Дизи Гилеспи

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Биркс Гилеспи
Дизи Гилеспи на концерту у Довилу у Нормандији (Француска), јула 1991.
Датум рођења(1917-10-21)21. октобар 1917.
Место рођењаЧеро, Јужна Каролина
Датум смрти6. јануар 1993.(1993-01-06) (75 год.)
Место смртиИнглвуд, Њу Џерси
Веб-сајтwww.dizzygillespie.com

Џон Биркс "Дизи" Гилеспи (21. октобар 1917 - 6. јануар 1993) био је амерички џез трубач, бенд лидер, композитор и певач.[1]

Гилеспи је био виртуозни трубач и импровизатор, настављач виртуозног стила Роја Елдриџа[2] са додатком хармонске и ритмичке комплексности, што се пре тога није могло чути у џез музици. Комбинација музичког и сценског умећа, као и смисла за хумор, учинила га је водећим популаризатором нове музике зване би-бап.[1] Његова беретка и наочари са оквиром од рога, скет певање, искривљена труба, надувани образи и ведар дух постали су најпрепознатљивији симболи би-бапа.

Четрдесетих година XX века, уз Чарлија Паркера, постао је главна фигура у развоју би-бапа и модерног џеза.[3][1] Подучавао је и извршио утицај на многе музичаре као што су Мајлс Дејвис, Џон Федис, Фетс Наваро, Клифорд Браун, Артуро Сандовал, Ли Морган,[4] Чак Манђоне и певач Џони Хартман.[5]

Скот Јаноу, са портала АллМусиц, пише: "Допринос Дизија Гилеспија џезу је огроман. Као један од највећих џез трубача свих времена, Гилеспи је био толико комплексан свирач да његови савременици нису успевали да га достигну, већ су развијали стилове свирања сличније стиловима Мајлса Дејвиса и Фетса Навара, а тек је седамдесетих година Џон Федис први успео да оживи Дизијев стил [....] Дизи је упамћен од стране како критичара тако и фанова као један од највећих џез трубача свих времена."[6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Почеци и каријера[уреди | уреди извор]

Дизи Гилеспи, Тед Демерон, Хенк Џонс, Мери Лу Вилијамс и Милт Орент 1947.

Као најмлађи од деветоро деце Џејмса и Лоти Гилеспи, Дизи је рођен у Чероу (Цхераw) у Јужној Каролини. Отац му је био вођа локалног бенда,[7] тако да су деци били доступни разни инструменти. Гилеспи је почео да свира клавир са четири године.[8] Отац му је умро кад је имао само десет година. Сам је учио да свира тромбон и трубу са дванаест година. Од дана кад је чуо свог идола Роја Елдриџа на радију, сањао је да постане џез музичар.[9]

Добио је музичку стипендију за Лоринбург институт у Северној Каролини, који је похађао две године пре него што се са породицом преселио у Филаделфију.[10]

Гилеспијев први професионални ангажман је био у оркестру Френка Ферфекса 1935, после чега се придружио прво оркестру Едгара Хејса, а затим оркестру Тедија Хила, заменивши Френкија Њутна на другој труби, маја 1937. У бенду Тедија Хила, Гилеспи је направио свој први снимак, "Кинг Портер Стомп". Августа 1937, док је свирао са Хејсом у Вашингтону, Дизи је упознао младу играчицу Лорејн Вилис са којом се оженио и остао у браку до своје смрти 1993.

Остао је са бендом Тедија Хила годину дана, а затим отишао и свирао са другим бендовима као "фриленсер". Године 1939, придружио се оркестру Кеба Келовеја, са којим је снимио једну од својих најранијих композиција "Пицкин' тхе Цаббаге",1940. године.

Тед Демерон, Мери Лу Вилијамс и Дизи Гилеспи 1947.

