Преисламска арапска поезија

Илустрација "Књиге песама" (Китаб ал-агхани), 1216-1220.

Период пре објаве Курана и појаве и ширења ислама као монотеистичке религије, познат је у историји арапских народа као период „џахилије“, тј. период „незнања“ или „варварства“. Отуда се и књижевност тог времена назива ел-едеб ел-џахили.“. Међутим, треба нагласити да се овај термин углавном односи на религијско незнање, будући да су стари Арапи још у то доба имали веома развијену усмену књижевност, пре свега поезију, која је стотинама година била памћена од стране заједнице и преношена с „колена на колено“, све док у VIII веку није започето њено системско сакупљање и записивање. Тиме су настале збирка седам Муалака великог рапсода Хамада ер-Равије, затим, зборници Муфадалијат и Асмаијат (добили су назив према својим сачинитељима – ел-Муфадал ед-Даби и ел-Асмаи). Век касније, настала је и чувена антологија Хамаса Абу Темама, као и Китаб еш-шир ва–ш-шуара (Књига о песништву и песницима) Ибн Кутејбе, а потом и Китаб ел-Агани (Књига песама), коју је саставио Абу-л-Фереџ ел-Исфахани (умро 967).

Сва ова дела, иако се често поставља питање њихове (потпуне) аутентичности, значајан су извор за арапску преисламску поезију, која је, пак, не само значајан историјски извор, већ и „свеобухватна слика живота старих Арапа“. У њој налазимо „обавештења о „унутрашњој слици“ живота, о томе како су стари Арапи мислили, како су се односили према животу, према вечном питању о смислу постојања, како су осећали, како су доживљавали срећу и несрећу, како су волели и мрзели, радовали се и патили, који су им били обичаји, које су врлине а које мане имали, које су им биле битне моралне и људске вриједности, и, најзад, како су се сналазили у тегобним условима живота у пустињи.“

Настанак и аутентичност

Иако се данас врло мало зна о почецима старе арапске поезије, за период њеног настанка узима се друга половина V века, из које потичу најстарији забележени њени фрагменти. Стога, теорија о настанку исте има много, као и сумњи у погледу њене аутентичности, ако се има у виду начин и време њеног фиксирања. Најрадикалнији став на ту тему изнео је познати египатски научник и хуманиста, Таха Хусејн, који је двадесетих година прослог века (тачније, 1926, у свом делу Фи ал-адаб ал-џахили,објављеном у Каиру) изнео тврдњу да је највећи део онога сто се сматра преисламском поезијом фалсификат извршен од стране филолога -песниика из другог и трећег века хиџре (VIII и IX век н. е.). Постоји и теорија да је стара арапска поезија синтеза наслеђа старе семитске поезије, исказана на арапском језику, коју је 1965. изнео египатски песник и критичар Салах Абдасабур. Међутим, најпопуларнија теорија је да се ова поезија дуго развијала, да би у VI веку достигла своју завршену и савршену форму, што је очигледно из огромног песничког богатства са карактеристикама једне високо развијене песничке културе.

Преисламски песник

Песник у преисламско доба сматран је особом обдареном „натприродним знањем“, чаробњаком у савезу са духовима (јинни) или демонима (схаyāţīн), високо цењеним због магијских моћи за које се веровало да поседује. Био је нека врста јавног заступника племена -он изражава колективна осећања, мисли, тежње и стање племена, њихов је водич у миру, шампион у рату. Њему би се обраћали за савет у потрази за новим испашама, а својим проклетсвом могао је проузроковати несрећу противнику (за ову његову функцију везује се врло рани настанак сатире (хијā’) као књижевног облика у арапској поезији). Тек касније, са развојем поезије, све више бледи његова улога врача и ратника, а све више се посвећује песничким надметањима, која су се у одређено доба године одржавала међу песницима разних племена, на тзв. суковима или сајмовима, осниваним пре свега ради трговине и ходочашћа у Меку. Познати песник, имао је уз себе и једног или више помоћника – рапсода или равија, који су памтили његове песме и преносили их другима, ширећи славу песника и његовог племена.

