Жива(I) хлорид

Жива(I) хлорид
Називи
	IUPAC назив Дижива дихлорид
	Други називи Каломел; Живин(I) хлорид
Идентификација
CAS број	10112-91-1 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChEBI	CHEBI:33050 ;
ChemSpider	16740467 ;
ECHA InfoCard	100.030.266
EC број	233-307-5
PubChem C ID	24956;
RTECS	OV8750000
UN број	3077 keshav
	InChI InChI=1S/2ClH.2Hg/h21H;;/q;;2+1/p-2 Кључ: ZOMNIUBKTOKEHS-UHFFFAOYSA-L ;
	SMILES Cl[Hg][Hg]Cl; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	Hg2Cl2
Моларна маса	472,09 g/mol
Агрегатно стање	Бела чврста материја
Густина	7,150 g/cm3
Тачка топљења	525 °C (трострука тачка)
Тачка кључања	383 °C (сублимира)
Растворљивост у води	0,2 mg/100 mL
Растворљивост	нераствориљив у етанолу, етрима
Индекс рефракције (nD)	1,973
Опасности
ЕУ класификација (DSD)	(Xn); (N)
R-ознаке	R22, R36/37/38, R50/53
S-ознаке	(S2), S13, S24/25, S46, S60, S61
NFPA 704	0 3 0
Тачка паљења	незапаљив
Термохемија
Стандардна моларна ; ентропија (So298)	196 J·mol−1·K−1
Сродна једињења
Други анјони	Жива(I) флуорид; Жива(I) бромид; Жива(I) јодид
Други катјони	Жива(II) хлорид
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	верификуј (шта је ?)
	Референце инфокутије

Жива(I) хлорид је неоргански метални хлорид који се забележава формулом Hg₂Cl₂. Такође је знан као минерал каломел. Отрован је додуше мање од других хлорида. Настаје при редукцији живиних(II) једињења у води.^[4]^[5]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.
^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
^ Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th изд.). Saunders College Pub. стр. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

Литература[уреди | уреди извор]

Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.
Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th изд.). Saunders College Pub. стр. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[b1-3] Zumdahl, Steven S. (2009). Chemical Principles 6th Ed. Houghton Mifflin Company. стр. A22. ISBN 978-0-618-94690-7.

[4] Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[5] Skoog, Douglas A., F. James Holler and Timothy A. Nieman (1998). Principles of Instrumental Analysis (5th изд.). Saunders College Pub. стр. 253–271. ISBN 978-0-03-002078-0.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]