Пређи на садржај

Понуда и тражња

С Википедије, слободне енциклопедије
Економија
Еконимија по регијама
Општи аспекти
Методологија
Поља и поделе
Економске идеологије

Понуда и тражња је тржишни механизам који чува лојалну конкуренцију и одређује за колико јединица новца потрошач може купити јединица неког добра, односно колико ће произвођач новчаних јединица добити за јединицу свог произведеног добра.[1]

Остала тржишта

[уреди | уреди извор]

Модел понуде и потражње важи и за различита специјална тржишта. Модел се обично примењује на плате, на тржишту рада.[2] Типичне улоге добављача и потрошача су обрнуте. Добављачи су појединци, који покушавају да продају свој рад по највишој цени. Захтевачи за радном снагом су предузећа, која покушавају да купе радну снагу која им је потребна по најнижој цени. Равнотежна цена за одређену врсту рада је стопа наднице.[3] Међутим, економиста Стив Флитвуд је поново размотрио емпиријску реалност криве понуде и потражње на тржиштима рада и закључио да су докази „у најбољем случају неубедљиви, а у најгорем бацају сумњу на њихово постојање“. На пример, он цитира Кауфмана и Хочкиса (2006): „За одрасле мушкарце, скоро све студије откривају да је крива понуде рада негативно нагнута или савијана уназад.”[4]

У класичној и у кејнзијанској економији, тржиште новца се анализира као систем понуде и потражње са каматним стопама као ценама. Понуда новца може бити вертикална крива понуде, ако централна банка неке земље одлучи да користи монетарну политику да фиксира своју вредност без обзира на каматну стопу; у овом случају новчана маса је потпуно нееластична. С друге стране,[5] крива понуде новца је хоризонтална линија ако централна банка циља на фиксну каматну стопу и игнорише вредност новчане масе; у овом случају крива понуде новца је савршено еластична. Потражња за новцем се укршта са новчаном масом да би се одредила каматна стопа.[6]

Према делу студија,[7] закони понуде и потражње су применљиви не само на пословне односе људи, већ и на понашање друштвених животиња и на сва жива бића која комуницирају на биолошким тржиштима[8] у окружењима са оскудним ресурсима.

Модел понуде и потражње тачно описује карактеристике метаболичких система: конкретно, објашњава како инхибиција повратне спреге омогућава метаболичким путевима да одговоре на потражњу за метаболичким интермедијерима док минимизирају ефекте због варијације у понуди.[9]

Историја

[уреди | уреди извор]

Дело 256. куплет Тирукурала, које је састављен пре најмање 2000 година, каже да „ако људи не конзумирају производ или услугу, онда неће бити никог да испоручи тај производ или услугу због цене“.[10]

Према Хамиду С. Хосеинију, моћ понуде и потражње је донекле разумело неколико раних муслиманских учењака, као што је сиријски учењак из четрнаестог века Ибн Тејмија, који је написао: „Ако се жеља за робом повећава док се њена доступност смањује, њена цена расте. С друге стране, ако се повећа доступност добра, а жеља за њим опадне, цена опада.”[11]

Адам Смит

Померајући фокус на енглеску етимологију израза, потврђено је да израз 'понуда и потражња' енглески економски писци нису користили све до краја 17. века.[12] У делу Џона Лока из 1691. Нека разматрања о последицама смањења камате и подизања вредности новца,[13] Локи је алудирао на идеју понуде и потражње, међутим, није успео да је тачно означи као такву и стога, погрешио је у сковању фразе и интерпретацију њеног правог значаја.[14] Локи је написао: „Цена било које робе расте или опада у односу на број купаца и продаваца“ и „оно што регулише цену... [робе] није ништа друго него њена количина пропорционална тражњи.”[14] Локијева терминологија је изазвала критику Џона Лоа. Ло је тврдио да „Цене робе нису у складу с количином пропорционалне испусту, већ пропорционалне потражњи.“[15] На бази његовог доприноса је део фразе потражње добио прави назив и почео је да кружи међу „проминентним ауторитетима“ током 1730-их.[14] Године 1755, Френсис Хачесон, у свом Систему моралне филозофије, унапредио је развој ове фразе наводећи да „цене робе зависе од ове две ствари заједно, од потражње... и од тешкоће стицања.“[14]

