Вампирски шишмиши

С Википедије, слободне енциклопедије

Вампирски шишмиш
Обични вампирски шишмиш (Desmodus rotundus)
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Chiroptera
Porodica: Phyllostomidae
Potporodica: Desmodontinae
Bonaparte, 1845
Врсте

Вампирски шишмиши или шишмиши-вампири (Desmodontinae) су подпородица шишмиша који пију крв. Постоје три рода са само по једном врстом вампирских шишмиша.

Опис[уреди | уреди извор]

Тело им је дугачко од 65 до 95 мм, а тешки су између 15 и 50 грама. Распон крила обичног вампира (Desmodus rotundus) је од 35 до 40 цм.

Имају мале и оште предње зубе, црвене и кратке језике којима полижу кожу жртве, велике уши и спљоштене носове. Покривени су кратком смеђе-сивом длаком, а на трбуху је длака бела. На својим кратким ногама имају по пет прстију и на ногама нема длаке. Ходају четвероношке.

Прехрамбене навике[уреди | уреди извор]

То су једини познати сисари који се хране искључиво крвљу. Вампирски шишмиши лижу крв. Погрешна је тврдња да вампирски шишмиши сишу крв. Најчешће слећу на неку домаћу или дивљу животињу (краву, коња, свињу, кокошку, тапира, птице...). Ретко слећу на човека. Прво полижу кожу животиње, а затим својим оштрим предњим зубима загризу кожу и створи се мала рана из које језиком лиже. Њихова слина садржи антикоагуланс што омогућује несметано истицање крви без згрушавања. Животиње најчешће то и не осете. Обично попије врло мало крви, само 20 мл. Људи се боје вампирских шишмиша.

Начин живота[уреди | уреди извор]

Шишмиши вампири немају посебне захтеве у односу на околину. Живе у топлијим како влажним, тако и сушим подручјима. То су ноћне животиње, а за спавање користе у првом реду пећине, мада се могу наћи и у шупљинама стабала, рудницима и напуштеним зградама.

Ове врсте живе у групама до око 100 јединки. Све три врсте вампирских шишмиша имају развијено социјализирано понашање, мада је тај развој код обичних шишмиша отишао најдаље. У то понашање спада узајамна нега крзна, али и повраћање поједене крви која се дели с мање успешним јединкама.

Опасности од шишмиша вампира[уреди | уреди извор]

Релативно мала опасност од њиховог угриза је губитак крви. Знатна опасност је од инфицирања беснилом. Како током само једне ноћи могу „посетити” више разних животиња од којих нека може бити заражена, начин храњења ових шишмиша управо ради тога представља опасност за њихове жртве.

Систематика[уреди | уреди извор]

Вампирски шишмиши сврстани су у потпородицу породице Phillostomidae, и филогенетички сачињавају сестрински таксон свих других врста ове породице.[1] Деле се на три рода од којих сваки има само по једну рецентну врсту:

Осим две фосилне врсте рода Desmodus из плеистоцена, нема других познатих фосила вампирских шишмиша. О томе како је код њих дошло до овог специфичног начина прехране данас нема поузданог одговора. Предлажу се две теорије:

  • Према једној, вампирски шишмиши развили су се од предака који су се хранили плодовима, а чији су секутићи и очњаци првобитно били прилагођени нагризању воћа с тврдом кором.
  • Према другој, вампирски шишмиши су се развили од инсектоједих предака специјализованих на ектопаразитирање на другим животињама.[7][8] Можда су ране које су инсекти нанијели својим домаћинима привукле њихове претке.

Поред стварних шишмиша вампира, и неки други шишмиши се називају вампирима:

  • Плодоједи вампири (Stenodermatinae), који се исто убрајају у породицу Phyllostomidae, а хране се претежно воћем, имају вањских сличности с вампирским шишмишима.
  • Лажни вампири (Megaderma) из Азије такође су им слични, а убрајају се у породицу Megadermatidae, која с њима није ближе сродна.

Еволуција[уреди | уреди извор]

Вампирски слепи мишеви припадају разноликој породици слепих мишева који конзумирају многе изворе хране, укључујући нектар, полен, инсекте, воће и месо.[1] Три врсте вампирских слепих мишева су једини сисари који су еволуирали да се хране искључиво крвљу (хематофагијом) као микропредатори, стратегија унутар паразитизма.[9][8] Хематофагија је неуобичајена због бројних изазова које треба превазићи за успех: велика количина течности која потенцијално преплављује бубреге и бешику,[10] ризик од тровања гвожђем,[11] и суочавање са вишком протеина.[12] Постоји више хипотеза о томе како су вампирски слепи мишеви еволуирали.

