Милка Жицина

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Милка Жицина
Портрет Милке Жицине. Извор: Српски биографски речник. 3, Д-З
Лични подаци
Пуно имеМилка Жицина
Датум рођења(1902-10-09)9. октобар 1902.
Место рођењаПрвча, Аустроугарска
Датум смрти3. фебруар 1984.(1984-02-03) (81 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Књижевни рад
Најважнија делаКајин пут
Девојка за све

Милка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Милка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]

Живот и рад између два рата[уреди | уреди извор]

Године 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.

У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.

Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.

Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]

Послератни период и сукоб са КПЈ[уреди | уреди извор]

После ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.

Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]

По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Милка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]

Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.

Објављена дела[уреди | уреди извор]

  • Кајин пут (роман; Београд, 1934)
  • Девојка за све (роман; Београд, 1940)
  • Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)
  • Друго имање (роман; Београд, 1961)
  • Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)
  • Село моје (роман; Београд, 1983)
  • Све, све, све (роман; Загреб, 2002)
  • Сама (роман; Београд, 2009)
  • Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)

Романи Милке Жицине[уреди | уреди извор]

Први роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950).

Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота.

Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8]

Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све.

Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске (1998).[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гароња Радованац 2010, стр. 229
  2. ^ Мала енциклопедија Просвета 1986
  3. ^ а б в г Српски биографски речник 2007, стр. 808-809
  4. ^ а б в Гароња Радованац, Славица. „РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА (ИБ) 1948. У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ” (PDF). Књижевна историја. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2017. г. Приступљено 25. 10. 2017. 
  5. ^ Жицина, Милка (1934). Кајин пут. Београд: Нолит. COBISS.SR 6421511
  6. ^ „Dragica Srzentić”. Audioifotoarhiv.com. Приступљено 2017-09-30. 
  7. ^ Деретић 1983
  8. ^ "Друго имање", Милка Жицина - Београд, Нолит, 1980.
  9. ^ Коларић, Владимир. „MILKA ŽICINA: Neka to bude sve”. vladimirkolaric.blogspot. Приступљено 25. 10. 2017. 
  10. ^ Тачињска, Катажина. „Дискурс о логору Голи оток – женска перспектива”. Књиженство. Приступљено 25. 10. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Српски биографски речник. 3, Д-З; Жицина, Милка. Нови Сад: Матица српска. 2007. стр. 808—809. ISBN 978-86-7946-001-1. COBISS.SR 224742151
  • Мала енциклопедија Просвета : општа енциклопедија. 1, А-Ј ; Жицина, Милка. Београд: Просвета. 1986. ISBN 978-86-07-00001-2. COBISS.SR 29216775
  • Жицина, Милка (1982). Девојка за све; Јован Деретић: Милка Жицина и "новореалистички" роман. Београд: Нолит. стр. 355—364. COBISS.SR 27846151
  • Гароња Радованац, Славица (2010). Жена у српској књижевности. Нови Сад: Дневник. стр. 229—290. ISBN 978-86-7966-032-9. COBISS.SR 246060039
  • Деретић, Јован (1983). Историја српске књижевности. Београд: Нолит. COBISS.SR 24896519

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милка_Жицина&oldid=26939639”