После чувене свађе, крајем 1941, Келовеј је отпустио Гилеспија. Овај инцидент су описали Гилеспи и чланови Келовејевог бенда, Милт Хинтон и Џона Џонс у документарном филму редитељке Џин Бах Тхе Спитбалл Сторy, из 1997. године. Келовеј није одобравао Дизијев хумор и авантуристички приступ у свирању сола. Како каже Џонс, Келовеј је овакво свирање назвао "кинеском музиком", а током пробе, неко из бенда га је гађао лоптицом од папира. Келовеј је, будући да је био лоше расположен, окривио Дизија, који није признао кривицу и убо је Келовеја ножем у ногу. Келовеј је зарадио мање посекотине на бутини и ручном зглобу. Пошто се сукоб завршио, Келовеј је отпустио Дизија. После неколико дана, Дизи је покушао да се извини Келовеју, али овај није прихватио извињење.[11]

Током ангажмана у бенду Кеба Келовеја, Гилеспи је почео да пише музику за биг бенд за Вудија Хермана и Џимија Дорсија. Затим је свирао као фриленсер у неколико бендова, од којих је најзапаженији био оркестар Еле Фицџералд, састављен од чланова бенда Чика Веба.

Гилеспи није желео да служи војску у Другом светском рату. Године 1943, придружио се бенду Ерла Хајнса.

Гилеспи је о Хајнсовом бенду рекао: "Људи кажу да је Хајнсов бенд био 'инкубатор би-бапа' и да су водећи представници овог стила били у том бенду. Али људи такође имају погрешан утисак да је та музика била нова. Није. Она се развила из онога што је било пре тога. То је у основи била иста музика. Разлика је била у томе како се долазило од једног преко другог на треће ... природно, свако време има своје фазоне."[12]

Гилеспи се придружио бенду Билија Екстајна, Хајнсовог дугогодишњег сарадника и, као члан Екстајновог бенда, поново је свирао заједно са Чарлијем Паркером који је такође био члан овог бенда. Године 1945, Гилеспи је напустио Екстајнов бенд јер је желео да свира у малом саставу. "Мали састав" се обично састоји од највише пет музичара (труба, саксофон, клавир, бас и бубањ).

Успон би-бапа[уреди | уреди извор]

Ела Фицџералд, Дизи Гилеспи, Реј Браун, Милт Џексон и Тиме Розенкранц, септембар 1947, Њујорк

Би-бап је познат као први модерни стил у џезу. У почетку је био непопуларан и није се на њега гледало позитивно као на свинг музику. Би-бап се схватао као изданак свинга, а не као револуција. Из свинга су потекли многобројни музичари из доба би-бапа, као што су Чарли Паркер, Телонијус Монк, Бад Пауел, Кени Кларк, Оскар Петифорд и Дизи Гилеспи. Ови музичари су створили нови вокабулар музичких фраза.[13] Гилеспи је са Паркером џемовао у познатим џез клубовима Минтон'с Плаyхоусе и Монрое'с Уптоwн Хоусе. Паркеров метод се састојао у додавању акорада на постојеће акордске прогресије и наговештавању додатних акорада у оквиру импровизованих линија.

Гилеспијеве композиције као што су "Гроовин' Хигх", "Wоодy 'н' Yоу" и "Салт Пеанутс" звучале су радикално другачије, хармонски и ритмички, од свинг музике која је била популарна у то време. "А Нигхт ин Тунисиа", коју је написао 1942. док је свирао код Ерла Хајнса, има карактеристику која је типична у данашњој музици: синкопирану бас линију. Ова композиција такође садржи и афро-кубанске ритмове. "Wоодy 'н' Yоу" је снимљена 16. фебруара 1944, са бендом који је водио Колмен Хокинс, са Гилеспијем као истакнутим чланом и то је била прва званична би-бап плоча. Дизи се појављивао на снимцима бенда Билија Екстајна, а 1945. почео је да снима велики број албума као лидер или као члан бенда. Није се задовољавао тиме да џез остане у оквирима малих састава и малих клубова. Концертом једног од његових малих састава у Тоwн Халл-у у Њујорку, 22. јуна 1945, би-бап је представљен широкој публици; снимак са тог концерта је коначно објављен 2005. Крајем 1945, почео је да организује биг бендове. Бенд под називом "Диззy Гиллеспие анд хис Ребоп Сиx", у коме је био и Паркер, почео је да свира у клубу Биллy Берг'с у Лос Анђелесу, децембра 1945. Нису наишли на најбољи пријем код публике и бенд се расформирао. После рада са Паркером, Гилеспи је водио друге мале саставе (у којима су свирали Милт Хинтон, Џон Колтрејн, Лало Шифрин, Реј Браун, Кени Кларк, Џејмс Муди, Џеј Џеј Џонсон и Јусеф Латиф) и водио успешне биг бендове, почевши од 1947. Са својим биг бендовима је, свирајући аранжмане Теда Демерона, Гила Фулера и Џорџа Расела, популаризовао би-бап, а он сам постао симбол те нове музике. Чланови Дизијевих биг бендова крајем 40-тих такође су били и свирачи кубанске румбе Ћано Посо и Сабу Мартинез, што је довело до појачаног интересовања за афро-кубански џез.

