Пређи на садржај

Оркестрација

С Википедије, слободне енциклопедије

Реч оркестрација или инструментација[1](итал. orchestrazione, фр. orcherstration, instrumentation, енгл. orcherstration, instrumentation, нем. Orcherstration, рус. оркестровка)[2]има три значења:

1. Композициони поступак у коме музичар - оркестратор (најчешће је то композитор) оркестрира неку композицију, "облачећи" је у најлепше колоритне хаљине богатих звукова музичких инструмената. Он то чини по законима оркестрације. Сваки композитор мора добро да познаје оркестрацију.
2. Музички предмет који се изучава на музичком факултету или музичкој академији.
3. Наука о распореду, удвајању и употреби музичких инструмената за потребе оркестрације.

Шта оркестратор мора да познаје

[уреди | уреди извор]

Оркестратор унутрашњим слухом и визијом "чује и види" како ће оно што оркестрира звучати.[3] Да би то постигао, оркестратор мора добро да познаје:

  1. Звучне карактеристике и особине музичких инструмената.
  2. Звучни распон сваког музичког инструмента.
  3. Боје свих музичких инструмената и регистре у којима најбоље звуче.
  4. Техничке и колоритне могућности сваког музичког инструмента.
  5. Који инструменти су погодни за међусобно удвајање.
  6. Музичку ортографију – знање о транцпозицијама, кључевима и другим специфичностима нотације за сваки инструмент понаособ.

Најпознатији оркестратори

[уреди | уреди извор]

Најчувенији оркестратори су уједно и познати композитори у историји музике, као што су:

Бриљантни оркестратори су, између осталих, били Рихард Штраус, Морис Равел, Хектор Берлиоз и Римски-Корсаков. Римски-Корсаков је написао сјајан уџбеник оркестрације који је и данас у употреби.

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]