Светост

С Википедије, слободне енциклопедије

Светост описује нешто што је посвећено или издвојено за службу или обожавање божанства;[1] сматра се достојним духовног поштовања или оданости; или изазива страхопоштовање или наклоност међу вјерницима. Својство се често приписује предметима („свети артефакт” који се дубоко поштује и благослови) или мјесто („свето мјесто”).

Француски социолог Емил Диркем сматрао је дихотомију између светог и профаног средишњом карактеристиком религије: „религија је јединствен систем вјеровања и праксе који се односе на свете ствари, тј. ствари одвојене и забрањене.”[2] У Диркемовој теорији, светост представља интересне скупине, посебно јединство, који су оличено у симболима светих скупина, или коришћењем тимског рада ради извлачења из невоље. Профано, с друге стране, укључује свакодневне појединачне бриге.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Реч sacred потиче од латинске речи sacer, која се односи на оно што је 'освештано, посвећено' или 'очишћено' боговима или било чему што је у њиховој моћи, као и sacerdotes.[3]

У академији[уреди | уреди извор]

Хиерологија[уреди | уреди извор]

Хијерологија (грчки: ιερος, hieros, 'свето', + -логија) је проучавање свете литературре или предања.[4][5] Концепт и термин је 2002. развио руски историчар уметности и византиниста Алексеј Лидов.[6]

Историја религија[уреди | уреди извор]

Анализирајући дијалектику светог, Мирча Елијаде истиче да религију не треба тумачити само као „веру у божанства“, већ као „искуство светог“.[7] Свето је представљено у односу на профано;[8] однос светог и профаног није израз супротности, већ комплементарности, јер се профано посматра као хијерофанија.[9]

Социологија[уреди | уреди извор]

Француски социолог Емил Диркем сматрао је дихотомију између светог и профаног централном карактеристиком религије: „религија је јединствен систем веровања и праксе који се односе на свете ствари, то јест, ствари одвојене и забрањене.“[10] У Диркемовој теорији, свето је представљало интересе групе, посебно јединство, који су били оличени у симболима свете групе, или тотемима. Профано је, с друге стране, укључивало свакодневне индивидуалне бриге. Диркем је експлицитно навео да дихотомија свето/профано није еквивалентна добру/злу. Свето може бити добро или зло, и профано може бити и једно и друго.[11]

У религији[уреди | уреди извор]

Индијске религије[уреди | уреди извор]

Религија индијског порекла, односно хиндуизам и његови изданци будизам, џаинизам и сикизам, имају концепт поштовања и очувања екологије и животне средине третирајући различите објекте као свете, као што су реке, дрвеће, шуме или гајеви, планине, итд.

Хиндуизам[уреди | уреди извор]

Свете реке и њихово поштовање су феномен који се налази у неколико религија, посебно у религијама које имају еколошко веровање као срж своје религије. На пример, религије индијског порекла (будизам, хиндуизам, џаинизам и сикизам) поштују и чувају гајеве, дрвеће, планине и реке као свете. Међу најсветијим рекама у хиндуизму су Ганг,[12] Јамуна,[13][14] Сарасвати[15] реке на којима су цветале ригведске реке. Веде и Гита, најсветији од хиндуистичких текстова, написани су на обалама реке Сарасвати који су кодификовани током краљевства Куру у данашњој Харијани. Међу другим секундарним светим рекама хиндуизма су Нармада[16] и многе друге.

Међу светим планинама, најсветије међу њима су планина Кајлаш[17] (на Тибету), Нанда Деви, планине Чар Дам и планина Амарнат, планина Ганготри. Планина Јамунотри, планина Сарасвотри (порекло реке Сарасвати), брдо Доси итд.

Абрахамске религије[уреди | уреди извор]

Веслијански погледи[уреди | уреди извор]

У Веслијанској теологији методизма светост је добила секундарно значење преобликовања личности кроз целокупно освећење.[18] Она се схвата као чистота срца која се јавља у другом дефинитивном тренутном делу.[19] Израз дугује своје порекло Џону Веслију, који је нагласио „светост из Светих писама“, као и хришћанско савршенство.