Гилеспи са Џоном Луисом, Сесилом Пејном, Мајлсом Дејвисом и Рејом Брауном, између 1946. и 1948.

Често се појављивао на турнејама и концертима Јазз ат тхе Пхилхармониц продуцента Нормана Гренца.

Године 1948, Гилеспи је имао саобраћајни удес у коме је на његов бицикл налетео аутомобил. Био је лакше повређен и открио је да више не може да одсвира високу ноту Б. На суду је за то добио само 1000 долара, с обзиром на високе приходе које је имао у то време.[14]

Шестог јануара 1953, направио је журку за своју жену Лорејн у клубу Сноокие'с на Менхетну, на којој му се левак трубе приликом неке незгоде искривио нагоре. Њему се толико свидео звук таквог инструмента да је дао да му се направи посебна труба са подигнутим левкастим завршетком под углом од 45 степени и она је постала његов заштитни знак.

Године 1956, Гилеспи је под покровитељством Стејт департмента организовао бенд за турнеју по Блиском истоку, која је наишла на изузетно добар међународни пријем и после које је добио надимак "Амбасадор џеза". Током овог периода, наставио је да води и биг бенд који је наступао широм Сједињених Држава. Овај бенд је снимио живи албум 1957, на Њупорт џез фестивалу са гошћом Мери Лу Вилијамс на клавиру.[15]

Афро-кубанска музика[уреди | уреди извор]

Крајем 40-тих година, Гилеспи је био укључен у покрет под називом Афро-кубанска музика, којим је афро-латиноамеричка музика са својим елементима почела да се у већој мери истиче у џезу, као и у поп музици. Афро-кубански џез је заснован на традиционалним афро-кубанским ритмовима. Латино трубач Марио Бауза је 1947. упознао Гилеспија са перкусионистом Ћаном Посом, који је затим почео да свира конге у Гилеспијевом бенду. Дизи је радио са Мариом Баузом и у њујоршким џез клубовима у Педесет другој улици и у неколико познатих плесних клубова као што су Паладијум и Аполо театар у Харлему. Свирали су заједно и код Чика Веба и Кеба Келовеја, где су постали пријатељи за цео живот. Гилеспи је допринео развоју и сазревању афро-кубанског стила у џезу.[16]

Афро-кубански џез је имао успеха, јер му никада није опала популарност и увек је привлачио људе да плешу на његове јединствене ритмове. Гилеспијеви најпознатији доприноси афро-кубанској музици су композиције "Мантеца" и "Тин Тин Део" (обе написане у сарадњи са Ћаном Посом). Гилеспи је 1977. године открио Артура Сандовала док је истраживао кубанску музику током турнеје у тој земљи.

Касније године[уреди | уреди извор]

Гилеспи 1955. године

Дизијев биограф Алин Шиптон цитира Дона Вотерхауса који каже да је Гилеспи 50-тих "почео да сазрева у амалгам свог целокупног искуства у џезу да би створио основу новог класицизма". Други заступају мишљење да је Гилеспи, за разлику од његовог савременика Мајлса Дејвиса, остао веран би-бап стилу током остатка своје каријере.

Шездесетих година XX века, ушао је у Кућу славних часописа Доwн Беат.

