Мероз

Координате: 16° 56′ 00″ Н 33° 43′ 35″ Е / 16.93333° С; 33.72639° И / 16.93333; 33.72639
С Википедије, слободне енциклопедије
Светска баштина Унеска
Археолошки локалитети „острва” Мероз
Назив на званичном списку светске баштине
Ат Мероë, пyрамидс оф тхе Кусхите рулерс
Пирамиде Кушитских владара у Мерозу
ЛокацијаСудан
ТипКултурно добро
Критеријумиии, иии, ив, в
Референца1336
Унеско регија Судан
Координате16° 56′ 00″ Н 33° 43′ 35″ Е / 16.93333° С; 33.72639° И / 16.93333; 33.72639
Историја уписа у светску баштину
Упис2011. (35. заседање) (? седница)
Угроженостне
Мероз на карти Судана
Мероз
Локација Мероз у Судан.

Мероз (мероитски: Medewi или Bedewi; арапски: مرواه, Meruwah)[1][2] је име древног града на источној обали Нила, око 6 км североисточно од станице Кабушија крај града Шендија у Судану; око 200 км североистично од Картума.

Нубија с истакнутим древним градовима
Карта града Мероза уз Нил (лево) с некрополом пирамида (десно)
Нубијске пирамиде некрополе Мероз

Крај налазишта се налази група насеља под називом Багравија. Град је познат као вишевековна престолница државе Куш која се простирала испод Асуана у Египту. По њему је тадашња кушанска држава названа „Краљевство Мероз” (8. – 4. век п. н. е). Ово пространо краљевство се простирало од Средоземља до средишње Африке и Мероз сведочи о њиховој уметничкој, градитељској, верској, језичној и општекултурној размени.

По њему је назив добило и „Острво Мероз”, тј. модерна покрајина Бутана између река Нил код Картума на западу до реке Атбара на истоку, те од Асуана на северу до Етиопије и Плавог Нила на југу. У тој покрајини се, уз Мероз, налазе рушевине још два кушанска града - Мусаварат ес-Суфра и верско средиште Нака,[3][4] који су заједно уписани на Унесков попис места светске баштине у Африци 2011. године[5][6].

У граду Мероз, одакле се једно време владало целим Египтом, налазе се остаци храмова и домаћинстава, али и инсталација опсежног водонапојног система. Налазишта Мероз су најпознатија по више од двеста пирамида груписаних у три групе, а које се због јединствених пропорција и начина градње, зову нубијске пирамиде.

Историја[уреди | уреди извор]

Западна некропола код Мероз (Begarawiyah)
Амонов храм у Мерозу
Портрет кандаке краљице Аманиторе из њезине гробнице

Мероз је била јужна престолница краљевства Напата/Мероз (Куш) које је цватало од 800. до 250. п. н. е.[7] Према делимично дешифрираним кушанским текстовима, град се изворно звао Medewi или Bedewi (Török, 1998). Ископања су открила важну некрополу кушанског племства из раздобља Напата (800. – 280. п. н. е.) на западу града Мероз (Западна некропола).

Мероз култура се развила од 22. династије трећег прелазног раздобља старог Египта, која је била пореклом из Куша. Град Мероз је добио на важности за време кушанског краља Арраккаманија (280. п. н. е) када је краљевска некропола пребачена у Мероз из града Напата (Јебел Баркал).[8][9]

Када је Римско царство освојило Египат, Кушанско краљевство са средиштем у Мерозу се проширило према северу у Египат[10]. У сукобима који су уследили с Римом, Краљевство Мероз је било успешније и опустошило је насеља у околини Асуана, те је његова војска успела да украде главу скулптуре цара Августа коју су закопали испод степеништа храма у Мерозу.[11] Коначно, обе државе су утврдиле границу код острва Самоса, где је Мероз потписао (за њега јако повољан) мировни споразум с царом Августом.

На врхунцу моћи краљеви Мероза су владали долином Нила у дужини од преко 1.000 км.[12][13] Краљеви су делили власт с краљицом-мајком (Кандаке, титула која се дуго задржава у Нубији и Етиопији), а дворјани су били ризничари, чувари печата, вође архива, главни писари и др.

