Рујна, у долини Драгушичке реке и у равници.
Село се јавља у турском попису још с краја XV века. Према турским дефтерима из 1519. године, Горња и Доња Биљача имале су 22 хришћанске и 5 муслиманске породице.
Биљача је и раније била највеће село у Моравици. Она је почетком XX столећа имала 180 домова.
Махале насеља су следеће: Пекарска мала, Горња мала, Радоњска мала, Богданска мала и Циганска мала.
После Другог светског рата број српских домаћинстава је износио 286.[1]
То место се 1899. године помиње и као "Билач". У насељу које припада Прешевској кази има неколико трговачких дућана и занатских радњи. Кроз место је пролазила речица, па су грађени мостићи за прелаз. Турчин Демир-беј јузбаша биљачког војног табора стекао је заслуге и углед код тамошњих Срба. Он је поред осталог дао да се начине две ћуприје, и порадио да поред турске и српска школа добије "русам наме" (царску дозволу) за легални рад.[2] Поред турске основне, има ту 1899. године и српска четворогодишњу основна школа.[3]
У месту је 1900. године прослављен празник и школска слава Св. Сава. Тада није било цркве у селу, а ни у ближој околини. Домаћин славе у школском здању био је старац Стојко Трајковић иначе школски старатељ, а светосавску беседу изговорио учитељ Сима Димитријевић. Трајковић је српску школу отворио још 1887. године.[2]
Турска војска је маја 1910. године тражећи оружје упала у српско село Биљачу. Ту су свирепо тукли кмета Ристу Стојковића који је у очајању, извршио самоубиство револвером, након пуштања из апса.[4]
У насељу Биљача живи 1250 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 29,7 година (28,9 код мушкараца и 30,5 код жена). У насељу има 401 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 5,08.
Ово насеље је углавном насељено Албанцима (према попису из 2002. године).
^„Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN86-84433-14-9.