Касида

Најразвијенија песничка форма код старих Арапа била је касида – кратка песма, најчешће, дужине тридесет до шездесет стихова (мада, може садржати и до сто педесет стихова), подређена строгим правилима метра и риме. Наиме, иако је арапска метрика теоријски обрађена тек у VIII веку, што је учинио познати фиилолог ал-Халил, она је била изграђена јос у преисламском периоду и од тада се није битније изменила. Састоји се од шеснаест метара, од којих је први и најједноставнији био реџез из ког су се развили сви остали метри. То је квантитативна метрика, заснована на смењивању отворених и затворених слогова, односно, дугих и кратких, који образују стопе. Из стопа настају полустихови, а два оваква полустиха чине стих или бејт. Што се риме тиче, она је јединствена од првог до последњег стиха. Остварује се тако што се прва два полустиха римују, чиме је означен почетак песме, а њен наставак има исту риму само на крају пуног стиха. Сам израз касида значи „песма са циљем“ јер представља „имагинарно песниково путовање до неког циља“. Прави циљ песме је, заправо, њен крај у коме ће песник испевати похвалу себи или племену, изругати и понизити непријатеља, тражити нечију наклоност или дар, саопштити неко своје животно искуство.

Касида је вишетематска песма, састављена из низа смислено неповезаних епизода и без неког јачег логичког следа, мада је ипак могуће уочити пар елемената који чине њену традиционалну схему: „песник замишлено застаје крај једва препознатљивих остатака у коме је некада боравило племе његове вољене, сећа се старе љубави и полази да је пронађе (чешће да је заборави). Путује на камили, коју ће детаљно описати, кроз страшне пустиње, где ће се препустити вину, банчењу и лову, да би коначно стигао до онога коме је ода посвећена, до мецене који ће га, не баш незаинтересовано обасути похвалама у последњем делу.“

Оно што представља значајну карактеристику не само преисламске, већ готово целокупне арапске поетике јесте сиромаштво форми и способност песника да кроз једну једину форму изрази све своје уметничке преокупације. То, иако је исте доводило до савршенства, са друге стране се негативно одражавало на њихову оригиналност. Али, лепоту старе арапске поезије не треба тражити у разноликости и оригиналности тема и мотива јер су оне мање више заједнички за све песнике, већ у опсној компоненти (арап. васф), неисцрпном вербалном богатству, оштрим запажањима.

Песник је углавном црпео мотиве из живе и неживе природе око себе. Он пева о: звезданим ноћима, ужареним подневима, лутању олујних облака и погубним пљусковима, страховитим пустинским пространствима и зеленим оазама „што крепе и освежавају“. Међу животињама, оне које су посебно привлачиле песникову пажњу биле су: коњ и газела, дивљи магарац и дивља крава, ној и птица ката, а пре свих камила, чији исцрпни и неретко заморни описи заузимају око три четвртине бедуинске поезије (најпознатији је Тарафин опис камиле у песми која представља једну од „ седам златних Муалака“)! Поред описа из природе остали предмети певања везани су за племе, при чему ће песник, када говори о свом племену, имати само речи хвале – о њиховим ратним подвизима, храбрости, пожртвованости и солидарности, гостопримству, што је разумљиво, имајући у виду значај који је племенска припадност имала за пеисламског Арапина. С друге стране, непријатељ племена је превртљивац, кукавица, негостољубив, морално низак и материјално сиромашан и најбоље би му било да се покори па ће га храбро бранити и богато хранити. Ако то не уради „смрвиће га као што се мрви млински камен“.

Али, готово највећи део песничког стваралаштва код старих Арапа заузима љубавна поезија (арап. ġазал). I у овом случају је могуће уочити пар момената који су, у неку руку заједнички за све песнике, почев од застајања на месту где је некада била драга, при чему се песник сећа или замишља караване снажних дева како је одводе; потом је описује и пева о љубавној игри са њом, и најзад, изражава своја схватања о љубави. Међутим, оно што је чињеница јесте да је жена у целој тој поезији представљена доста негативно. У први план се истичу њене физичке особине - она је „обла, пуначка, складна и чврсто грађена, свјежа, бијела љепотица с којом је пријатна забава и наслада“. Тачније, песник пева о идеалу, а не о конкретној жени.

