Пређи на садржај

Жива(I) хлорид

С Википедије, слободне енциклопедије
Жива(I) хлорид
Називи
IUPAC назив
Дижива дихлорид
Други називи
Каломел
Живин(I) хлорид
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.030.266
EC број 233-307-5
RTECS OV8750000
UN број 3077 keshav
  • InChI=1S/2ClH.2Hg/h2*1H;;/q;;2*+1/p-2 ДаY
    Кључ: ZOMNIUBKTOKEHS-UHFFFAOYSA-L ДаY
  • Cl[Hg][Hg]Cl
Својства
Hg2Cl2
Моларна маса 472,09 g/mol
Агрегатно стање Бела чврста материја
Густина 7,150 g/cm3
Тачка топљења 525 °C (трострука тачка)
Тачка кључања 383 °C (сублимира)
0,2 mg/100 mL
Растворљивост нераствориљив у етанолу, етрима
Индекс рефракције (nD) 1,973
Опасности
(Xn)
(N)
R-ознаке R22, R36/37/38, R50/53
S-ознаке (S2), S13, S24/25, S46, S60, S61
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 3: Short exposure could cause serious temporary or residual injury. E.g., chlorine gasКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
3
0
Тачка паљења незапаљив
Термохемија
196 J·mol−1·K−1[3]
Сродна једињења
Други анјони
Жива(I) флуорид
Жива(I) бромид
Жива(I) јодид
Други катјони
Жива(II) хлорид
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Жива(I) хлорид је неоргански метални хлорид који се забележава формулом Hg2Cl2. Такође је знан као минерал каломел. Отрован је додуше мање од других хлорида. Настаје при редукцији живиних(II) једињења у води.[4][5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th изд.). Saunders College Pub. стр. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]