Љубомир Томовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Томовић
Датум рођења(1925-07-20)20. јул 1925.
Место рођењаПоља Колашинска
Датум смрти24. децембар 2012.(2012-12-24) (87 год.)
Место смртиБеоград

Љубомир Блажов Томовић (Поља Колашинска, 20. јул 1925 — Београд, 24. децембар 2012) био је југословенски и српски адвокат, дугогодишњи члан Адвокатске коморе Србије, новинар и секретар Одбора ветерана градитеља Новог Београда.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Љубомир Томовић рођен је 20. јула 1925. у Пољима колашинским, срез Колашински,Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца[1] Отац Блажо рано је погинуо а мајка Милица(рођ.Ракочевић) је напустила породицу услед несугласица те су Љубомира одгајали деда Ђорђије,истакнути ратник и баба Марица(рођ.Анђелић).[2] Деда је Љубомира васпитао у патријархалном духу и учио о кучком пореклу, истакнутим ратницима и породичној традицији.[3] Љубомир је имао два стрица(Баја-учитеља и Ђокаша-рез. официра Југословенске војске) који су били присталице Давидовићеве Демократске странке [4] , и три тетке са којима је живео у кући коју је саградио његов предак Мијаило, унук Тома Ивановића, родоначелника Томовића.[5]

Основну школу зазвршио је у Пољима да би 1937. уписао први разред Бјелопољске гимназије.По избијању рата 1941. приморан је да напусти школовање.За време сукоба био је у сталној опасности па ипак је писао левичарске текстове и организовао омладинске приредбе, иако су Томовићи били наклоњени четницима.[6] Без обзира на то, остао је у добрим односима са фамилијом.У међувремену је почео да пише за Тањуг као једини сарадник те агенције за северну Црну Гору.[7] На крају рата, признато му је учешће у борби против окупатора и остао је задовољан политичком ситуацијом мада је трагично страдао његов стриц Ђокаш као четник док је други стриц, Бајо неправедно осуђен.[8] 1945. наставља школовање у Колашинској гимназији док матурира у Берану 1948.[9]

Послератни период[уреди | уреди извор]

1948. добија понуду од директора Тањуга Александра Обрадовића Лека да се запосли за стално у тој агенцији [10].Запошљава се у редакцији у Београду и уписује студије на Новинарско дипломатској школи.Исте године паралелно уписује Правни факултет.[11] Био је учесник неких од највећих радних акција изградња пруге Брчко-Бановићи, пруге Никшић-Титоград као и изградње Новог Београда.[12] 1949. добија ударничку значку и писмену захвалницу за ентузијазам показан у тим заједничким акцијама.[7] Писао је и за листове Омладина и Борба.[7] Заједно са још неколико колега оснива за време радних акција лист Нови Београд чији је циљ био упознавање јавности са овим дешавањем. Од гимназијских дана био је обузет левичарским идејама. Међутим крајем 1949. након дефинитивног раскола између Тита и Стаљина Љубомир је као присталица Русије ухапшен и убрзо одведен на Голи Оток.Тамо је провео преко две године.[13] Након одслужене казне враћа се за Београд и запошљава у Трудбенику завршавајући Правни факултет 1956. године.[14]

Адвокатура[уреди | уреди извор]

Љубомир је био фасциниран адвокатуром још од млађих дана а осећај за правду му је према сопственим речима усадио деда Ђорђије који је више пута биран за председника Суда добрих људи- обичајне институције која је играла улогу суда у мањим местима у Црној Гори све до Другог светског рата.На факултету се посебно занимао за приватно право.Након дипломирања 1956. почиње да ради као приправник код угледног адвоката Милована Вуковића.[1] Након положеног правосудно-адвокатског испита отвара канцеларију у Београду 1962. и почиње самосталну каријеру.[1] За свог радног века дугог скоро педесет година оставио је трага у београдском и српском адвокатском кругу заступајући више великих предузећа.Такође је заступао и јавне личности.Важио је за врло комуникативну особу, доброг ретора и за одлично поткованог професионалца.[1] Провео је и преко двадесет година у раду у органима Адвокатских комора Београда и Србије.[15] Из његове канцеларије изашло је преко двадесет адвоката који су по сопственим речима етичке норме важне за своју професију усвојили Љубомировом заслугом.Већина њих и даље је у радном односу као медијски врло препознатљиви адвокати.[16] Љубомир Томовић завршио је свој радни век 2002. године примањем повеље Адвокатске коморе Србије у знак захвалности за све што је учинио за српску и југословенску адвокатуру.[16]

