Jernej Kopitar

Jernej Kopitar
Lični podaci
Datum rođenja	(1780-08-21)21. avgust 1780.
Mesto rođenja	Repnje, Habzburška monarhija
Datum smrti	11. avgust 1844.(1844-08-11) (63 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrijsko carstvo

Jernej Kopitar (Repnje, 21. avgust 1780 — Beč, 11. avgust 1844) je bio slovenački lingvista i slavista.

Biografija

Jernej (Vartolomej ili Bartol) Kopitar potiče iz seoske zemljoradničke porodice u Kranjskoj. Rodio se u selu Repnje kod gradića Vodice, 1780. godine. Otac ga je po njegovoj velikoj želji 1790. godine upisao u osnovnu školu u Ljubljani. Jernej je bio vredan dečak i odličan učenik, što mu je obezbedilo besplatno školovanje i nagrade. Tokom školovanja stupio je u dom bogatog i obrazovanog barona Cojza, da bi bio učitelj domaćinovog nećaka. Po završetku nećakovog školovanja u Ljubljani, kada je ovaj otišao u Beč, baron je još punih osam godina (1800-1808) zadržao mladog Kopitara kod sebe u službi, za tajnika (sekretara) i knjižničara. To je bio najdragoceniji deo života Kopitara, jer je Cojzov dom bio izuzetno, inspirativno mesto - otvoren za slovenačku kulturno-nacionalnu elitu Ljubljane. Te godine je Jernej maksimalno iskoristio za svoje obrazovanje i usavršavanje, crpeći znanje iz bogate baronove biblioteke. Za potrebe privatnog učenja slovenačkog jezika jedne ljubljanske dame, Kopitar je u to vreme napisao prvi svoj značajan rad, malu Gramatiku slovenačku. Dok se ta knjižica štampala (1808), on se oprostio od zavičaja i krenuo na studije u Beč.

Prve dve godine boravka u Beču, pohađao je studije prava ali bez pravog efekta. Zato se preorijentisao na istoriju i filologiju. Ubrzo je postao spreman pregledač za slovenske i novogrčke knjige. Dobio je stalno nameštenje u Dvorskoj biblioteci i tu će se baviti do smrti. Tokom karijere postepeno je napredovao do "prvog čuvara biblioteke" i dvorskog savetnika. Bio je učenik i saradnik J. Dobrovskog i zajedno sa njim utemeljivač slavistike; njegovim putem je (nakon smrti) najvernije išao Franc Miklošić. Miklošić se inače bavio i njegovom zaostavštinom; priredio je Kopitarovu autobiografiju (1887) i Spomenicu (1880). Godine 1814. obavio je Kopitar uspešno državnu misiju, tokom koje je iz Pariza povratio knjižno blago (rukopise i spomenike), što su ga odneli sa sobom Francuzi iz okupiranog Beča, u vreme Napoleona. Putovanje je iskoristio i da poseti Engleski i Italiju, gde je takođe tražio stare rukopise dvorske knjižnice. Objavio je 1836. godine knjigu "Brižinski spomenici". Italiju je proputovao i 1837. godine sprovodeći svoja naučna istraživanja; tražeći slovenske pisane spomenike prošlosti. Tom prilikom je prepisao "Asemanovo jevanđelje", a zatim i Jovanovo. Kada je 1842. godine Papa osnivao Rusinski zavod u Rimu, pozvan je Kopitar da se kao nastavnik primi katedre za staroslovenski jezik. Beč ga je ustupio Rimu na dve godine, a on je planirao da za to vreme nađe jednog učenika, koji će ga za katedrom zameniti, po isteku roka. Kako nije došao tu nijedan Rusin, Kopitar je krenuo da sprema jednog Portugalca. Nakon polugodišnjeg boravka i Rimu, vratio se u Beč bolestan. Oboleo je od "suhe bolesti" (sušice ili tuberkuloze) od koje tada nije bilo leka. Pri kraju svog bolovanja preselio se kod prijatelja i zemljaka prof. Jenka. Poslednji njegov pisani rad su bile opaske (1844) na Vostokovo publikovano: "Ostromirovo jevanđelje". Tu je i umro u leto 1844. godine i sahranjen na bečkom groblju Sv. Marka.

Jernej Kopitar je u zrelom dobu bio osoba srednjeg rasta, a po karakteru neuobičajeno strog i nestrpljiv u radu i razgovoru. Iako se nije "zaredio" (zamonašio) kako je porodica očekivala, živeo je usamljeničkim, asketskim životom u celibatu, okružen knjigama. Kopitarevu ličnu biblioteku nakon njegove smrti i deo prepiske otkupila je Ljubljanska biblioteka. Godine 1880. na stogodišnjicu njegovog rođenja "Matica slovenska" (slovenačka) je tokom obeležavanja, na njegov rodni dom postavila malu mermernu spomen-ploču.