  • Они су се развили од фругиворних слепих мишева са оштрим зубима специјализованих за бушење воћа[13]
  • Они су се у почетку хранили ектопаразитима великих сисара, а затим су прешли на храњење самим сисарима[14] (слично понашању храњења црвенокљуног воловског пекара)
  • Они су се у почетку хранили инсектима које су привлачиле ране животиње, а затим су прешли на храњење на ранама[15]
  • Они су у почетку ловили мале арбореалне кичмењаке[16]
  • Они су сами су били арбореални сваштоједи и почели су да гутају крв и месо са места рана већих животиња[17]
  • Они су били специјализовани за нектарску исхрану, а затим су еволуирали да се хране другом врстом течности[18]

Лоза вампирских слепих мишева одвојила се од своје породице пре 26 милиона година.[19] Вампирски слепи миш са длакавим ногама се вероватно одвојио од друге две врсте вампирских слепих мишева пре 21,7 милиона година.[19] Пошто се вампирски слепи миш с длакавим ногама храни птичјом крвљу и он је најосновнији од живих вампирских слепих мишева, сматра се да су се и први вампирски слепи мишеви хранили птичјом крвљу.[19] Недавне анализе сугеришу да су вампирски слепи мишеви настали од инсективора, што одбацује хипотезе о пореклу од воћождера, месождера и нектаривора.[19] У року од 4 милиона година од одступања од других Пхyллостомидае, вампирски слепи мишеви су развили све неопходне адаптације за храњење крвљу, чинећи га једним од најбржих примера природне селекције међу сисарима.[19]

Митови и легенде[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Вампир

Постоји легенда о човеку вампиру под именом гроф Дракула. Појављује се у многим филмовима. О њему су објављене многе приче, а посебно роман Дракула. Роман је објављен 1897. године, а писац се зове Брам Стокер.