Тек 1767. године фразу „понуда и потражња“ први је употребио шкотски писац Џејмс Денхам-Стјуарт у свом истраживању принципа политичке економије. Он је започео употребу ове фразе тако што је ефикасно комбиновао „понуду” и „тражњу” заједно у више различитих прилика као што су одређивање цена и анализа конкуренције. У Стјуартовом поглављу под насловом „О тражњи“, он тврди да је „Природа тражње да подстиче индустрију; и када се редовно прави, ефекат тога је да је понуда највећим делом пропорционална њој, а онда је потражња једноставна“. Претпоставља се да се из овог поглавља идеја проширила на друге ауторе и економске мислиоце. Адам Смит је употребио фразу по Стјуарту у својој књизи Богатство народа из 1776. године. У том делу, Смит је тврдио да је цена понуде фиксна, али да ће се њена „заслуга“ (вредност) смањити како се њена „оскудица“ повећава, ова Смитова идеја је касније названа законом тражње. Године 1803, Томас Роберт Малтус је двадесет пута употребио израз „понуда и потражња“ у другом издању Есеја о становништву.[14] Давид Рикардо је у свом делу из 1817, Принципи политичке економије и опорезивања, насловио једно поглавље, „О утицају потражње и понуде на цену“.[16] У Принципима политичке економије и опорезивања, Рикардо је ригорозније поставио идеју о претпоставкама које су коришћене за изградњу његових идеја понуде и потражње. Године 1838, Антоан Августин Курно развио је математички модел понуде и потражње у својим истраживањима математичких принципа богатства, који је укључивао дијаграме. Важно је напоменути да је употреба фразе и даље била ретка и да је до краја друге деценије 19. века идентификовано само неколико примера од више од 20 употреба у једном делу.[14]

Током касног 19. века појавила се маргиналистичка школа мишљења. Главни иноватори овог приступа били су Стенли Џевонс, Карл Менгер и Леон Валрас. Кључна идеја је била да је цена одређена субјективном вредношћу робе на маргини. Ово је била суштинска промена у односу на размишљања Адама Смита о одређивању цене понуде.

У свом есеју из 1870. „О графичком представљању понуде и потражње“, Флеминг Јенкин је током „увођења дијаграмске методе у енглеску економску литературу“ објавио први цртеж кривуља понуде и потражње на енглеском,[17] укључујући упоредну статику од промене понуде или потражње и примене на тржиште рада.[18] Модел је даље развио и популаризовао Алфред Маршал у уџбенику Принципи економије из 1890. године.[16]

Критика

[уреди | уреди извор]

Филозоф Ханс Алберт је тврдио да цетерис парибус услови маргиналистичке теорије чине саму теорију празном таутологијом и потпуно затвореном за експериментално тестирање. У суштини, он тврди, криве понуде и тражње (теоријске функције које изражавају количину производа која би била понуђена или тражена за дату цену) су чисто онтолошке.

Критика Пјера Срафе се фокусирала на недоследност (осим у неуверљивим околностима) анализе делимичне равнотеже и образложење за узлазни нагиб криве понуде на тржишту произведеног потрошачког добра.[19] Значај Срафине критике показују и коментари Пола Самјуелсона и ангажмани са њом током много година, на пример:

Оно што прочишћена верзија Срафе (1926) утврђује јесте колико су скоро празне све Маршалове кутије делимичне равнотеже. За логичног пуристу класе Витгенштајна и Срафе, Маршалова кутија делимичне равнотеже константног трошка је још празнија од кутије растуће цене.[20]

Савремени посткејнзијанци критикују модел понуде и тражње због неуспеха да објасни распрострањеност регулисаних цена, у којима малопродајне цене одређују фирме, првенствено на основу повећања у односу на нормалне просечне јединичне трошкове, и не реагују на промене у потражња до капацитета.[21]

Неки економисти критикују конвенционалну теорију понуде и потражње због неуспеха да објасни или предвиди мехуриће имовине који могу настати из позитивне повратне спреге.[22] Конвенционална теорија понуде и потражње претпоставља да се очекивања потрошача не мењају као последица промена цена. У сценаријима као што је стамбени балон у Сједињеним Државама, почетна промена цене имовине може повећати очекивања инвеститора, чинећи имовину уноснијом и доприносећи даљем повећању цена све док се расположење на тржишту не промени, што ствара петљу позитивне повратне информације и балон имовине.[23] Мехурићи средстава не могу се разумети у конвенционалном оквиру понуде и потражње, јер конвенционални систем претпоставља да ће промена цене бити самоисправљајућа и да ће се систем вратити у равнотежу.

