Божидар Пурић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Божидар Пурић
PuricEmbajadorEnFrancia1935.jpeg
Божидар Пурић као југословенски амбасадор у Француској 1935.
Биографија
Датум рођења (1891-02-19)19. фебруар 1891.
Место рођења Београд
Краљевина Србија
Датум смрти 28. октобар 1977.(1977-10-28) (86 год.)
Место смрти Чикаго
Илиноис, САД
10. август 1943. — 8. јул 1944.
Претходник Милош Трифуновић
Наследник Иван Шубашић

Др Божидар Пурић (рођен 19. фебруара 1891. године, у Београду, Краљевина Србија – умро 28. октобра 1977. године, у Чикагу, Илиноис, САД), био је српски и југословенски политичар и дипломата, као и председник Министарског савета (владе) и министар иностраних дела Краљевине Југославије од 10. августа 1943. до 1. јуна 1944. године, у Лондону током Другог светског рата. Као премијер и министар иностраних дела емигрантске владе Краљевине Југославије (од 10. августа 1943. до 1. јуна 1944. године) у Лондону, подржавао је четнике током Другог светског рата. Суђено му је у одсуству на судском процесу 1946. и осуђен је на 16 година робије.

Биографија[уреди]

Божидар Пурић је гимназију завршио у свом родном граду, а правни факултет у Паризу у Француској 1912. године. Те године долази у Србију да би као добровољац учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату све до 1916. Године 1917. на Крфу, где су биле смештена Српска влада, скупштина и војска после Албанске голготе, прелази за писара Министарства иностраних послова. Тада је доспео у дипломатију. Године 1918. у Паризу је докторирао са тезом: Clausula rebus sic stantibus en Droit international Public.

У Вашингтону је САД 1919. године био постављен за секретара посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а током исте године је био премештен за отправника посланика Краљевине СХС у Владивостоку, где се задржао до 1920. године када прелази за конзула у Сан Франциску где борави на том положају до 1922. Од 1922. до 1926. године налазио се на положају конзула Краљевине СХС у Чикагу. У 1926. години је унапређен када је постао Шеф Политичког одељења Министарстава Краљевине СХС у Београду, на том положају се задржао све до 1935. године. У време када је био саветник посланства у Риму, фебруара 1928, оженио се Даром, кћерком Николе Пашића[1]. Од јуна 1935. до 1940. године био је посланик и опуномоћени министар Краљевине Југославије у Паризу у Француској.

Пурић је писао чланке за новине и часописе, а и писао је и песме. Објавио је две књиге песама, прву 1919. године под насловом Песме о нама, другу књигу песама је објавио 1920. под насловом Љубавне свечаности.

Други светски рат[уреди]

После оставке владе Милоша Трифуновића због сукоба српских и хрватских политичара, краљ Петар II је именовао Божидара Пурића за предсеника чиновничке владе, коју не би чинили припадници политичких странака и која би се бавила искључиво административним пословима. Краљ се одлучио за Божидара Пурића, познатог по својим великосрпским ставовима, и нови председник владе је положио заклетву сат времена после Трифуновићеве оставке.[2] Пурић је задржао Драгољуба Михаиловића на месту министра војске и морнарице, док су на чела осталих министарстава именовани стручњаци који нису били професионални политичари. Како у новој влади није било водећих српских и хрватских политичара, ова влада је била поштеђена непрестаних свађа, па је успела да реши нека питања. Влада је дала краљу Петру II дозволу да се венча грчком принцезом Александром, а сама влада је из Лондона прешла у Каиро.[2] Ипак, како пошто није у њој било политичара, влада није имала мандат да се бави озбиљнијим питањима као што су уређење послератнатне Југославије, а као и владе Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића била је заступник Михаиловићевих интереса.[2] Владу Божидара Пурића сматрали су привременом и прелазна, пошто је њен главни циљ је био да искључи из свог састава Михаиловића,[3] против кога су скупили довољно доказа да је пасиван у борби против сила Осовине, а да његови одреди сарађују са силама Осовине против партизана.

Средином 1946. године Пурић је био у одсуству осуђен од стране нових комунистичких власти током судског процесу у Београду 1946. После рата Пурић је важио за истакнутог политичког емигранта.

Референце[уреди]

  1. ^ Политика, 10. феб. 1928, pp. 6. digitalna.nb.rs (приступ. 10. феб. 2018)
  2. 2,0 2,1 2,2 Tomasevich 1975.
  3. ^ Petranović 1992, стр. 540.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]