Veliki slavista

Kao naučnik on je značajan jer je temeljno i iscrpno raspravljao filološka, istorijska, etnografska i pravno-istorijska pitanja. Doprineo je da se po mnogim pitanjima postavi naučna, kritička osnova. Smatrao je da jezik ne treba popravljati, nego iz njega crpiti - izvoditi pravila. U pravopisu je učio da svako slovo treba da ima svoj glas. Kada je uspešno izvršio posao oko definisanja gramatičkih pravila za svoj maternji slovenački jezik, okrenuo se drugim slovenskim jezicima. Želeo je da praktično doprinese, pre svega da se reši problem latinice kod slovenskih naroda, jer je bila nepotpuna. Radio je na stvaranju bukvice, tako što je umnožio latinicu novim slovima, za glasove nađene u nekim slovenskim jezicima. Kao činovnik bečke dvorske biblioteke i cenzor slovenskih i novogrčkih knjiga imao je dodira sa književnicima i istraživačima. To mu je obezbedilo polje za delovanje i uticaj na reformatore slovenskih naroda. Našao se 1820. godine u Beču na poduhvatu, zajedno sa Dombrovskim, Metelkom (Slovenac iz Ljubljane) i drugim, da se dogovori oko nove azbuke. Kopitar je planirao da završi zajedničku azbuku za sve južne Slovene. Profesor slovenačkog jezika Metelko je za slovenačku azbuku od latinice, samostalno već bio uredio dopunu sa nekim slovima iz ćirilice. Nasuprot tom pokušaju, hrvatski reformator Ljudevit Gaj je stvorio bolji model latinice, kojom je pobedio ideju Metelka i Kopitara. Jernej je bio tvorac tzv. Panonske teorije, po kojoj je staroslovenski jezik bio pravi (prvi) crkveni jezik Slovena, a da je Panonija domovina istog jezika. Po njemu je glagoljica ipak bila starije pismo od ćirilice. Prosvetitelji Ćirilo i Metodije su se po njegom ubeđenju služili staroslovenskim (zapadnim) jezikom, a ne istočnim (bugarskim) kako je većina naučnika tvrdila. Braća iz Soluna su samo nastavili i to na narodnom jeziku, ono što su po njemu bili započeli nemački prosvetitelji. Kopitar se iako oduševljen Sloven držao u granicama kritike, savlađujući svoje patriotske osećaje. Naučnik (u njemu) je pobedio patriotu i Slovena. Mada je bilo sumnji da iza njega i njegovog upliva u slovenske teme katkad stoji bečka vlada, slavista Jagić to odbacio. Kopitar je sve što je radio po sopstvenoj inicijativi; javno i otvoreno, a pobuda je bila vazda u njegovom ličnom uverenju i smatranju. Iako po mnogim pitanjima osporavan, on je bio uticajan i mnogo doprineo da se slavistika počne izučavati na katedrama po evropskim univerzitetima, poput Beča, Graca, Lajpciga, Berlina, Pariza. Sa književnim prvacima slovenskim, iz raznih država je Kopitar održavao veze.