Критика Пола Кокшота фокусира се на непогрешивост неокласичног модела. У горе наведеним линеарним примерима постоје четири непознате: нагиб и пресек криве понуде и криве потражње. Али пошто јпостоје само две познате, цена и количина, било који скуп кривуља понуде и потражње који прелази тачку би могао да објасни податке. Отуда непогрешивост. Кокшот такође истиче да су цене у негативној корелацији са количином због економије обима, а не у позитивној корелацији као што теорија сугерише. Коначно, Кокшот тврди да је теорија непотребно компликована у поређењу са радном теоријом вредности, и да увођење појма померања кривих значи додавање епициклуса.[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Поповић, Горан; Милан П. Милановић (2010). Основе економије за правнике. Правни факултет Бања Лука. стр. 65—85. ИСБН 978-99938-50-39-7. 
  2. ^ Тарлинг, Р. (1987). „Лабоур Маркетс”. Ур.: Еатwелл, Јохн; Милгате, Мурраy; Неwман, Петер. Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс (1ст изд.). Лондон: Палграве Мацмиллан. стр. 1—4. ИСБН 978-1-349-95121-5. дои:10.1057/978-1-349-95121-5_1213-1. 
  3. ^ Киббе, Маттхеw Б. „Тхе Минимум Wаге: Wасхингтон'с Перенниал Мyтх”. Цато Институте. Приступљено 2007-02-09. 
  4. ^ Флеетwоод, Стеве (август 2014). „До лабоур супплy анд деманд цурвес еxист?”. Цамбридге Јоурнал оф Ецономицс. 38 (5): 1087—113. дои:10.1093/цје/беу003. 
  5. ^ Басиј Ј. Мооре, Хоризонталистс анд Вертицалистс: Тхе Мацроецономицс оф Цредит Монеy, Цамбридге Университy Пресс, 1988
  6. ^ Риттер, Лаwренце С.; Силбер, Wиллиам L.; Уделл, Грегорy Ф. (2000). Принциплес оф Монеy, Банкинг, анд Финанциал Маркетс (10тх изд.). Аддисон-Wеслеy, Менло Парк C. стр. 431—38, 465—76. ИСБН 978-0-321-37557-5. 
  7. ^ Велев, Милен Велцхев (2021). „Ентропy анд фрее-енергy басед интерпретатион оф тхе лаwс оф супплy анд деманд”. Сн Бусинесс & Ецономицс. 1. С2ЦИД 258698359. дои:10.1007/с43546-020-00009-6. 
  8. ^ Ноë, Роналд; Хаммерстеин, Петер (1994). „Биологицал маркетс: Супплy анд деманд детермине тхе еффецт оф партнер цхоице ин цооператион, мутуалисм анд матинг”. Бехавиорал Ецологy анд Социобиологy. 35: 1—11. С2ЦИД 37085820. дои:10.1007/БФ00167053. 
  9. ^ Хофмеyр, Ј.-Х.С.; Цорнисх-Боwден, А. (2000). „Регулатинг тхе целлулар ецономy оф супплy анд деманд.”. ФЕБС Летт. 476 (1): 47—51. ПМИД 1879427. дои:10.1111/ј.1432-1033.1991.тб21071.x Слободан приступ. 
  10. ^ C Цхендроyаперумал (2010). Тхе Фирст Лаwс ин Ецономицс анд Индиан Ецономиц Тхоугхт – Тхируккурал
  11. ^ Хоссеини, Хамид С. (2003). „Цонтрибутионс оф Медиевал Муслим Сцхоларс то тхе Хисторy оф Ецономицс анд тхеир Импацт: А Рефутатион оф тхе Сцхумпетериан Греат Гап”. Ур.: Биддле, Јефф Е.; Давис, Јон Б.; Самуелс, Wаррен Ј. А Цомпанион то тхе Хисторy оф Ецономиц Тхоугхт. Малден, МА: Блацкwелл. стр. 28–45 [28 & 38]. ИСБН 978-0-631-22573-7. дои:10.1002/9780470999059.цх3.  (цитинг Хамид С. Хоссеини, 1995. „Ундерстандинг тхе Маркет Мецханисм Бефоре Адам Смитх: Ецономиц Тхоугхт ин Медиевал Ислам”. Хисторy оф Политицал Ецономy. 27 (3): 539—61. 1995. 