Током председничке кампање у Америци 1964. године, иронично је објавио своју кандитатуру за председника.[17][18] Обећао је да ће, ако буде изабран, Бела кућа бити преименована у Кућу блуза, а његов кабинет ће чинити Дјук Елингтон (државни секретар), Мајлс Дејвис (директор ЦИА-е), Макс Роуч (министар одбране), Чарлс Мингус (министар за мир), Реј Чарлс (библиотекар Конгреса), Луис Армстронг (министар пољопривреде), Мери Лу Вилијамс (амбасадор у Ватикану), Телонијус Монк (путујући амбасадор) и Малколм Икс (Државни тужилац).

Године 1971, Гилеспи је објавио да ће се кандидовати поново, али се повукао пре избора из разлога у вези са Бахаи религијом.

Дизи Гилеспи је био један од најславнијих припадника Бахаи вере. Универзалистички акценат његове религије подстакао га је да посматра себе више као грађанина света и хуманитарца, појачавајући још више његово интересовање за афричко наслеђе. Развој духовности пробудио је у њему великодушност и оно што Нет Хентоф назива унутрашњом снагом, дисциплином и "силом душе". На Гилеспијево преобраћење највише је утицала књига Била Сирса (Билл Сеарс) "Лопов у ноћи" ("Тхиеф ин тхе Нигхт"). Гилеспи је често говорио о Бахаизму на својим путовањима у иностранство. У њујоршком Бахаи центру одају му почаст недељним џез сешнима у меморијалној сали.

Гилеспи је 1979. издао аутобиографију под називом То Бе ор Нот то Боп.

Осамдесетих година XX века, Гилеспи је водио Унитед Натионс Орцхестра. Певачица Флора Пурим и саксофониста Дејвид Санчез, који су свирали у овом бенду, истичу Дизија као музичара који је веома утицао на њихов развој. Дизи је такође гостовао у програмима Козби шоу, Улица Сезам и Мапет шоу.

Године 1982, имао је камео улогу у хиту Стивија Вондера "До I До". Дизијев тон на труби је постепено деградирао последњих година његовог живота и наступи су често више били фокусирани на његове штићенике, Артура Сандовала и Џона Федиса; духовите тачке су све више постајале део његових наступа.

Дизи Гилеспи са бубњарем Билом Стјуартом 1984 на Станфорд Јазз Wорксхоп-у

Године 1989, имао је 300 наступа у 27 земаља, појавио се у 100 америчких градова, извео две симфоније и снимио четири албума. Такође је крунисан за традиционалног поглавицу у Нигерији, примио највиши орден за културу у Француској Ордре дес Артс ет дес Леттрес, као и свој четрнаести почасни докторат, овога пута са Музичког колеџа Беркли.

Исте године је добио и награду Греми за животно дело.

Децембра 1991, током ангажмана у Емеривилу у Калифорнији, осећао се лоше, после чега је утврђено да болује од рака панкреаса. Наступио је још једно вече, али је отказао остатак турнеје због здравствених проблема, чиме се окончала његова педесетшестогодишња каријера. Гилеспи је своје последње снимање у студију имао 25. јануара 1992.

Смрт и заоставштина[уреди | уреди извор]

Дизи Гилеспи, дугогодишњи становник Инглвуда у Њу Џерсију,[19] умро је од рака панкреаса 6. јануара 1993, у 75. години и сахрањен је на гробљу Флашинг у Квинсу (Њујорк). Мајк Лонго је одржао говор на сахрани. Он је такође и био са Дизијем те вечери кад је умро.

Оставио је иза себе супругу Лорејн Вилис Гилеспи (умрла 2004), ћерку Џини Брајсон (рођену из ванбранчне везе са текстописцем Кони Брајсон) и унука Раџија Биркса Брајсон-Берета. Дизи је имао две сахране. Једна је била Бахаи сахрана, на његов захтев, на којој су били најближи пријатељи и колеге, а друга у Катедрали светог Јована Богослова (Цатхедрал оф Саинт Јохн тхе Дивине) у Њујорку, која је била отворена за јавност.

