Регионалне студије

С Википедије, слободне енциклопедије

Регионалне студије (такође обласне студије) интердисциплинарна су поља истраживања и стипендија које се односе на одређене географске, националне/савезне или културне регије. Термин постоји пре свега као општи опис онога што су у пракси науке мноштва хетерогених поља истраживања, које обухватају друштвене и хуманистичке науке. Типични студијски програми овог подручје укључују међународне односе, стратешке студије, историју, политичке науке, политичку економију, студије културе, језике, географију, књижевност и друге сродне дисциплине. За разлику од студија културе, проучавања подручја често укључују дијаспору и емиграцију из тог подручја.

Историја[уреди | уреди извор]

Интердисциплинарне студије подручја постале су све чешће у Сједињеним Америчким Државама и западним наукама након Другог светског рата. Пре тог рата амерички универзитети имали су само неколико факултета који су предавали или истраживали незападни свет. Студије иностраних објасти практично нису постојале. Након рата, либерали и конзервативци били су забринути у погледу способности САД да ефикасно одговори на перципиране спољне претње Совјетског Савеза и Кине у контексту настајућег Хладног рата, као и због последица деколонизације Африке и Азије.

Фондација Форд је временом постала доминантни партиципант у обликовању програма регионалних студија у Сједињеним Државама.[1] Фондација је 1950. године успоставила престижни програм иностраних стипендија (ФАФП), прво велико национално такмичење у подршци обуци из подручја регионалних студија у Сједињеним Државама. Од 1953. до 1966. године она је допринела са 270 милиона долара на 34 универзитета за подржку регионалних и језичких студија. Такође током овог периода, она је улила милионе долара у одборе које су заједнички водили Савет за истраживање друштвених наука и Амерички савет учених друштава за теренске радионице, конференције и издавачке програме.[2] На крају су заједнички одбори ССРЦ-АЦЛС преузели администрацију ФАФП-а.

Други велики и важни програми пратили су Фордов програм. Значајно је да је Закон о националном одбрамбеном образовању из 1957. године, преименовани Закон о високом образовању 1965. године, доделио средства за око 125 јединица за регионална изучавања са седиштем на универзитетима, који су познати као програми Националног центра за ресурсе на америчким универзитетима, као и стипендије за студије страних језика и подручја за постдипломске студенте.

У међувремену, бројна подручја студија су такође развијена у Совјетском Савезу.[3]

Полемика у пољу[уреди | уреди извор]

Од свог настанка, регионалне студије су биле предмет критика - укључујући и саме регионалне специјалисте. Многи од њих су тврдили да се учешће у таквим програмима своди на активности државних агената, с обзиром да су регионалне студије повезане са хладноратовским плановима агенција ЦИА, ФБИ и других обавештајних и војних организација.[4] Појавиле су се тврдње да ће америчка забринутост и истраживачки приоритети дефинисати интелектуални терен проучавања подручја.[5] Насупрот томе, део јавног мњења је сматра да након успоставе на универзитетским кампусима, регионалне студије почињу да обухватају много шири и дубљи интелектуални програм од оног који предвиђају владине агенције, те да стога нису амерички центричне.[6]

Уверљиво је да је једна од највећих пријетњи пројекту регионалних студија био успон теорије рационалног избора у политичким наукама и економији.[7] Да би се ругао једном од најотворенијих критичара теорије рационалног избора, јапански научник Чалмерс Џонсон је питао: Зашто вам је потребно да знате јапански језик или било шта о јапанској историји и култури ако ће методе рационалног избора објаснити зашто јапански политичари и бирократе раде оно што раде?[8]

Након распада Совјетског Савеза, филантропске фондације и научне бирократије су умањиле своју подршку за регионалне студије, наглашавајући уместо тога међурегионалне теме попут „развоја и демократије”. Када су Савет за истраживање друштвених наука и Амерички савет учених друштава, који су дуго служили као национална спона за прикупљање и управљање средствима за регионалне студије, претрпели своје прво велико реструктурирање у тридесет година, затварајући своје регионалне одборе, научници су то протумачили као масиван сигнал о променљивом истраживачком окружењу.[4]

Поља[уреди | уреди извор]

Поља су различито дефинисана идући од универзитета до универзитета и од департмана до департмана. Због све већег интересовања за проучавање транслокалних, трансрегионалних, транснационалних и трансконтиненталних феномена, истраживачка мрежа са седиштем у Потсдаму недавно је сковала термин „трансрегионалне студиес”.[9]

Друга интердисциплинарна истраживачка поља као што су женске студије (познате и као родне студије), студије о инвалидности, ЛГБТ студије и етничке студије (укључујући афроамеричке студије, азијскоамеричке студије, латино студије, чикано студије и индијанске студије) нису део регионалних студија, мада су понекад укључене у дискусију заједно са њима.

