Сквотирање у Немачкој
Сквотерски покрет у Немачкој је део ширег аутономног покрета, који је један од најјачих у Европи. Врхунац је доживео почетком 1980-их година у тада подељеном Берлину, Хамбургу и другим западно немачким градовима, а 1990-их се проширио и на источни део Немачке.
Сквотирање простора је било решење за сиромашне младе људе који су тражили осамостаљење од породице. Камен темељац овог покрета је био заједнички живот и стварање аутономних простора: социјалних центара, инфошопова, књижара, биоскопа, позоришта, кафића, простора за састанке, свирке, студије, уметничке галерије и друге разне намене.
Историјат[уреди | уреди извор]
У западном делу Франкфурта се септембра 1970. збила једна од првих сквотерских акција у том граду, а почетком 1970-их Франкфурт постаје центар спонтиса, особа које су биле спремне да спонтано делују у директним акцијама и уличним борбама не припадајући ни једној организацији. Истовремено 1969. и 1970. сквотирање започиње и у другим градовима: Колоњу, Диселдорфу, Миниху, Хановеру, Гетингену, Минхену и Хамбургу.
Између 1972. и 1973. избијају штрајкови против високих кирија, махом вођени од турских и италијанских радника емиграната, са заузимањима кућа које су предводили спонтиси.
1973. се масовна градња станова почиње заустављати, око 1975. почиње криза након економског бума, а 1980. број незапослених у Немачкој достиже милион.
Почетком 1980-их долази до удруживања сквотерског и панк покрета, који доноси нови систем вредности: бендови су свирали по малим местима, били су против конзумерства, антидржавни, без “плачљивих” хипи песама. Узвикивали су пароле попут “моћ никоме” што је било скоро несхватљиво претходним генерацијама.
Сквотерски покрет је ојачан у периоду 1980. и 1981, не само због бруталног третмана сквотера од стране демохришћана, већ и због највеће полицијске мобилизације још од Нацистичке Немачке ради напада на ненасилне, седеће протестанте “Слободне републике Вендланд”, кампа са 5000 активиста који су блокирали градњу депоније нуклеарног отпада у Горлебену. Многи пређашњи пацифисти су радикализовани таквим политичким искуством. Као одговор на насиље државе радикални активисти развијају тактику црног блока (нем: Schwarze Block), протестујући и марширајући са кацигама, ски маскама и униформном црном одећом, а они најспремнији су носили и цокуле ојачане металом, штанлге, палице, пендреке и штитове. Обзиром да је живот иза барикада постао свакодневница, многим сквотерима је илегалност њихове свакодневнице радикализовала политичке ставове. “Црно је постала боја политичког ништавила – повлачење послушности партијама, владама и нацијама” (Катсиафикас, 1997).
У другим градовима Немачке, а посебно на југу, репресија над сквотерима од стране владајућих демохришћана је била огромна. У Нирнбергу је ухапшена 141 особа на пројекцији филма о сквотерима која се одржавала у једном сквоту. То је било највеће масовно хапшење од Другог светског рата, а многи од ухапшених су имали мање од 16 година.
1989. након пада берлинског зида, долази до премештања епицентра покрета у Источни Берлин где остало много напуштених простора, јер је становништво после уједињења масовно емигрирало у западни део.
3. јуна 2006. је у Франкфурту одржан Сквот фестивал, на коме су свирали многи познати панк рок бендови, у сквоту Ау, који постоји од 1983. године.
Берлин[уреди | уреди извор]
Берлин је био град подељен на амерички, британски, француски и совјетски сектор и крцат емигрантима из Турске, Блиског Истока и Источне Европе. Берлин је био привлачан и за младе из целе Немачке јер становници Берлина нису имали обавезу служења војног рока, а постојала су и два велика универзитета. У Берлину је било 17.000. људи који нису имали где живети, а процењује се да је још 50.000 људи тражило смештај. Празних станова и кућа је било између 7.000 и 17.000 а још 40.000 их је било предвиђено за рушење. Сквотери често наводе чињеницу да су капиталистичке спекулације око некретнина створиле више бескућника него Други светски рат.