Мероз је у 1. и 2. веку почео да губи снагу, углавном због слабљења традиционалне индустрије на корист римског Египта. Мероз се спомиње у „Путоплову Еритрејским морем” (грчки: Περίπλους τὴς Ἐρυθράς Θαλάσσης, латински: Periplus Maris Erythraei), грчко-римски путопис који описује навигацију од римског Египта дуж обала Црвеног мора и Афричког рога до обала Индије:

2. поглавље:
С десне обале испод Беренице налази се земља Бербера. Уз обалу су рибоједи, који живе у пећинама разбацаним у уским долинама. Даље према копну су Бербери, још даље су дивљи месождери и кравождери, где сваким племеном управља поглавица; а даље према континенту, на земљи према западу, налази се град познат као Мероз.

Последње раздобље града обележено је победничком стелом неименованог владара Аксума (веројатно краља Езана) која је подигнута у Мерозу. Према њезином натпису на грчком језику може се претпоставити да је „Краљ Аксумита и Омерита” (Аксум и Химјарско краљевство) владао око 330. године. Два друга натписа на гиз писму су пронађена уз оближње пирамиде и претпоставља се да потичу из истог раздобља.[14]

Локалитет Мероз је поновно открио француски минералог Фредерик Келиод 1821. године, а 1834. године га је делимично ископао, у потрази за благом, Ђузепе Ферлини.[15] Год. 1844. истраживао га је Карл Ричард Лепсиус који је у Берлин донео многе споменике.[16][17] Прве праве археолошке студије искапања је спровео британски археолог Е. А. Волис Баџ од 1902-05, које је описао у свом делу „Египатски Судан: историја и споменици” (Лондон, 1907.). Британски војници су направили пут до пирамида и између њих, те су затрпали ископине. Џон Гарстанг са универзитета у Ливерпоолу је наставио са искапавањем града Мероз 1910. године и открио је палату и неколико храмова.

Савремена археологија није била у могућности да истражује локалитет Мероз због суданског грађанског рата (1955–1972, те 1983-2005).

Одлике[уреди | уреди извор]

Мероз је било снажно краљевство чије је богатство долазило из развијене индустрије и производње гвожђа, којим се трговало све до Индије и Кине. Мероз је такође извозио егзотичне афричке животиње, накит и текстил од памука, чија је производња досегла врхунац око 400. п. н. е. Надаље, Мероз је био богат златом о чему сведочи и корен египатске речи за злато, nub по Нубији.

Мероз је проводио комплексне системе наводњавања с воденицама sakia како би се побољшала пољопривреда у његовој полу-пустињској околини. У граду су пронађени остаци палате, неколико храмова и бројних домаћинстава.

У некрополама је откривено како су се пирамиде градиле изнад гробних комора с остацима сахрањених или мумификованих тела која су била богато украшена накитом од злата (сада у музејима у Минхену и Берлину). На зидовима су осликани краљеви и њихове краљице-мајке (Кентаке), те неколико поглавља Књиге мртвих. Неколико стела је било исписано мероитским писмом, као и неколико металних и керамичких посуда пронађених у гробовима. Понајбољи камени рељефи су 1905. однешени у Британски музеј (Лондон), те делом у музеју у Картуму.

До 3. века п. н. е. египатске хијероглифе је заменило аутохтоно мероитско писмо које има 23 слова настала као превод хијероглифа на мероитски језик. оно је настало од 7. до 2. века п. н. е, у које време се користио и старонубијски језик, који се писао коптским писмом.

