Besnilo

С Википедије, слободне енциклопедије
Besnilo
Manwithrabies4.png
Čovek oboleo od besnila, 1958
SpecijalnostiInfektivna bolest
SimptomiGroznica, strah od vode, konfuzija, prekomerno saliviranje, halucinacije, problemi sa spavanjem, paraliza, koma[1][2]
UzrociVirus besnila, australijski lisavirus slepih miševa[3]
PrevencijaVakcina protiv besnila, kontrola životinja, imunoglobulin protiv besnila[1]
LečenjeNega
PrognozaGotovo uvek smrt nakon pojave simptoma[1]
Smrtnost56.000 godišnje[4]

Besnilo je teška virusna zarazna bolest od koje može oboleti svaki sisar,[1][5] između ostalog i čovek. Rani simptomi mogu uključivati groznicu i peckanje na mestu izlaganja.[1] Ove simptome prati jedan ili više sledećih simptoma: mučnina, povraćanje, nasilni pokreti, nekontrolisano uzbuđenje, strah od vode, nemogućnost pomeranja delova tela, zbunjenost i gubitak svesti.[1][6][7][8] Jednom kada se pojave simptomi, rezultat je gotovo uvek smrt.[1] Vremenski period između zaraze bolešću i početka simptoma je obično jedan do tri meseca, ali može varirati od manje od jedne nedelje do više od jedne godine.[1] Vreme zavisi od udaljenosti koju virus mora preći duž perifernih nerava da bi stigao do centralnog nervnog sistema.[9]

Besnilo uzrokuju lisavirusi, uključujući virus besnila i australijski lisavirus slepih miševa.[3] Šire se kada zaražena životinja ugrize ili ogrebe čoveka ili drugu životinju.[1] Pljuvačka zaražene životinje takođe može preneti besnilo ako pljuvačka dođe u kontakt sa očima, ustima ili nosom.[1] Globalno gledano, psi su najčešće zaražene životinje.[1] U zemljama u kojima psi obično imaju ovu bolest, više od 99% slučajeva besnila su direktni rezultat ujeda pasa.[10] U Americi su ugrizi slepih miševa najčešći izvor zaraze besnilom kod ljudi, a manje od 5% slučajeva je od pasa.[1][10] Glodari su vrlo retko zaraženi besnilom.[10] Bolest se može dijagnozirati tek nakon početka simptoma.[1]

Programi kontrole životinja i vakcinacije smanjili su rizik od besnila pasa u brojnim regionima sveta.[1] Imunizacija ljudi pre nego što budu izloženi preporučuje se onima sa visokim rizikom, uključujući one koji rade sa slepim miševima ili koji duže vreme provode u delovima sveta gde je besnilo često.[1] Kod ljudi koji su bili izloženi besnilu, vakcina protiv besnila i ponekad imunoglobulin protiv besnila efikasni su u sprečavanju bolesti ako osoba dobije tretman pre početka simptoma besnila.[1] Pranje uboda i ogrebotina u trajanju od 15 minuta sapunom i vodom, povidon-jodom ili deterdžentom može da smanji broj virusnih čestica i donekle može biti efikasno u sprečavanju prenosa.[1][11] Prema podacima iz 2016, samo četrnaest ljudi je preživelo infekciju besnila nakon pokazivanja simptoma.[12][13][14]

Besnilo uzrokuje oko 56 000 smrtnih slučajeva širom sveta godišnje.[4] Više od 95% smrtnih slučajeva ljudi od besnila događa se u Africi i Aziji.[1] Oko 40% smrti se dešava kod dece mlađe od 15 godina.[15] Besnilo je prisutno u više od 150 zemalja i na svim kontinentima, osim na Antarktiku.[1] Više od 3 milijarde ljudi živi u regionima sveta u kojima se javlja besnilo.[1] Brojne zemlje, uključujući Australiju i Japan, kao i veći deo zapadne Evrope, nemaju besnilo među psima.[16][17] Mnoga pacifička ostrva uopšte nemaju besnilo.[17] Besnilo je klasifikovano kao zanemarena tropska bolest.[18]

Znaci i simptomi[уреди | уреди извор]

Tipičan bolesnik sa besnilom koji pokazuje hidrofobiju
Životinje sa „nemim“ besnilom deluju depresivno, letargično i nekoordinirano

Period između infekcije i prvih simptoma (period inkubacije) obično je 1–3 meseca kod ljudi.[19] Ovaj period može biti kraći od četiri dana ili duži od šest godina, u zavisnosti od mesta i težine rane i količine unesenog virusa.[19] Početni simptomi besnila su često nespecifični, poput groznice i glavobolje.[19] Kako besnilo napreduje i uzrokuje upale mozga i moždanih ovojnica, simptomi mogu uključivati blagu ili delimičnu paralizu, anksioznost, nesanicu, konfuziju, uznemirenost, nenormalno ponašanje, paranoju, teror i halucinacije.[9][19] Osoba se takođe može bojati vode.[1]

Simptomi na kraju prelaze u delirijum i komu.[9][19] Smrt se obično javlja 2 do 10 dana nakon prvih simptoma. Preživljavanje je gotovo nepoznato kada se simptomi pojave, čak i uz intenzivnu negu.[19][20]