1970-их почињу акције сквотирања у Берлину, а база сквотерског покрета је била у Кројцбергу, крају поред берлинског зида са великим процентом турског живља и центром контракултурне сцене. Поред Зида је било на стотине напуштених зграда, јер је то била гранична зона Истока и Запада. У Кројцбергу је тада живело 145.000 људи од којих је било око 30.000 алтернативаца, 40.000 Турака и 50.000 “обичних” Берлинаца.
У Берлину се 1980-их окупило око 150.000 младих алтернативаца који се нису уклапали у калуп немачког друштва. Иако их је влада доживљавала као напаст, они су оживљавали мртве делове града и обнављали их, тако да је Кројцберг често спомињан као пример добре урбанизације. На оптужбе да њихове акције представљају напад на приватну својину, сквотери су одговарали: “Боље заузимати и обнављати, него поседовати и рушити.” Сквотери су средили већину напуштених и руинираних кућа да би се у њима могло пристојно живети.
У марту 1980. је основан сквотерски савет (Besetzerrat) који се састајао једном недељно. Рана сквотерска сцена је била доста разнолика: рокери из радничке класе, феминисткиње, турски емигранти, студенати, самохране мајке, хришћани, анархисти и многи други. На врхунцу покрета, сквотери су у Берлину имали 165 кућа, а у свакој је живело преко 10-ак људи.
Сквотирање је расло, а са њим и репресија. Полиција је нападала само оне куће у којима су били чланови сквотерског савета и хапсила их је под оптужбом да припадају злочиначкој организацији, за шта је највиша предвиђена казна била доживотна робија. Насиље и репресија су кулминирали црним петком. У Берлину је тога дана, касније названог “црним петком” на улице изашло око 20.000 људи и уништило све шопинг центре у елитном делу града. Црни петак 12. децембра 1980. године је био један од најжешћих дана што се тиче протеста, а према неким проценама, учесника на протестима је било више него 1960-их. То је натерало власти да понуде сквотерима да остану у заузетим кућама уз плаћање минималне надокнаде. Многи су то прихватили, али већина није.
После “црног петка” број сквотова у Берлину је порастао са 35 на 160 а у целој Немачкој са 86 на најмање 370 до 500. Број сквотера се процењује на 5000 до 8000. Осим станова, почињу да заузимају и стара индустријска постројења. Један од примера је KuKuCK у Западном Берлину, где је живело око 50 људи, било је 3 позорнице, простор за представе, 10 позоришних трупа, студио за пробе за 5 бендова, кафе бар и ауто-радионица. Уместо да траже отварање и финансирање културних центара од стране државе, људи су сами стварали културне центре без и једне државне марке.
У Берлину на власт уместо социјалдемократа долазе демохришћани (CDU) и наређују исељавање десет најјачих сквотерских упоришта, што је навело аутономене да оснују покрет Туват (у берлинском жаргону: Tuwat - учини нешто). Власт је сматрала Туват као директан напад на државни апарат и 25. августа 1981. шаље полицију у седиште Тувата у сквотираним зградама, где је у том тренутку било само двоје људи, јер су остали били на фестивалу. Кад су сазнали за напад полиције, Туват је позвао активисте из целе земље у Берлин да бране покрет. Наредних дана је најмање 50.000 људи демонстрирало у Западном Берлину, а било је на стотине ухапшених и преко 150 повређених полицајаца. Улични сукоби достижу критичну тачку а медији ситуацију већ називају “грађанским ратом”. I поред свега, демохришћани и даље настављају са политиком нулте толеранције према сквотерима.
22. септембра 1981. долази до погибије осамнаестогодишњег сквотера Клауса Јиргена Ротаја, током напада 2000 полицајаца на осам заузетих кућа у Винтерфелдплацу у Берлину. Следећег дана избијају насилне демонстрације у градовима широм Немачке, као и у Амстердаму, са преко 50 напада на владине и корпорацијске мете у Западном Берлину. Пар дана након тога, демохришћани објављују да ће обуставити даља исељења и стамбено питање стиже до парламента (бундестага).
Крајем 1981. немачка влада почиње са легализовањем неких сквотова и давањем пара за поправку, да би поделила покрет и маргинализовала радикалније елементе. Како каже Катсиафикас, дали су шаргарепу али су наставили да користе батину против тврдог језгра покрета.