Регионалне студије су понекад познате и као обласне студије. Удружење регионалних студија[10] је међународно удружење које се фокусира на ове интердисциплинарне области.

Институције[уреди | уреди извор]

Постоје примери целокупних институције високог образовања (терцијарног образовањг) посвећених искључиво регионалним студијама попут Школе за оријенталне и афричке студије, дела Универзитета у Лондону, или Стране студије Токијског универзитета у Јапану. На Универзитету у Окфорду, Школа за интердисциплинарне регионалне студије (СИАС)[11][12] и Сент Антонијев колеџ су се специјализовале за регионалне студије, и домаћин су бројних постдипломских наставних програма и истраживачких центара који покривају различите регионе света. Универзитет Џавахарлал Нехру, Њу Делхи, једина је институција која има огроман допринос популаризацији регионалних студија у Индији. Институција која се искључиво бави проучавањем регионалних студија је ГИГА (Немачки институт за глобалне и регионалне студије) у Немачкој. Поред тога, Универзитет у Лунду у Шведској нуди највећи магистарски програм азијских студија[13] у Северној Европи и посвећен је промоцији студија повезаних са Јужном Азијом путем своје САСНет мреже.[14][15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еллен Цондлиффе Лагеманн, Тхе Политицс оф Кноwледге: Тхе Царнегие Цорпоратион, Пхилантхропy, анд Публиц Полицy (Университy оф Цхицаго Пресс, 1992), п. 178.
  2. ^ Давид L. Сзантон, "Тхе Оригин, Натуре анд Цхалленгес оф Ареа Студиес ин тхе Унитед Статес," ин Тхе Политицс оф Кноwледге: Ареа Студиес анд тхе Дисциплинес, ед. Давид L. Сзантон (Университy оф Цалифорниа Пресс, 2004), пп. 10–11.
  3. ^ Ноте фор еxампле: Руппрецхт, Тобиас (2015). „5: Деск револутионариес: Совиет Латин Америцанистс анд интернатионалисм ин тхе лате Совиет Унион”. Совиет Интернатионалисм афтер Сталин. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 273. ИСБН 9781107102880. Приступљено 2017-08-22. „Ацадемицс фром Мосцоw Стате Университy анд ИМЕМО [фоундед ин 1956] офтен турнед то броадер ареа студиес ат тхе ИЛА [тхе ру (фоундед ин 1961 ас парт оф тхе Совиет Ацадемy оф Сциенцес)] анд таугхт ат МГИМО [фоундед ин 1944], Мосцоw Стате Университy ор Лумумба Университy [естаблисхед ин 1960]. Отхерс мовед фром ареа студиес инто интернатионал јоурналисм. [...] Алл стате анд Партy органс тхат деалт wитх цултурал дипломацy дреw он тхе стафф оф ареа студиес анд тхеир нетwорк оф цонтацтс.” 
  4. ^ а б Цумингс, Бруце (1997). „Боундарy Дисплацемент: Ареа Студиес анд Интернатионал Студиес дуринг анд афтер тхе Цолд Wар”. Буллетин оф Цонцернед Асиан Сцхоларс. 29: 6—26. дои:10.1080/14672715.1997.10409695 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 21. 12. 2021. г. Приступљено 08. 11. 2020. 
  5. ^ Сее Патрицк О'Меара, "Цхангинг перспецтивес он интернатионал едуцатион", (Индиана Университy Пресс 2010), пп. 81.
  6. ^ Моселеy, W.Г. 2009. “Ареа Студиес ин а Глобал Цонтеxт.” Цхроницле оф Хигхер Едуцатион. Нов 29. http://chronicle.com/article/Area-Studies-in-a-Global-Co/49284/
  7. ^ See "Rational Choice Theory," by John Scott, in Understanding Contemporary Society: Theories of The Present, edited by G. Browning, A. Halcli, and F. Webster (Sage Publications, 2000). „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-02-27. г. Приступљено 2008-07-30. . Retrieved 2009-04-23.