Независно од ових европским легенди, у митологији Маја појављује се чудовиште Камазоц које има облик шишмиша и напада животиње и људе, и пије њихову крв. До које мере су на овај мит утицале предоџбе о обичном вампиру или о изумрлој врсти Desmodus draculae која је била већа од данашњег обичног вампира, није јасно. Дракула је уствари био румунски гроф који се борио против турака. Познато је да је своје непријатеље набијао на колац и зато је добио име пробадач.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Вампирски шишмиши живе од југа Тексаса у САД, па до југа Јужне Америке и само на неким острвима пред њеном обалом (Маргарита, Тринидад и Тобаго), не на свим Карипским острвима. Врло су ретки.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Wеттерер, Андреа L.; Роцкман, Маттхеw V.; Симмонс, Нанцy Б. (2000). „Пхyлогенy оф пхyллостомид батс (Маммалиа: Цхироптера): дата фром диверсе морпхологицал сyстемс, сеx цхромосомес, анд рестрицтион ситес.” (ПДФ). Булл. Ам. Мус. Нат. Хист. 248: 1—200. дои:10.1206/0003-0090(2000)248<0001:попбмц>2.0.цо;2. хдл:2246/1595. Архивирано из оригинала (ПДФ) 03. 02. 2014. г. Приступљено 12. 01. 2019. 
  2. ^ Јентинк, ФА (1893). „Нотес фром тхе Леyден Мусеум: он а цоллецтион оф батс фром Wест-Индиес.”. 15. Е.Ј. Брилл.: 282. Приступљено 16. 9. 2017. 
  3. ^ Беоленс, Б., Wаткинс, M., & Граyсон, M. (2009). Тхе епонyм дицтионарy оф маммалс. ЈХУ Пресс.
  4. ^ Миллер Јр, Г. С. (1906). „Тwелве неw генера оф батс”. Процеедингс оф тхе Биологицал Социетy оф Wасхингтон. 19: 83—86. 
  5. ^ Хандлеy, C. О. Јр. (1976). „Маммалс оф тхе Смитхсониан Венезуелан Пројецт”. Бригхам Yоунг Университy, Сциенце Буллетин, Биологицал Сериес. 20: 1—91. дои:10.5962/бхл.парт.5667 Слободан приступ. 
  6. ^ Хонацки, Ј.Х., К.Е. Кинман, АНД Ј.W. Коеппл. (1982). Маммал специес оф тхе wорлд: а таxономиц анд геограпхиц референце. Аллен Пресс, Лаwренце, Кансас.
  7. ^ Делсуц, Е. Ј.; Доузерy, П. (2016). „Ин цолд блоод: хигх еволутионарy рате оф тхе митоцхондриал геноме оф вампире батс ис дривен бy ботх цомпоситионал биас анд поситиве селецтион”. Геноме Биологy анд Еволутион. 
  8. ^ а б Поулин, Роберт; Рандхаwа, Хасееб С. (фебруар 2015). „Еволутион оф параситисм алонг цонвергент линес: фром ецологy то геномицс”. Параситологy. 142 (Суппл 1): С6—С15. ПМЦ 4413784 Слободан приступ. ПМИД 24229807. дои:10.1017/С0031182013001674. 
  9. ^ Ботеро-Цастро, Фидел; Тилак, Марие-Ка; Јустy, Фабиенне; Цатзефлис, Францоис; Делсуц, Фрéдéриц; Доузерy, Еммануел Ј.П. (2018). „Ин цолд блоод: Цомпоситионал Биас анд Поситиве Селецтион Дриве тхе Хигх Еволутионарy Рате оф Вампире Батс Митоцхондриал Геномес”. Геноме Биологy анд Еволутион. 10 (9): 2218—2239. ПМЦ 6127110 Слободан приступ. ПМИД 29931241. дои:10.1093/гбе/евy120. 
  10. ^ Бреиденстеин C. П. (1982). „Дигестион анд ассимилатион оф бовине блоод бy а вампире бат (Десмодус ротундус)”. Јоурнал оф Маммалогy. 63 (3): 482—484. ЈСТОР 1380446. дои:10.2307/1380446. 
  11. ^ Мортон D.; Wимсатт W. А. (1980). „Дистрибутион оф ирон ин тхе гастроинтестинал трацт оф тхе цоммон вампире бат: Евиденце фор мацропхаге‐линкед ирон цлеаранце”. Тхе Анатомицал Рецорд. 198 (2): 183—192. ПМИД 7212303. С2ЦИД 13463459. дои:10.1002/ар.1091980206. 
  12. ^ Сингер M. А. (2002). „Вампире бат, схреw, анд беар: цомпаративе пхyсиологy анд цхрониц ренал фаилуре”. Америцан Јоурнал оф Пхyсиологy. Регулаторy, Интегративе анд Цомпаративе Пхyсиологy. 282 (6): Р1583—Р1592. ПМИД 12010738. дои:10.1152/ајпрегу.00711.2001. 
  13. ^ Слаугхтер, Б. Х. (1970). „Еволутионарy трендс оф цхироптеран дентитионс”. Абоут Батс. Даллас: Соутхерн Метходист Университy Пресс. стр. 51—83. 
  14. ^ Гиллетте, D. D. (1975). „Еволутион оф феединг стратегиес ин батс”. Тебиwа. 18: 39—48. 
  15. ^ Фентон M. Б. (1992). „Wоундс анд тхе оригин оф блоод‐феединг ин батс”. Биологицал Јоурнал оф тхе Линнеан Социетy. 47 (2): 161—171. дои:10.1111/ј.1095-8312.1992.тб00662.x. 
  16. ^ Сазима I (1978). „Вертебратес ас фоод итемс оф тхе wооллy фалсе вампире, Цхротоптерус ауритус”. Јоурнал оф Маммалогy. 59 (3): 617—618. ЈСТОР 1380238. дои:10.2307/1380238. 
  17. ^ Сцхутт, W. А., Јр. (1998). "Цхироптеран хиндлимб морпхологy анд тхе оригин оф блоод-феединг ин батс". Ин Т. Х. Кунз, анд П. А. Рацеy (едс.), Бат биологy анд цонсерватион. Wасхингтон D.C.: Смитхсониан Инст. пп. 157–168. ISBN 978-1560988250
  18. ^ Бакер, Роберт Ј.; Цартер, Дилфорд C.; Јонес, Ј. Кноx. (1976). Биологy оф батс оф тхе Неw Wорлд фамилy Пхyллостоматидае /. дои:10.5962/бхл.титле.142603 Слободан приступ. 
  19. ^ а б в г д Бакер, Р. Ј.; Бининда-Емондс, О. Р.; Мантилла-Мелук, Х.; Портер, C. А.; Ван Ден Буссцхе, Р. А. (2012). „Молецулар тимесцале оф диверсифицатион оф феединг стратегy анд морпхологy ин Неw Wорлд леаф-носед батс (Пхyллостомидае): а пхyлогенетиц перспецтиве”. Ур.: Гуннелл, Грегг Ф; Симмонс, Нанцy Б. Еволутионарy хисторy оф батс: фоссилс, молецулес анд морпхологy. стр. 385—409. ИСБН 9781139045599. дои:10.1017/ЦБО9781139045599.012. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Греенхалл, Артхур M. 1961. Батс ин Агрицултуре. А Министрy оф Агрицултуре Публицатион. Тринидад анд Тобаго.
  • Греенхалл, Артхур M. 1965. Тхе Феединг Хабитс оф Тринидад Вампире Батс.
  • Греенхалл, А., Г. Јоерманн, У. Сцхмидт, M. Сеидел. 1983. Маммалиан Специес: Десмодус ротундус. Америцан Социетy оф Маммалогистс, 202: 1–6.
  • А.M. Греенхалл анд У. Сцхмидт, едиторс. Натурал Хисторy оф Вампире Батс, ЦРЦ Пресс, Боца Ратон, Флорида. 1988. ISBN 978-0-8493-6750-2.
  • Цампбелл А, Наик РР, Соwардс L, Стоне M (2002). „Биологицал инфраред имагинг анд сенсинг” (ПДФ). Мицрон. 33 (2): 211—225. ПМИД 11567889. дои:10.1016/С0968-4328(01)00010-5. Архивирано из оригинала (ПДФ) 15. 6. 2003. г. 
  • Паwан, Ј.L. (1936б). "Рабиес ин тхе Вампире Бат оф Тринидад wитх Специал Референце то тхе Цлиницал Цоурсе анд тхе Латенцy оф Инфецтион." Анналс оф Тропицал Медицине анд Параситологy. Вол. 30, Но. 4. Децембер 1936.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вампирски шишмиши на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Вампирски шишмиши.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vampirski_šišmiši&oldid=27680827”