Besnilo se tokom svoje istorije povremeno nazivalo i hidrofobijom („strah od vode“).[21] Odnosi se na skup simptoma u kasnijim fazama infekcije u kojima osoba ima poteškoća sa gutanjem, pokazuje paniku kada joj se daju tečnosti za piće i ne može da ugasi žeđ. Bilo koji sisar zaražen virusom može pokazati hidrofobiju.[22] Proizvodnja pljuvačke je u velikoj meri povećana, a pokušaji pijenja, ili čak namera ili predlog za piće, mogu prouzrokovati nesnosno bolne grčeve mišića u grlu i grkljanu. Budući da zaražena jedinka ne može da proguta pljuvačku i vodu, virus ima mnogo veće šanse za prenos, jer se množi i akumulira u pljuvačnim žlezdama i prenosi ugrizima.[23] Hidrofobija je često povezana sa razjarenim besnilom, koje pogađa 80% ljudi zaraženih besnilom. Preostalih 20% može doživeti paralitički oblik besnila koji je obeležen slabošću mišića, gubitkom osećaja i paralizom; ovaj oblik besnila obično ne izaziva strah od vode.[22]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с „Rabies Fact Sheet N°99”. World Health Organization. јул 2013. Архивирано из оригинала на датум 1. 4. 2014. Приступљено 28. 2. 2014. 
  2. ^ „Rabies - Symptoms and causes”. Mayo Clinic (на језику: енглески). Приступљено 9. 4. 2018. 
  3. ^ а б „Rabies, Australian bat lyssavirus and other lyssaviruses”. The Department of Health. децембар 2013. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2014. Приступљено 1. 3. 2014. 
  4. ^ а б „Rabies”. CDC (на језику: енглески). Приступљено 31. 1. 2021. 
  5. ^ Drew WL (2004). „Chapter 41: Rabies”. Ур.: Ryan KJ, Ray CG (editors). Sherris Medical Microbiology (4th изд.). McGraw Hill. стр. 597—600. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  6. ^ „Rabies, Symptoms, Causes, Treatment”. Medical News Today. 
  7. ^ „Rabies, Symptoms and causes”. Mayo Clinic. 
  8. ^ „Animal bites and rabies”. Johns Hopkins Medicine. 
  9. ^ а б в Cotran RS, Kumar V, Fausto N (2005). Robbins and Cotran Pathologic Basis of Disease (7th изд.). Elsevier/Saunders. стр. 1375. ISBN 978-0-7216-0187-8. 
  10. ^ а б в Tintinalli, Judith E. (2010). Emergency Medicine: A Comprehensive Study Guide (Emergency Medicine (Tintinalli)). McGraw-Hill. стр. Chapter 152. ISBN 978-0-07-148480-0. 
  11. ^ Wunner, William H. (2010). Rabies: Scientific Basis of the Disease and Its Management. Academic Press. стр. 556. ISBN 9780080550091. 
  12. ^ Hemachudha T, Ugolini G, Wacharapluesadee S, Sungkarat W, Shuangshoti S, Laothamatas J (мај 2013). „Human rabies: neuropathogenesis, diagnosis, and management”. The Lancet. Neurology. 12 (5): 498—513. PMID 23602163. S2CID 1798889. doi:10.1016/s1474-4422(13)70038-3. 
  13. ^ „UC Davis Children's Hospital patient becomes third person in U.S. to survive rabies”. UC Davis Medical Center. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2012. Приступљено 3. 5. 2012. 
  14. ^ Manoj S, Mukherjee A, Johri S, Kumar KV (2016). „Recovery from rabies, a universally fatal disease”. Military Medical Research. 3 (1): 21. PMC 4947331Слободан приступ. PMID 27429788. doi:10.1186/s40779-016-0089-y. 
  15. ^ „Rabies: The Facts” (PDF). World Health Organization. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 24. 2. 2017. Приступљено 24. 2. 2017. 
  16. ^ WHO Expert Consultation on Rabies : second report. (PDF) (2 изд.). Geneva: WHO. 2013. стр. 3. ISBN 9789241209823. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 20. 10. 2014. 
  17. ^ а б „Rabies-Free Countries and Political Units”. CDC. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2014. Приступљено 8. 5. 2019. 
  18. ^ „Neglected Tropical Diseases”. cdc.gov. 6. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 4. 12. 2014. Приступљено 28. 11. 2014. 
  19. ^ а б в г д ђ Giesen A, Gniel D, Malerczyk C (март 2015). „30 Years of rabies vaccination with Rabipur: a summary of clinical data and global experience”. Expert Review of Vaccines (Review). 14 (3): 351—67. PMID 25683583. doi:10.1586/14760584.2015.1011134Слободан приступ. 
  20. ^ Rupprecht CE, Willoughby R, Slate D (децембар 2006). „Current and future trends in the prevention, treatment and control of rabies”. Expert Review of Anti-Infective Therapy. 4 (6): 1021—38. PMID 17181418. S2CID 36979186. doi:10.1586/14787210.4.6.1021. 
  21. ^ Cliff, A D; Haggett, Peter; Smallman-Raynor, Matthew (2004). World atlas of epidemic diseases. London: Arnold. стр. 51. ISBN 9780340761717. 
  22. ^ а б „Symptoms of rabies”. NHS.uk. 12. 6. 2012. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2014. Приступљено 3. 9. 2014. 
  23. ^ „Rabies”. AnimalsWeCare.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 9. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).