Saradnja sa Vukom Karadžićem

Kopitar se rano zainteresovao za srpsku narodnu poeziju, kojoj se divio. Čitajući Dositejeve knjige je ulazio u problematiku srpskog jezika; afirmativno je pisao o Dositeju u nemačkoj štampi. Prvo je kada je reč o Srbima, stupio u dodir sa pesnikom vladikom Lukijanom Mušickim. Predlagao je učeni Slovenac slavista da se u Karlovcima osnuje srpski univerzitet, o manastirskom trošku, u kojem bi predavali samo učeni Srbi. Tek kada je upoznao Vuka Karadžića, Kopitar je znao da nema bolje ličnosti od njega, koja bi mogla da reformiše dotadašnji slaveno-srpski jezik. Vuk se zaista pokazao kao najbolji sledbenik Kopitarevih načela o književnom jeziku i pravopisu. Njihov susret dogodio se 1813. godine u Beču, gde je dospeo mladi Vuk kao izbeglica (kada je to bio i Karađorđe) iz Srbije. Kopitar je tada bio cenzor i poslovno i lično u kontaktu sa Srbima, Frušićem i Davidovićem, koji su tu uređivali i izdavali "Novine serbske". Slovenac ih je podsticao da jezik koji su koristili odbace, tvrdeći da to nije čist srpski jezik kojim se narod služi. Tada je Karadžić napisao svoj prvi članak u obliku pisma Karađorđu, o srpskoj propasti, i dao da ga objave srpske novine. Cenzora Kopitara koji je stavio zabranu na to, odmah je privukao zanimljiv narodni jezik kojim se izražavao Karadžić. Pravi honorar za Vukov prvenac je bilo njihovo buduće prijateljstvo. To je bilo dovoljno da ga Kopitar pozove na prvi razgovor decembra 1813. godine, tokom kojeg su prelazeći sa teme na temu, došli i do srpskih narodnih pesama. Kako je Vuk pokazao da ih zna dosta, ubedio ga je cenzor da ih ovaj napiše i odštampa. Stavio je odmah Karadžić na papir mnogo pesama, a neke je uzeo i od svoje rođake, udate za srpskog književnika Stefana Živkovića. Uspeo je tako mladi Vuk Karadžić podstaknut Kopitarem, da objavi u Beču 1814. godine, obimnu knjigu sa naslovom: Mala srbska prosto-narodna pjesmarica. U to vreme Vuk je shvatao svu nesavršenost srpskog pravopisa, i želeći da ga pre svega zbog sebe unapredi, upustio se brzopleto i samostalno u taj poduhvat. Jednostavno je i u žurbi, bez mnogo premišljanja uzeo Mrazovićevu slovensku gramatiku, i preuzeo iz nje većinu stvari, tek "doterujući je na srpski jezik". Tad druga knjiga smatrana za "probu srpske gramatike" naštampana je iste 1814. godine. Bila je to Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisana Mada je strogi Kopitar kritikovao nedostatke te knjižice, bio je zadovoljan Vukovim veštim koracima ka reformi srpskog jezika i pravopisa. Po Kopitarevom nagovoru, Vuk je onda napustio Beč da bi po Sremu i Karlovcima, zapisivao još srpskih narodnih pesama. Nakon dve godine rada došao je Karadžić do realizacije druge knjige "Pjesmarice", koji je posvetio cenjenom Kopitaru. Jernej je zatim pomogao Vuka Karadžića i na projektu oblikovanja srpskog književnog jezika, utemeljenog na narodnom govoru. Slovenac je zaista doprineo da Vuk izda i prvi dalekosežni srpski rečnik, jer ga je podstrekavao i naučio kako da to uradi. Srbin je po savetu koristio cedulje papira tzv. fiše, na kojima je ispisivao pojedine narodne reči, sa nužnim tumačenjima. Kao model su mu koristili strani rečnici, poput Voltadžijevog, Bjelostončevog, Jambrešićevog i Stulijevog. Ali srpski jezičar je samo prelistavao te knjige, nije se okoristio o njih, jer je išao - rukovodio se neumoljivo po sopstvenom osećaju. Dve godine kasnije, 1816. vratio se Vuk u Beč sa impresivnom jezičkom građom dovoljnom za poveću knjigu. Zatim su nekoliko meseci svakoga dana, zajedno prelazili sa reči na reč. Pritom je Vuk čitao i tumačio značenje pojedine reči, a Kopitar kada bi razumeo njeno značenje, bi ih preveo (istolkovao) na nemački i latinski jezik. Gotov, veliki bogat i značajan (iako i osporavan) Karadžićev srpski rečnik je objavljen 1818. godine. Njih dvojica su se 1817. godine okušali i u novinarstvu; kada su zajedno (u odsustvu urednika) sami uredili 41. i 42. broj "Novina serbskih". Za četiri godine rada, Vuk Karadžić je tako radeći neumorno i sa oduševljenjem postavio temelje srpskog jezika i pravopisa, i afirmisao bogatu srpsku narodnu književnost i posebno divne srpske narodne pesme. Sećao se zahvalni Srbin svog podstrekača i pomagača, mnogo kasnije (1846), sa iskrenom zahvalnošću: Tako vam ja stanem na noge kroz Kopitara, i malo po malo pa izađem na glas sa svoga dijela.

Vuk Karadžić je po vlastitom priznanju tokom svog književnog i naučnog rada, jedino imao na umu: Pišući bilo ma šta, svagda gledam šta će o tom reći Kopitar, il' Šafarik, il' Grim; a za druge ne marim. Neka viču što im drago; svemu svijetu niko ne ugodi!

Do kraja Kopitarevog života, među njima je vladalo izuzetno prijateljstvo, dok je trajala borba za narodni srpski jezik kao zvaničan u Srbiji. Ništa čini se nije moglo pomutiti to iskreno prijateljstvo i ono posta božji blagoslov za knjigu i nauku srpsku.

