Стандардни арапски језик
Стандардни арапски (al-’arabiyya, al-fusha; ИСО 639-3: арб), арапски језик (семитска породица) којим као првим језиком говори 206,000,000 људи и 246,000,000 као другим језиком код говорника свих арапских варијанти.[1]
Раширен је по арапском говорном подручју Азије и северне Африке. Користи се у образовању, литералне радове и службене сврхе. Постоје два основна облика, класични арапски (курански), који се дели за религиозне и церемонијалне сврхе и модерни стандардни арапски, који је модернизована варијанта класичног арапског.
Стандардни арапски службени је језик у државама Алжир, Чад, Комори, Џибути, Египат, Еритреја, Јордан, Катар, Кувајт, Либанон, Мароко, Оман, Судан, Сирија, Тунис и УАЕ.
Као национални језик у Бахреину, Ираку, Израелу, Јемену, Либији, Палестинској Западној Обали и Гази, Саудијској Арабији и Сомалији.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мол, Марк ван (2003). Вариатион ин Модерн Стандард Арабиц ин Радио Неwс Броадцастс: А Сyнцхрониц Десцриптиве Инвестигатион Инто тхе Усе оф Цомплементарy Партицлес (на језику: енглески). Пеетерс Публисхерс. ИСБН 978-90-429-1158-1.
- ^ „Арабиц, Стандард”. Етхнологуе (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-27.
Литература[уреди | уреди извор]
- Холес, Цливе (2004). Модерн Арабиц: Струцтурес, Фунцтионс, анд Вариетиес. Георгетоwн Университy Пресс. ISBN 1-58901-022-1
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