Јудаизам[уреди | уреди извор]

Хебрејска реч кодеш (хебр. קֹדֶשׁ) се у Тори користи за означавање 'раздвојености' и 'различитости' као што се налази у јеврејској церемонији венчања где муж каже својој будућој жени: „Посвећена си мени по закону Мојсијевом и Израеловом“ (хебр. את מקדשת לי כדת משה וישראל). На хебрејском, светост има конотацију јединства и транспарентности као у примеру јеврејског брака, где се муж и жена виде као једно у складу са Постанком 2:24. Кодеш се такође обично преводи као 'светост' и 'сакралност'.[20] Тора описује аронитске свештенике и левите као изабране од Бога да обављају храмске службе; они се такође називају „светим“.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of SACRED”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). 25. 6. 2023. Приступљено 16. 10. 2022. 
  2. ^ Durkheim, Émile; Lodahl, Michael (1915). The Elementary Forms of the Religious Life. A Study in Religious Sociology ... Translated from the French by J.W. Swain (на језику: енглески). London. стр. 47. Приступљено 16. 10. 2022. 
  3. ^ Stormonth, James, and Philip Henry Phelp, eds. 1895. "Sacred." In A Dictionary of the English Language. Blackwood & sons p. 883.
  4. ^ "hierology." Dictionary.com.
  5. ^ "hierology." Oxford Dictionary Online.
  6. ^ A. Lidov. "Hierotopy. The creation of sacred spaces as a form of creativity and subject of cultural history" in Hierotopy. Creation of Sacred Spaces in Byzantium and Medieval Russia, ed. A.Lidov, Moscow: Progress-Tradition, 2006, pp. 32-58
  7. ^ Altizer, Thomas J. J. 1968. Mircea Eliade and the Dialectic of the Sacred. Mircea Eliade and the Dialectic of the Sacred. Philadelphia: The Westminster Press. 1975. ISBN 978-083-7171-96-8. 
  8. ^ Eliade, Mircea. 1987. The Sacred and the Profane: The Nature of Religion, translated by W. R. Trask. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, Inc. Eliade, Mircea (1959). The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0156-79201-1. 
  9. ^ Iţu, Mircia. 2006. Mircea Eliade. Bucharest: Editura Fundaţiei România de Mâine. Itu, Mircea (2006). Mircea Eliade. Ed. Fundaţiei "România de Mâine". стр. 35. ISBN 973-725-715-4. .
  10. ^ Durkheim, Émile. 1915. The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin. Oord, Thomas Jay; Lodahl, Michael (2005). Relational Holiness: Responding to the Call of Love. Foundry. стр. 47. ISBN 978-0-8341-2182-9. 
  11. ^ Pals, Daniel. 1996. Seven Theories of Religion. Seven Theories of Religion. New York: Oxford University Press. 1996. стр. 99. ISBN 0-19-508725-9. 
  12. ^ Alter, Stephen (2001), Sacred Waters: A Pilgrimage Up the Ganges River to the Source of Hindu Culture, Houghton Mifflin Harcourt Trade & Reference Publishers, ISBN 978-0-15-100585-7, Приступљено 30. 7. 2013 
  13. ^ Jain, Sharad K.; Agarwal, Pushpendra K.; Vijay P. Singh (2007). Hydrology and water resources of India—Volume 57 of Water science and technology library. Springer. стр. 344—354. ISBN 978-1-4020-5179-1. 
  14. ^ Hoiberg, Dale (2000). Students' Britannica India, Volumes 1-5. Popular Prakashan. стр. 290—291. ISBN 0-85229-760-2. 
  15. ^ „Sarasvati | Hindu deity”. Encyclopedia Britannica. 
  16. ^ „Narmadāparikramā – Circumambulation of the Narmadā River”. Brill. Архивирано из оригинала 17. 9. 2013. г. Приступљено 2014-03-03. 
  17. ^ Snelling, John (1990). The Sacred Mountain: Travellers and Pilgrims at Mount Kailas in Western Tibet and the Great Universal Symbol of the Sacred Mountain (1st изд.). London and The Hague: East-West Publications. стр. 39, 33, 35, 225, 280, 353, 362—363, 377—378. ISBN 0-85692-173-4. 
  18. ^ Metz, Donald (2004). Studies in Biblical Holiness. The Foundry Publishing. ISBN 978-0-8341-3896-4. OCLC 1120694694. 
  19. ^ „Beliefs”. God's Missionary Church, Inc. (на језику: енглески). Приступљено 2020-01-23. 
  20. ^ Blue Letter Bible. „H6944 - qodesh - Strong's Hebrew Lexicon (HNV).”. Приступљено 28. 6. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]