Grob Jerneja Kopitara u Ljubljani

Kao Vukov saradnik Jernej je bio značajan za Srbe, jer ga je podstakao:

1. da objavi prvu gramatiku srpskog jezika
2. da prikuplja a zatim objavi narodne umotvorine
3. da prikuplja reči narodnog govora kako bi izdao Prvi srpski rečnik

Politički ciljevi

Srpskoj javnosti slabo je poznata konspirativna delatnost Jerneja Kopitara, za koga se u srpskoj istoriografiji veoma često isticalo da je bio pro srpski nastrojen i da je zbog toga pomagao rad Vuka Stefanovića Karadžića, istina je međutim bila drugačija. Kopitar je bio veliki austrofil i jozefinist te saveznik jansenističkog sveštenstva. Znanja stečena u radu sa Vukom Karadžićem tokom reforme srpskog jezika, koja nisu dale značajnijih rezultata u uticaju na srpski jezik, Kopitar će ovoga puta sa mnogo više uspeha primeniti na stvaranju Ukrajinskog jezika, za šta mu je poslužio ruski pisac Taras Ševčenko, koga danas mnogi smatraju tvorcem modernog ukrajinskog jezika. Tvorac modernog ukrajinskog jezika Taras Ševčenko, i sam po nacionalnosti Rus, za vreme stvaranja ukrajinskog jezika u svojim intimnim prepiskama iz toga vremena, pisao je isključivo na ruskom jeziku i živeo je u Sankt Peterburgu.

Po naredbi Bečkog dvora Kopitar je sprovodio delovanje na slovenske jezike iz geopolitičkih razloga koji su išli u korist Austrijskog carstva. U to vreme javila se zebnja zbog jačanja slovenskih naroda, stvaranjem ustaničke Srbije na jugu i jačanjem Ruske Imperije na istoku. Kao višenacionalna država sa značajnim brojem slovenskog stanovništva koje je u značajnom delu bilo pravoslavne veroispovesti i stoga naklonjeno svojoj braći u susednim državama. Kako bi sprečilo mešanje u svoje unutrašnje stvari i ujedno oslabilo svoje slovenske susede, Austrijsko carstvo je započelo sa cepanjem postojećih slovenskih jezika i identiteta kako bi od njih stvorila nove, koje bi suprotstavilo onima iz kojih su nastali i ujedno oslabilo slovenske narode njihovim deljenjem na manje delove. Ovakva politika će na kraju dovesti do stvaranja niza pod-entiteta i jezika među kojima su ukrajinski, hrvatski, bošnjački itd.

Prvo delo Jerneja Kopitara Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark (1808)

Kasnije će sa radom Jerneja Kopitara nastaviti Hrvat Ljudevit Gaj koji će prisvojiti standard srpskog jezika koji je ustanovio Vuk Karadžić, radi postizanja političkih ciljeva ujedinjenja svih južnoslovenskih katolika oko Zagreba i Benjamin Kalaj koji se zalagao za stvaranje bošnjačke nacije.

Dela

Kopitar je objavio tokom života više knjiga i rasprava, pored slovenačkog i na nemačkom i latinskom jeziku. Prvo delo je slovenačka gramatika, koja je izašla iz štampe 1808. godine u Ljubljani pod naslovom: Gramatika slovenskog jezika u Kranjskoj, Koruškoj i Štajerskoj. Mnogo kasnije, 1836. godine pojavila se u Beču knjiga: Kločev glagoljaš, a bio je to staroslovenski rukopis pisan na glagoljici, u posedu grofa Kloca. Usledilo je 1840. godine isto tu u Beču: Razgledanje i tumačenje grčkog rukopisa iz 12. i 13. veka. U Parizu je objavljena 1843. godine Prologomena historica a reč je o tzv. Remskom jevanđelju, koje je izdao francuski paleograf Silvester. U knjizi se pored teksta nalazi Kopitarev stručni predgovor; a kako je u predgovoru izneo sve glavne ideje stare slavistike, to delo se smatra njegovim "naučnim testamentom". Ostalo su oko 70 manjih rasprava, članaka, prikaza ili kritika. Jedan deo rukopisne zaostavštine je Miklošić izdao 1875. godine, kao knjigu pod nazivom: Omanji spisi Kopitarevi.

Literatura

Mario Grčević. Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književno-jezične reforme[1]. Filologija 53, 2009.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU
• Istorijska biblioteka: Kopitareva ljutnja na Gaja i ilirce