Мероска вера је била многобожна и највише се поштовао бог Апедемак, бог-ратник с лављом главом који је био син Секмета, али су се поштовала и египатска божанства увезена са севера, као што су: Амон, Тефнут, Хорус, Изида, Тот и Сатис.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ [Ункноwн Аутхор] (1969). Халеy, Wиллиам; Прееце, Wаррен Е., ур. Енцyцлопаедиа Британница. Вол. 15 (14тх ревисед изд.). с.в. "Мероë." Лондон, ЕНГ: Енцyцлопедиа Британница, Инц. стр. 197. 
  2. ^ [Ункноwн Аутхор] (1961). Асхморе, Харрy, ур. Енцyцлопаедиа Британница. Вол. 18 (14тх ревисед изд.). с.в. "Мероë." Неw Yорк, НY: Енцyцлопедиа Британница, Инц. стр. 677. 
  3. ^ „"Тхе Исланд оф Мерое", УНЕСЦО Wорлд Херитаге”. Wхц.унесцо.орг. Приступљено 06. 09. 2012. 
  4. ^ „Осман Елкхаир анд Имад-елдин Али, ''Анциент Мерое Сите: Наqа анд Мусаwwарат ес-Суфра'' (рецент пхотограпхс)”. Анциентсудан.орг. Архивирано из оригинала 09. 10. 2018. г. Приступљено 06. 09. 2012. 
  5. ^ Археолошки локалитети "отока" Мероз на службеним страницама УНЕСЦО-а преузето 14. априла 2011.
  6. ^ Осман Елкхаир анд Имад-елдин Али, Анциент Мерое Сите: Наqа анд Мусаwwарат ес-Суфра Архивирано на сајту Wayback Machine (9. октобар 2018) (фотографије)
  7. ^ Тöрöк, Лáсзлó (1997). Тхе Кингдом оф Кусх: Хандбоок оф тхе Напатан-Мероитиц Цивилизатион. Хандбуцх дер Ориенталистик. Ерсте Абтеилунг, Нахе унд дер Миттлере Остен. Вол. 31. Леиден: Брилл. ИСБН 978-90-04-10448-8. 
  8. ^ Херодотус (1949). Херодотус. Транслатед бy Ј. Еноцх Поwелл. Превод: Еноцх Поwелл. Оxфорд: Цларендон Пресс. стр. 121—122. 
  9. ^ Цоннах, Грахам (1987). Африцан Цивилизатионс: Прецолониал Цитиес анд Статес ин Тропицал Африца: Ан Арцхаеологицал Перспецтиве. Цамбридге Университy Пресс. стр. 24. ИСБН 978-0-521-26666-6. 
  10. ^ Год. 23. п. н. е., римски владар Египта, Публије Петроније, је извршио инвазију у Нубију као одговор на њихове нападе с југа. Успео је да продре до Напате и опустошити је 22. п. н. е. То је један од разлога зашто је Мероз остао престолна Кушанског краљевства.
  11. ^ „Бронзе хеад оф Аугустус”. Бритисх Мусеум. 1999. Архивирано из оригинала 10. 02. 2008. г. Приступљено 14. 06. 2008. 
  12. ^ W. Y. Адамс, Нубиа: Цорридор то Африца (1977), Лондон: Аллен Лане, стр. 302.
  13. ^ Кирwан, L.П. (1957). „Роме беyонд Тхе Соутхерн Егyптиан Фронтиер”. Тхе Геограпхицал Јоурнал. Лондон: Роyал Геограпхицал Социетy, wитх тхе Институте оф Бритисх Геограпхерс. 123: 13—19. ЈСТОР 1790717. 
  14. ^ Стеве Стофферан и Сарах WоодЛецтуре 30: Анциент Африца, Свеучилиште Пурдуе Преузето 14. априла 2011.
  15. ^ Марголиоутх, Давид Самуел (1911). Цхисхолм, Хугх, ур. Енцyцлопаедиа Британница (11тх изд.). с.в. "Мероë." Цхицаго, ИЛ: Енцyцлопедиа Британница, Инц. 
  16. ^ Łајтар, Адам; ван дер Влиет, Јацqуес (2006). „Роме-Мерое-Берлин. Тхе Соутхернмост Латин Инсцриптион Редисцоверед ('ЦИЛ' III 83)”. Зеитсцхрифт фüр Папyрологие унд Епиграпхик (157): 193—198. ЈСТОР 20191127. 
  17. ^ Будге, Е. А. Wаллис (1907). Тхе Егyптиан Судан, итс хисторy анд монументс. 2 (1ст изд.). Лондон: Кеган, Паул, Тренцх, Трüбнер & Цо. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мероз на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Meroz&oldid=27675064”