Зиме 1981. долази до поделе међу активистима на присталице ’68. и ’81. тј. на преговараче и бескропомисне непреговараче. Те две струје су се звале муслис (по дијеталној мули храни) и молис (по молотовљевим коктелима). Молији (панкери) су били за протесте и против преговарања са властима, а муслији (хипици) су били за преговоре и организовану политичку активност. Панкери су били углавном мушки, жешћи у сукобима, хладнији у испољавању емоција и урбано оријентисани. Међу хипицима је било више девојака, били су шаренији, нежнији и аграрно оријентисани, ка обради земље и повратку природи.
Исељењима и легализацијом, број заузетих кућа се смањио са 162 на 123, а касније се смањио на мање од 30 правих сквотова. После исељења многи су одлазили да живе у шаторима по парковима. Тако је у кварту Харлотенбург настало шаторско насеље Хаотенбург.
1983. је била година гашења покрета у Берлину и тада је покрет скоро нестао. Полиција је почела са најжешћом репресијом, а казне су биле огромне. Чак су оптужили и Ортовског, једног од општинских одборника Кројцберга за проваљивање поседа (јер је ушао у један сквот) и за крађу (јер је користио канцеларијски папир да пише сквотерима који су били у затвору). Масовни покрет се угасио већ 1984. године, али се сквотирање наставља до данас.
1989. после пада берлинског зида, многи простори у Источном Берлину, су остали напуштени, пошто је становништво масовно емигрирало у западни део. Почетком 1990. све више младих путује у источни део и затичу тај део града празан, попут града духова. Кепи је био један од првих сквотова западних Берлинаца у Источном Берлину. Годину дана након пада зида било је око 120 сквотова у источном делу Берлина.
1990. након званичног уједињена Немачке, власти су покренуле кампању против сквотова, јер су хтеле да заведу ред и у источном делу града. 12. новембра, полиција је иселила 3 куће, а сквотери су за одмазду зауставили су саобраћај на Франкфуртер Алеји, једној од најважнијих улица источног Берлина. Реакција државе је била неочекивано оштра, послала је 7500 специјалаца да се бори против 400 сквотера, што је резултовало насиљем и уличним сукобима који су трајали данима. Многи су простори насилно исељени, а неки су легализовани, тј. продати сквотерима у бесцење, за 1-2 марке.
1996. Берлин је постао главни град уједињене Немачке а власти су одлучиле да “очисте” нову престоницу. Као министар унутрашњих послова Берлина ангажован је десничарски оријентисан генерал, који је што легалним, што илегалним (подметање пожара, и сл.) радњама „очистио“ око 20 кућа.
Данас скоро да и нема нелегалних сквотова у Западном Берлину, а неколицина постојећих сквотова је смештена у источном делу града који је слабије развијен и у ком се налази већи број напуштених зграда. Неки сквотери сада киријом отплаћују куће које ће кроз неколико година поседовати, док други имају само привремени уговор са власницима.
Фрајбург[уреди | уреди извор]
1971. је сквотирана прва зграда у Хамелштрасе да би се спречило рушење, и у наредних пар година је постала отворени простор у коме је смештена бесплатна радња коју је су водиле феминисткиње. У подруму се налазио први аутономни центар у Фрајбургу. Овај експеримент је завршен 1974. интервенцијом полиције, и зграда је убрзо после тога срушена.
1978. је читав блок кућа сквотиран у улици Кајзера Јозефа и ту су развијене разне културне активности (концерти, театар, радионице, итд.). 1980. су власти наложиле исељење, а у 8. јуна су послале полицију да га спроведе. То је резултовало десетодневним немирима. Око 1600 припадника специјалне полиције је обезбеђивало рушење зграде, а свако вече се окупљало 10.000 демонстраната, а све су преносили национални медији. Седам дана после рушења зграде, сквотиран је Шварцвалдхоф, који је исељен две године касније.
На јесен 1981. је заузето шест кућа за живот, а једна од њих је преуређена у аутономни центар, који су водили панкери. Стратегија полиције се мало променила и они су одлучили да толеришу сквотере. 1985. је аутономни центар је прогутао пожар.
1994. је сквотирана стара касарна француске војске “Vaubangelände” и настао је Аутономни центар КТС (скраћено од Kulturtreff in Selbstverwaltung). После исељења Ваубана од стране градске владе, КТС је нашао нови простор 1988. сквотирањем зграде немачке железнице, где се и данас ту налази.