  8. ^ See Chalmers Johnson and E. B. Keehn, "A Disaster in the Making: Rational Choice and Asian Studies," The National Interest 36 (summer 1994), pp. 14–22.
  9. ^ (POINTS – Potsdam International Network for TransArea Studies).
  10. ^ Regional Studies Association
  11. ^ Oxford School of Global and Area Studies
  12. ^ School of Interdiscplinary Area Studies, Oxford
  13. ^ Asian Studies
  14. ^ SASNet
  15. ^ „Study Asia in Lund!”. lu.se. 27. 6. 2017. Приступљено 6. 4. 2018. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Kuijper, Hans (2008). "Area Studies versus Disciplines: Towards an Interdisciplinary, Systemic Country Approach". The International Journal of Interdisciplinary Social Sciences, Vol. 3, Issue 7, pp. 205–216.
  • Miyoshi, Masao; Harootunian, Harry D. (2002). Learning Places: The Afterlives of Area Studies. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 0822328267. 
  • Schäfer, Wolf (2010). "Reconfiguring Area Studies for the Global Age." Globality Studies Journal, no. 22. 31 December 2010.
  • Gershenhorn, Jerry. “‘Not an Academic Affair’: African American Scholars and the Development of African Studies Programs in the United States, 1942–1960.” Journal of African American History, 94 (Winter 2009), 44–68.
  • Gershenhorn, Jerry. “St. Clair Drake, Pan-Africanism, African Studies, and the Politics of Knowledge, 1945-1965.” Journal of African American History, 98 (Summer 2013), 422-433.
  • Du Gay, Paul, et al. 1997. Doing Cultural Studies: The Story of the Sony Walkman. Culture, Media and Identities. London: SAGE, in association with Open University.
  • During, Simon. 2007. The Cultural Studies Reader (3rd ed.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-37412-5.
  • Едгар, Андреw, анд Петер Седгwицк. 2005. Цултурал Тхеорy: Тхе Кеy Цонцептс (2нд ед.). Неw Yорк: Роутледге.
  • Енгел, Манфред. 2008. "Цултурал анд Литерарy Студиес." Цанадиан Ревиеw оф Цомпаративе Литературе 31:460–67.
  • Гроссберг, Лаwренце; Царy Нелсон, анд Паула А. Треицхлер, едс. 1992. Цултурал СтудиесНеопходна слободна регистрација.  Неw Yорк: Роутледге. ISBN 0-415-90351-3.
  • Халл, Стуарт, ед. 1980. Цултуре, Медиа, Лангуаге: Wоркинг Паперс ин Цултурал Студиес, 1972-1979Неопходна слободна регистрација.  Лондон: Роутледге, ин ассоциатион wитх тхе Центре фор Цонтемпорарy Цултурал Студиес. ISBN 0-09-142070-9.
  • —— 1980. "Цултурал Студиес: Тwо Парадигмс." Медиа, Цултуре, анд Социетy 2.
  • —— 1992. "Раце, Цултуре, анд Цоммуницатионс: Лоокинг Бацкwард анд Форwард ат Цултурал Студиес." Ретхинкинг Марxисм 5(1):10–18.
  • Хоггарт, Рицхард. 1957. Тхе Усес оф Литерацy: Аспецтс оф Wоркинг Цласс Лифе. Цхатто анд Wиндус. ISBN 0-7011-0763-4
  • Johnson, Richard. 1986–87. "What Is Cultural Studies Anyway?" Social Text 16:38–80.
  • —— 2004. "Multiplying Methods: From Pluralism to Combination." Pp. 26–43 in Practice of Cultural Studies. London: SAGE.
  • —— "Post-Hegemony? I Don't Think So" Theory, Culture & Society 24(3):95–110.