Остале активности[уреди | уреди извор]

Изабран је за секретара Одбора ветерана градитеља Новог Београда који је дуго година представљао.Зато је 2011. позван да присуствује свечаном отварању Моста на Ади од стране градоначелника.Више пута је био позиван на различите свечаности на Новом Београду па је тако позван и да симболично засади јелку у новобеоградском парку.Доста је радио на одржавању контаката између братстава Томовића, Баковића, Ивановића и Ђурђевића као и пријатељских племена( Ровци). Организовао је саборе Томовића у Пољима и Београду па је 2007. држао поздравни говор као најстарији Томовић.[17]

Још од гимназијских дана волео је да пише. Нарочито је волео поезију.Узори су му били Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Милан Ракић, Алекса Шантић и др.[18] Објавио је аутобиографску књигу Потомству на знање, збирку песама Врела вода на валове и књигу Од Куча до Поља колашинских која се тиче порекла Томовића и њихових заједничких сабора.Многе његове песме остале су необјављене.Волео је да путује, доста у далеке земље.

Породица[уреди | уреди извор]

Одрастао је као јединац уз подршку деде Ђорђија, истакнутог борца из Првог светског и Балканских ратова и бабе Марице.По мајци има две сестре и два брата.У његовом одгајању учествовала је пуно и тетка Загорка.Венчавао се четири пута.Из првог брака има двоје деце док из трећег са Радмилом Дукић, ћерком Димитрија Дукића, судије врховног суда краљевине Југославије, има једно.Последњи брак имао је са Миленом, ћерком београдског предратног угоститеља Средановића.

Љубомир Томовић умро је 24. децембра 2012. у 88. години живота и сахрањен у породичној гробници на Топчидерском гробљу.У његову част одржана је комеморација у Адвокатској комори где су о њему говориле угледне колеге, између осталих Вељко Губерина, Тома Фила и Драган Крговић.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г V.Губерина, Ж.Шестић, др Н.Мемедовић, др Ж.Фајфрић(2012) Историја српске адвокатуре-биографије знаменитих адвоката,пп. 73.
  2. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање
  3. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.70
  4. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.104
  5. ^ Милорад Лазарев Томовић, Драгиша Радомиров Томовић: Кучи од Томовића (1997), Београд
  6. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.129
  7. ^ а б в др Слободан V.Ристановић(2009) Нови Београд-градитељски подухват века, стр.306
  8. ^ Љубомир Б.Томовић Врела вода на валове . 2008. стр. 47.
  9. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.144
  10. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.143
  11. ^ Љубомир Б. Томовић (2004) Потомству на знање, стр.145
  12. ^ Чланска књижица (серија 2)-Јединствени синдикати Југославије (број 273049)
  13. ^ У име народа- политичка репресија у Србији 1944-1953.(персонални картон оптуженог са датумом хапшења-23.12.1949. и датумом ослобађања-31.05.1952)
  14. ^ Диплома Правног факултета број 12090- ФНРЈ
  15. ^ V.Губерина, Ж.Шестић, др Н.Мемедовић, др Ж.Фајфрић(2012) Историја српске адвокатуре-биографије знаменитих адвоката,пп. 73/ Потписници иницијативе за укидање смртне казне- бр.276-Љубомир Томовић, адвокат из Београда (1983-1984)
  16. ^ а б V.Губерина, Ж.Шестић, др Н.Мемедовић, др Ж.Фајфрић(2012) Историја српске адвокатуре-биографије знаменитих адвоката,пп. 74.
  17. ^ Љубомир Б. Томовић Од Куча до Поља колашинских (2010),стр.119-124.
  18. ^ Љубомир Б.Томовић Врела вода на валове (2008)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ljubomir_Tomović&oldid=27346671”