Добио је своју звезду на Холивудској стази славних на Булевару Холивуд код броја 7057.

Стил[уреди | уреди извор]

Статуа Дизија Гилеспија у његовом родном граду Чероу у Јужној Каролини

Дизија су описивали као "Звук изненађења". Тхе Роугх Гуиде то Јазз описује његов музички стил:

Цела суштина Гилеспијевих сола је у напетости и ишчекивању: фразе и углови прилаза непрестано варирају; после вратоломних пасажа следе паузе, велики интервалски скокови, јако високе ноте, мрмљање и блуз фразе; увек је изненађивао слушаоце, шокирајући их новим замислима. Његови муњевити рефлекси и изванредно уво чинили су да му егзекуција на инструменту буде у складу са брзином и снагом размишљања. I увек води рачуна о свингу - чак и када себи даје највећу слободу са пулсом или битом, његове фразе никада не престају да свингују. Гилеспијев изузетан осећај за "тајм" и емоционални интензитет свирања потичу од његових корена у детињству. Родитељи су му били методисти, али је, као дечак, одлазио сваке недеље у црначку цркву. Касније је о томе говорио: "Ова црква је имала за мене велики музички значај. Тамо сам научио шта значи ритам и све о томе како музика покреће људе у духовном смислу."[20]

Винтон Марсалис је рекао о Гилеспију као свирачу и учитељу:

Његово свирање показује важност интелигенције. Његова ритмичка софистицираност је ненадмашна. Мајстор је хармоније - био је фасциниран њеним проучавањем. Усвојио је сву музику коју је слушао у младости - од Роја Елдриџа до Дјука Елингтона - и развио јединствен стил изграђен на комплексном ритму и хармонији, балансиран смислом за хумор. Гилеспи је тако брзо размишљао, да је могао да креира бесконачан низ идеја у неуобичајено брзом темпу. Нико није чак ни помишљао, а камоли покушао, да свира трубу на тај начин. Сви музичари су га ценили јер је, осим што је могао да надсвира свакога, толико тога знао и био веома великодушан у преношењу тог знања...[21]

Одабрана дискографија[уреди | уреди извор]