  • Lash, Scott. 2007. "Power After Hegemony: Cultural Studies in Mutation?." Theory, Culture & Society 24(3):55–78. . doi:10.1177/0263276407075956.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Lewis, Jeff. 2008. Cultural Studies: The Basics (2nd ed.). London: SAGE. ISBN 1-4129-2229-1.
  • Линдлоф, Т. Р., анд Б. C. Таyлор. 2002. Qуалитативе Цоммуницатион Ресеарцх Метходс (2нд ед.). Тхоусанд Оакс, ЦА: САГЕ.
  • Лонгхурст, Бриан, Грег Смитх, Гаyнор Багналл, Гаррy Цраwфорд, анд Мицхаел Огборн. 2008. Интродуцинг Цултурал Студиес (2нд ед.). Лондон: Пеарсон. ISBN 978-1-4058-5843-4.
  • Миллер, Тобy, ед. 2006. А Цомпанион то Цултурал Студиес. Малден, МА: Блацкwелл Публисхерс. ISBN 978-0-631-21788-6.
  • Поллоцк, Гриселда, ед. 1996. Генератионс анд Геограпхиес: Цритицал Тхеориес анд Цритицал Працтицес ин Феминисм анд тхе Висуал Артс. Роутледге.
  • —— 2006. Псyцхоаналyсис анд тхе Имаге. Бостон: Блацкwелл.
  • Смитх, Паул. 1991. "А Цоурсе Ин 'Цултурал Студиес'." Тхе Јоурнал оф тхе Мидwест Модерн Лангуаге Ассоциатион 24(1):39–49.
  • —— 2006. "Лоокинг Бацкwардс анд Форwардс ат Цултурал Студиес[мртва веза]." Пп. 331–40 ин А Цомпанион то Цултурал Студиес, едитед бy Т. Миллер. Малден, МА: Блацкwелл Публисхерс. ISBN 978-0-631-21788-6.
  • Wиллиамс, Јеффреy, интервиеwер. 1994. "Qуестионинг Цултурал Студиес: Ан Интервиеw wитх Паул Смитх." Хартфорд, ЦТ: МЛГ Институте фор Цултуре анд Социетy, Тринитy Цоллеге. Ретриевед 1 Јулy 2020.
  • Wиллиамс, Раyмонд. 1985. Кеywордс: А Воцабуларy оф Цултуре анд Социетy (ревисед ед.). Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс.
  • —— 1966. Цултуре анд Социетy, 1780-1950. Неw Yорк: Харпер & Роw.
  • Ти Алкире & Царол Росен, Романце Лангуагес: А Хисторицал Интродуцтион. Цамбридге: Цамбридге УП, 2010.
  • Мицхел Банниард, Ду латин ауx лангуес романес. Парис: Арманд Цолин, 2005.
  • Рандалл Сцотт Гесс & Деборах Артеага, едс. Хисторицал Романце Лингуистицс: Ретроспецтиве анд Перспецтивес. Амстердам–Пхиладелпхиа: Јохн Бењаминс, 2006.
  • Мартин Харрис & Нигел Винцент, едс., Тхе Романце Лангуагес. Оxфорд: Оxфорд УП, 1990; ревисед едн. Роутледге, 2003.
  • Гüнтер Холтус, Мицхаел Метзелтин, Цхристиан Сцхмитт, едс., Леxикон дер Романистисцхен Лингуистик (ЛРЛ). 12 волс. Тüбинген: Ниемеyер, 1988–2005.
  • Петреа Линденбауер, Мицхаел Метзелтин, Маргит Тхир, Дие романисцхен Спрацхен: Еине еинфüхренде Üберсицхт. Wилхелмсфелд: Егерт, 1995.
  • Мицхаел Метзелтин, Грамáтица еxплицатива де ла ленгуа цастеллана: Де ла синтаxис а ла семáнтица. Виенна: Праесенс, 2009.
  • Мицхаел Метзелтин, Ерклäренде Грамматик дер романисцхен Спрацхен. Виенна: Праесенс, 2010.
  • Мицхаел Метзелтин, Лас ленгуас ромáницас естáндар: Хисториа де су формациóн y де су усо. Увиéу: Ацадемиа де ла Ллингуа Астуриана, 2004, 300 пп. онлине версион
  • Ребецца Поснер, Тхе Романце Лангуагес. Цамбридге: Цамбридге УП, 1996.
  • Јосепх Б. Солодоw, Латин Аливе: Тхе Сурвивал оф Латин ин Енглисх анд тхе Романце Лангуагес. Цамбридге: Цамбридге УП, 2010.
  • L. Рензи & А. Андреосе, Мануале ди лингуистица е филологиа романза. Бологна: Ил Мулино, 2006.
  • C. Таглиавини, Ле оригини делле лингуе неолатине. Бологна: Патрон, 1979.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Регионалне студије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Regionalne_studije&oldid=27677361”