Хамбург[уреди | уреди извор]
1981. су заузети празни станови и куће у улицама Хафенштрасе и Бернард Нохт Штрасе у Хамбургу. Покушаји исељења су увек пропадали јер су сквотери успевали да скупе хиљаде симпатизера и стотине уличних бораца.
Током 1980-их, Хафенштрасе је био жаришна тачка аутономног и сквотерског покрета у Немачкој. Од 1984. до 1990. ту су се одржавала годишња окупљања аутономних, којима је присуствовало и по 5000 људи, на којима се расправљало о сквотирању, анти-НАТО политици, антинуклеарној политици, проблему политичких затвореника и међународној солидарности.
1986. је дошло до покушаја да се сквотери из Хафенштрасе избаце напоље. Неколико грађевина је освојено од стране власти, али је језгро од осам зграда остало нетакнуто. 20. децембра 1986. су одржане демонстрације подршке Хафенштрасеу на којима је марширало 12.000 људи од којих је 1500 било организовано у црни блок. На челу колоне су носили транспарент: “Градимо револуционарну дуалну моћ!”. Током марша је дошло до тежих окршаја са полицијом у којима у којима су сквотери претукли и повредили 100 полицајаца. Дан касније је горело 13 робних кућа у Хамбургу, а штета је износила 10 милиона долара.
1987. власти су предузимале још неколико акција против Хафенштрасе, а одмазда је уследила 23. априла 1987. када су сквотери у року од 15 минута напали куће градских функционера, судове, просторије градских власти и градски радио Хамбург. Град је тада прогласио сквотере за “државне непријатеље број 1” и у Хамбургу је проглашено ванредно стање. Хиљаде полицајаца је дошло из целе Немачке, а границе су биле затворене за све који су чудно изгледали. Сквотери су утврдили куће челичним вратима и бодљикавом жицом на фасадама и крововима, у случају хеликоптерског напада. Месец дана пре тога је отпочело емитовање пиратске радио станице “Радио Хафенштрасе”, која је извештавала о ситуацији. Борбе су трајале читав дан, стотине људи је било на барикадама, молотовљеви коктели су летели, преврнута кола, запаљене гуме… Увече су барикаде остале читаве, а на једној од кућа је постављан транспарент са натписом “Но Пасаран!”. У следеће две седмице је дошло још 2000 полицајаца, и напади полиције су се безуспешно настављали. После 15 дана борби, градоначелник Донаји је одлучио да се напади обуставе, да се прекине ванредно стање и да се Хафенштрасе легализује.
1990. је уследила још једна кампања против Хафенштрасе, тврдећи да подржавају Фракцију Црвене армије, која тамо живи. Уследио је напад 1000 полицајаца, послатих од немачког државног тужиоца, али никакви докази нису пронађени који би поткрепили те оптужбе.
У новембру 1989. је сквотирано бивше позориште Флора Хамбургу и названо Роте Флора (Црвена Флора). Роте Флора је прославила своју 15. годишњицу новембра 2004. и постала је битан културни центар за четврт Шанце у којој се налази.
У Хамбургу су сквотери и данас јаки и живе у четвртима Алтони, Санкт Паулију, Шанцеу, итд.
Анатопија[уреди | уреди извор]
Анатопија је била протестно село подигнуто 4. јула 1991. када је омладина сквотирала огроман градилишни простор (12 km дугачак, 3 km широк) на ком је компанија Мерцедес планирала изградњу путева. Село је имало мноштво кућа и колиба, подигнутих од рециклираних отпадака друштва (пластичних флаша, аутомобилских гума и слично) и промовисан је живот у скаду са природом, без струје, водовода и аутомобила.
Почетком 1994. је наређено исељење Анатопије, а талас акција уперених против Мерцедеса и Зелене партије, која је одговорна за продају земље Мерцедесу, је запљуснуо Немачку. Акције су укључивале протесте, саботаже и уништавање Мерцедесове имовине, а укупна штета је износила преко 200.000 евра.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- George Katsiaficas, The Subversion of Politics Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2018)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Текст о сквотирању у Берлину и мноштво слика (на српском)
