Пређи на садржај

Живан Кнежевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Живан Кнежевић
Амерички генерал А. П. Болинг у име председника САД, Харија Трумана уручује највећи амерички орден намењен странцима, Легију за заслуге трећег степена, пуковнику Војске Краљевине Југославије, Живану Кнежевићу, шефу Војног кабинета Владе Слободана Јовановића
Лични подаци
Датум рођења(1906-07-28)28. јул 1906.
Место рођењаВрање, Краљевина Србија
Датум смрти1. децембар 1984.(1984-12-01) (78 год.)
Место смртиСијетл, САД
Војна каријера
ЧинПуковник
Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.

Живан Кнежевић (Врање, 28. јул 1906Сијетл, 1. децембар 1984) био је мајор Југословенске војске у Краљевини Југославији, један од главних завереника у војном пучу 27. марта 1941, шеф војног кабинета у влади академика Слободана Јовановића и влади др Божидара Пурића у Лондону током Другог светског рата, после рата био је запослен као цивилно лице у Министарству одбране САД.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Основну школу је завршио у родном граду, а гимназију у Београду. По завршетку школовања, уписао је и завршио нижи течај Војне академије, а затим и виши у 55. класи. По завршетку војног школовања започео је генералштабну припрему. Као један од истакнутијих официра одлази ради дошколавања у Париз (Француска) где је са још неколицином официра похађао „École Supérieure de Guerre” (Ратну Школу). По повратку у земљу служио у пешадијском 18. пуку „Сувоборском“ у Београду.

Војни пуч и Симовићева влада

[уреди | уреди извор]

Након потписивању Тројног пакта, био један од организатора војног пуча од 27. марта. Тада је вршио дужност заповедника пучистичке војске на Дедињу и био је задужен за привођење председника владе Драгише Цветковића и осталих министара. Лично је ухапсио председника владе Драгишу Цветковића и стражарно га спровео у Команду ваздухопловства у Земуну.

У Априлском рату је вршио дужност обавештајног официра у Генералштабу и пратио генерала Душана Симовића и Владу од Београда до Никшића и са њима одлетео за Лондон.

Почетком лета долази у савезничку Врховну команду у Каиру и служи у једном батаљону у Александрији.

Јовановићева влада

[уреди | уреди извор]

Незадовољан малим утицајем нижих официра-пучиста над политиком која је спроводила Симовићева влада, Кнежевић је личном иницијативом за смењивање три генерала изазвао Каирску аферу крајем 1941. године, у име „Лиге мајора“ која је на крају довела до смене генерала Душана Симовића, Боре Мирковића и Богољуба Илића и образовања нове владе Слободана Јовановића. У тој влади, Кнежевић је именован за шефа Војног кабинета.[1] Поред тога, био је и официр за везу са ЈВуО од јануара 1942. до јуна 1943. Са својим рођеним братом Радојем, који је био министар двора и имао јак утицај на младог краља Петра II, био је сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића.[2] Као шеф Војног кабинета, Кнежевић је преузео од владе прерогативе у успостављању и контролисању везе са министром војске Драгољубом Михаиловићем. Радоје и Живан Кнежевић су поставили свог брата Николу Кнежевића за шефа Одељења за шифровање у Министарству спољних послова, што им је омогућило да држе око на свим порукама које су долазиле влади и од ње одлазиле.[3] Кнежевић је до 10. јуна 1943. био је шеф Војног кабинета Председништва владе у емиграцији.

Кнежевић је одбацивао документа и упозорења британске обавештајне службе да Михаиловићеве снаге примају велику војну помоћ од Италијана и да са њима изводе заједничке војне операције[4], да поједини четнички команданти преговарају и са Немцима и да се влада према томе мора одредити. Осмислио је јавно осуђивање преко радија стављањен под словом З.[5]

Због нагомиланих доказа о четничкој сарадњи са силама Осовине и све већег јачања партизанског покрета, Британци су вршили притисак да избегличка влада постигне споразум са партизанима. Не желећи да то уради, Јовановић је поднео оставку, а после међувладе Милоша Трифуновића, изабрана је нова влада Божидара Пурића. Један од првих потеза Пурићеве владе је било разбијање Лиге мајора.[6] Због тога је Живан Кнежевић у јулу 1943. именован је за војног изасланика Војске Краљевине Југославије у Вашингтону. Тада је био унапређен у чин потпуковника Војске Краљевине Југославије, а касније и пуковника.

Као војни представник у Вашингтону настојао је, заједно са послаником Константином Фотићем, да одржи „чврсту америчку политику према партизанима“, насупрот „британској еластичној политици према догађајима у Југославији“. У Барију је 1944. године дошао у отворени сукоб са војним представницима Велике Британије.

После рата

[уреди | уреди извор]

Живану Кнежевићу је суђено у одсуству за издају на Београдском процесу против Драгољуба Михаиловића и још неколико четничких и других квислиншких вођа. Осуђен је на 20 година робије, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

После рата је наставио службу у Министарству одбране САД као цивилно лице. Пензионисан је по сили закона 1976. године, али му је служба продужавана два пута до 31. марта 1978. Био је велики поборник Драже Михаиловића и Равногорског покрета у емиграцији и са својим братом Радојем је био сарадник у неколико значајнијих листова. Умро је 1984. године и сахрањен је уз присуство породице и великог броја пријатеља на српском гробљу у Либертивилу.

Рехабилитован је 2009. године.[7]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Истакао се као добар писац.

  • 1979. издао је самостално књигу „27. март 1941.“
  • Такође, написао је са својим братом књигу: „Слобода или Смрт“.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Домаћа одликовања

[уреди | уреди извор]

Инострана одликовања

[уреди | уреди извор]
  • Орден Француског Ратног крста (Croix de Guere)
  • Орден Legion of Merit (Ленте части)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Tomasevich 1975, стр. 271.
  2. ^ Tomasevich 1975, стр. 272.
  3. ^ Tomasevich 1975, стр. 273.
  4. ^ Tomasevich 1975, стр. 289–290.
  5. ^ Petranović 1992, стр. 403.
  6. ^ Tomasevich 1975, стр. 308.
  7. ^ Ковачевић, Нада (21. 1. 2009). „Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године”. politika.rs. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]