  12. ^ Тхwеатт, W.О. (1983). „Оригинс оф тхе терминологy, супплy анд деманд.”. Сцоттисх Јоурнал оф Политицал Ецономy. 30 (3): 287—294. дои:10.1111/ј.1467-9485.1983.тб01020.x. 
  13. ^ Јохн Лоцке (1691) Соме Цонсидератионс он тхе цонсеqуенцес оф тхе Лоwеринг оф Интерест анд тхе Раисинг оф тхе Валуе оф Монеy
  14. ^ а б в г д ђ Гроенеwеген П. (2008) ‘Супплy анд Деманд’. Ин: Палграве Мацмиллан (едс) Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс. Палграве Мацмиллан, Лондон
  15. ^ Лаw, Ј. (1705). Монеy анд Траде Цонсидеред wитх а Пропосал фор Супплyинг тхе Натион wитх Монеy. Единбургх: Андерсон. 
  16. ^ а б Хумпхреy, Тхомас M. (1992). „Марсхаллиан Цросс Диаграмс анд тхеир Усес бефоре Алфред Марсхалл” (ПДФ). Ецономиц Ревиеw (Мар/Апр): 3—23. Приступљено 2019-07-27. 
  17. ^ А.D. Броwнлие анд M. Ф. Ллоyд Прицхард, 1963. "Профессор Флееминг Јенкин, 1833–1885 Пионеер ин Енгинееринг анд Политицал Ецономy," Оxфорд Ецономиц Паперс, НС, 15(3), п. 211.
  18. ^ Флееминг Јенкин, 1870. "Тхе Грапхицал Репресентатион оф тхе Лаwс оф Супплy анд Деманд, анд тхеир Апплицатион то Лабоур," ин Алеxандер Грант, ед., (Сцролл то цхаптер) Рецесс Студиес, цх. VI, пп. 151–85. Единбургх: Едмонстон анд Доуглас
  19. ^ Ави Ј. Цохен, "'Тхе Лаwс оф Ретурнс Ундер Цомпетитиве Цондитионс': Прогресс ин Мицроецономицс Синце Сраффа (1926)?", Еастерн Ецономиц Јоурнал, V. 9, Н. 3 (Јул.-Сеп.): 1983)
  20. ^ Паул А. Самуелсон, "Реплy" ин Цритицал Ессаyс он Пиеро Сраффа'с Легацy ин Ецономицс (едитед бy Х. D. Курз) Цамбридге Университy Пресс, 2000
  21. ^ Лее, Ф. С. (1999). Пост Кеyнесиан прице тхеорy. Цамбридге Университy Пресс.
  22. ^ Wхат Еверy Ецономицс Студент Неедс то Кноw анд Доесн'т Гет ин тхе Усуал Принциплес Теxт. Роутледге. 2014. стр. 55, 66, 244. 
  23. ^ „Поситиве Феедбацк”. Инвестопедиа. Приступљено 13. 11. 2018. 
  24. ^ Паул Цоцксхотт: Хоw тхе Wорлд Wоркс: Тхе Сторy оф Хуман Лабор фром Прехисторy то тхе Модерн Даy. Монтхлy Ревиеw Пресс. Цоцксхотт, Паул (2020). Хоw тхе Wорлд Wоркс: Тхе Сторy оф Хуман Лабор фром Прехисторy то тхе Модерн Даy. НYУ Пресс. стр. 65—68. ИСБН 978-1-58367-777-3. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Тхомас M. Хумпхреy. „Марсхаллиан Цросс Диаграмс анд Тхеир Усес бефоре Алфред Марсхалл: Тхе Оригинс оф Супплy анд Деманд Геометрy”. ЦитеСеерX 10.1.1.362.5766 Слободан приступ. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Понуда и тражња на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ponuda_i_tražnja&oldid=27996593”