Значајније збирке

ал-Му‛аллаqāт

Ова најпознатија збирка арапске преисламске поезије састављена из 7 до 10 дугих песама или касида од којих је свака, према легенди, награђивана на годишњем сајму-фестивалу у Указу и исписана златним словима на кожи извешана на зидове Кабе. Отуда и потиче име ал- Му‛аллаqāт, што значи „извешане“ или „обешене“ (песме). Њу чине песме следећих песника: Имру-л-Каис, Зухеир ибн Аби Сулма, Тарафа, Антара, Амр ибн Кулсум, Лебид, Харис ибн Хилиза, Набига, ел-Аша, и Абид ибн ел-Абрас, с тим што се антологичари разликују како по броју тако и по именима појединих песника.

Имру' ал-Qаис, први, и према мишљењу многих, најславнији песник муалака, живео је у првој половини VI века и пореклом је из јужноарапског племена Кинд (његов отац, Хуџр, био је краљ племена Бану Асад, чији су га припадници у побуни погубили). Лишен престола након смрти свога оца, песник води узбудљив избеглички живот, час са једним, час са другим племеном, жељан да се освети и поврати дедовину, због чега је у арапској књижевности познат по надимку „Краљ луталица“ (ал-Малик ал-Диллīл).

Муфадалијат

Оригинални назив ове збирке је ал-Мухтāрāт или ал-Ихтиyāрāт (изабране песме). Саставио ју је ал-Муфаддал ал-Дабби (умро око 786. н. е.) по налогу Омајадског халифе Ел Мансура, чијег је сина Махдија подучавао књижевности. Садржи сто двадесет и осам касида, које су саставили слабији уметници (само један од песника муалака – Харис ибн Хилиза - спомиње се као један од аутора, а за које се верује да их је било шездесет и осам).

Китāб ал-Аġāнī

Китāб ал-Аġāнī или Књига песама, коју је саставио Абу-л-Фереџ ел-Исфахани, представља вредну колекцију двадесет томова који чине биографије песника и музичара и за нас је најзначајнији извор древног арапског друштва и његових обичаја.

Лāмīyат ал-‘Араб

Лāмīyат ал-‘Араб (песма са римом на л) представља ремек –дело старе арапске поезије, које се приписује песнику под именом Шанфара. Оно сто ову песму издваја од осталих песама тога доба јесте „унутрашње, психолошко јединство, приказивање индивидуалног душевног стања, што се прелама у сценама из природе, које нису саме себи циљ, већ у складу са „горком душом“ песника.“ “.

Закључак

Иако настала у још у то давно, паганско доба историје арапских народа, када се сматрала песничким савршенством, касида је наставила то да буде и касније у доба Мухамеда и Омајада и представља форму која се и дан-данас често среће. Може се рећи да ислам није значајније утицао на њен даљи развој у смислу промена тема и мотива певања, иако се за поједине песнике поуздано зна да су примили ислам (најпознатији је свакако Кааб ибн Зухеир, чија се касида бурде или огртача којим је огрнут због песме коју је саставио у славу Мухамеда сматра моментом помирења њега и песника). Ипак, већ од омајадског доба, касида све више почиње да губи ону традиционалну, преисламску схему, а све више постаје једнотематска. Отуда се као облици јављаљу панегирик (мадх), самохвала (фахр), сатира (хијā’), елегија (ритā’), сентенција (хикма), опис (wасф), љубавна поезија (ġазал), винска поезија (хаммриyyат), аскетска поезија (зухдиyyāт)...мада, треба имати у виду да се не ради о новим песничким жанровима (јер они једноставно нису каректеристични за арапску поезију) већ о различитим предметима певања.

Литература

• Габријели, Ф., Историја арапске књижевности, Сарајево, 1985.
• Гибб, Х. А. Р., Арабиц Литературе, Лондон, 1926.
• Грозданић, С., На хоризонтима арапске књижевности, Сарајево, 1975.
• Хити, П., Историја Арапа, Сарајево, 1983.
• Ницхолсон, Р. А., А Литррарy Хисторy оф тхе Арабс,Лондон,1907.