Živa(I) hlorid

Živa(I) hlorid
Nazivi
	IUPAC naziv Diživa dihlorid
	Drugi nazivi Kalomel; Živin(I) hlorid
Identifikacija
CAS broj	10112-91-1 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:33050 ;
ChemSpider	16740467 ;
ECHA InfoCard	100.030.266
EC broj	233-307-5
PubChem C ID	24956;
RTECS	OV8750000
UN broj	3077 keshav
	InChI InChI=1S/2ClH.2Hg/h21H;;/q;;2+1/p-2 Ključ: ZOMNIUBKTOKEHS-UHFFFAOYSA-L ;
	SMILES Cl[Hg][Hg]Cl; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	Hg2Cl2
Molarna masa	472,09 g/mol
Agregatno stanje	Bela čvrsta materija
Gustina	7,150 g/cm3
Tačka topljenja	525 °C (trostruka tačka)
Tačka ključanja	383 °C (sublimira)
Rastvorljivost u vodi	0,2 mg/100 mL
Rastvorljivost	nerastvoriljiv u etanolu, etrima
Indeks refrakcije (nD)	1,973
Opasnosti
EU klasifikacija (DSD)	(Xn); (N)
R-oznake	R22, R36/37/38, R50/53
S-oznake	(S2), S13, S24/25, S46, S60, S61
NFPA 704	0 3 0
Tačka paljenja	nezapaljiv
Termohemija
Standardna molarna ; entropija (So298)	196 J·mol−1·K−1
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	Živa(I) fluorid; Živa(I) bromid; Živa(I) jodid
Drugi katjoni	Živa(II) hlorid
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Živa(I) hlorid je neorganski metalni hlorid koji se zabeležava formulom Hg₂Cl₂. Takođe je znan kao mineral kalomel. Otrovan je doduše manje od drugih hlorida. Nastaje pri redukciji živinih(II) jedinjenja u vodi.^[4]^[5]

Reference

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. uredi
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. str. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.
^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
^ Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th izd.). Saunders College Pub. str. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

Literatura

Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. str. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.
Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th izd.). Saunders College Pub. str. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

Spoljašnje veze

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. uredi

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[b1-3] Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. str. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.

[4] Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[5] Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th izd.). Saunders College Pub. str. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]