  • Тхе Харлем Јазз Сцене (1941)
  • Схаw ‘Нуфф (1945)
  • Ливе Ат Тхе Спотлите (1946)
  • Диззy Гиллеспие Ливе Ат Тхе Доwнбеат Цлуб (1947)
  • Парис 1948 (1948)
  • Дее Гее Даyс (1952)
  • Плеyел Цонцерт 1953 (1953)
  • Тоур Де Форце (1955)
  • Ливе Ин Хи-Фи Фром Бирдланд (1956)
  • Ат Неwпорт (1958)
  • Ан Елецтрифyинг Евенинг (1961)
  • Диззy Гиллеспие Анд Тхе Доубле Сиx Оф Парис (1964)
  • Сwинг Лоw, Сwеет Цадиллац (1967)
  • Цорнуцопиа (1969)
  • Тхе Боп Сессион (1975)
  • Фрее Риде (1977)
  • Алтернате Блуес (1980)
  • То А Финланд Статион (1983)
  • Тхе Wинтер Ин Лисбон (1990)
  • То Диз Wитх Лове (1992)
  • Блуес Поепле (1993)
  • Странгерс Ин Парадисе (1994)
  • Бирд Сонгс: Тхе Финал Рецордингс (1997)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 110. ИСБН 86-331-2112-3. 
  2. ^ То Бе ор Нот то Боп: Мемоирс оф Диззy Гиллеспие бy Диззy Гиллеспие анд Ал Фрасер. Публисхед: Доубледаy, Неw Yорк, 1979. Пагес: 552
  3. ^ Палмер, Рицхер. "Тхе Греатест Јаззман оф Тхем Алл? Тхе Рецордед Wорк оф Диззy Гиллеспие: Ан Аппраисал" Јазз Јоурнал, Јануарy (2001). пп. 8
  4. ^ „јазз-мусиц-хисторy.цом”. јазз-мусиц-хисторy.цом. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2010. 
  5. ^ „Јохннy Хартман Боок - Тхе Ласт Балладеер: Тхе Јохннy Хартман Сторy”. јохннyхартманбоок.цом. Архивирано из оригинала 01. 07. 2012. г. Приступљено 14. 11. 2015. 
  6. ^ Yаноw, С. (2002) Алл Мусиц Гуиде то Јазз. Бацкбеат Боокс.
  7. ^ Финкелман, Паул; Wинтз, Царy D. (2009). Енцyцлопедиа оф Африцан Америцан Хисторy, 1896 то тхе Пресент: Фром тхе Аге оф Сегрегатион то тхе Тwентy-фирст Центурy Фиве-волуме Сет. Оxфорд Университy Пресс, УС. стр. 1. ИСБН 978-0-19-516779-5. Приступљено 09. 07. 2018. 
  8. ^ „Диззy Гиллеспие ис борн - Оцт 21, 1917”. ХИСТОРY.цом. Архивирано из оригинала 24. 06. 2017. г. Приступљено 13. 03. 2017. 
  9. ^ Реицх, Хоwард (1993). „Диззy'с Легацy: Јамес Моодy Царриес он тхе Традитион оф Хис Ментор”. Цхицаго Трибуне. 
  10. ^ „Приестлy, Бриан. "Тхе Дефинитиве Диззy Гиллеспие"”. Вервемусицгроуп.цом. Архивирано из оригинала 18. 02. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2010. 
  11. ^ „Греат Енцоунтерс #26: Wхен Цаб Цаллоwаy анд Диззy Гиллеспие фоугхт овер а тхроwн спитбалл”. Јеррy Јазз Мусициан. Приступљено 24. 02. 2016. [мртва веза]
  12. ^ Данце, Станлеy . Тхе Wорлд оф Еарл Хинес. [Инцлудес а 120-паге интервиеw wитх Хинес]. . Da Capo Press. 1983. pp. 260. ISBN 978-0-306-80182-2. 
  13. ^ „Като, Лиса. "Цхарлие Паркер анд тхе Рисе оф Бебоп". 2003. 29 Јун 2009”. Тхегуитарсцхоол.цом. Приступљено 20. 10. 2010. 
  14. ^ Реадy фор тхе Плаинтифф! бy Мелвин Белли, 1956.
  15. ^ „Диззy Гиллеспие Цаталог - албум индеx”. Јазздисцо.орг. Приступљено 28. 04. 2016. 
  16. ^ Yаноw, Сцотт. "Афро-Цубан Јазз". Хал Леонард Публицатион (2000)
  17. ^ Гиллеспие, Диззy; Фрасер, Ал (2000) [1979]. „Диз фор Пресидент”. То Бе ор Нот то Боп. Миннеаполис: Университy оф Миннесота Пресс. стр. 452—461. ИСБН 978-0-8166-6547-1. 
  18. ^ Липситз, Георге. Тхе Поссессиве Инвестмент ин Wхитенесс: Хоw Wхите Пеопле Профит фром Идентитy Политицс. Пхиладелпхиа: Темпле Университy Пресс. стр. 161—162. ИСБН 978-1-59213-493-9. 
  19. ^ Берман, Елеанор. "Тхе јазз оф Qуеенс енцомпассес мусиц роyалтy" Архивирано 2006-07-20 на сајту Archive.today, Питтсбургх Пост-Газетте, Јануарy 1, 2006; ретриевед Оцтобер 1, 2009; "Мр. Книгхт схоwс тхе брицк буилдинг тхат wас тхе студио оф Диззие Гиллеспие, wхере отхер Цорона ресидентс лике Цаннонбалл Аддерлеy усед то цоме анд јам."
  20. ^ Царр, I., Фаирwеатхер, D, Бриан П, Тхе роугх гуиде то Јазз. паге. 291
  21. ^ Марсалис, W. wитх Геоффреy C. Wард. Мовинг то хигхер гроунд : хоw јазз цан цханге yоур лифе. Неw Yорк : Рандом Хоусе, 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дизи Гилеспи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dizi_Gilespi&oldid=27449914”