Jovan IV Veliki Komnin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan IV
Lični podaci
Datum rođenja1403.
Mesto rođenjaTrapezunt,
Datum smrti1459.
Porodica
PotomstvoDespina Khatun, Aleix V Comnè
RoditeljiAleksije IV Veliki Komnin
Teodora Kantakuzin
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period1429 — 1459.
PrethodnikAleksije IV Veliki Komnin
NaslednikDavid Megas Komnenos

Jovan IV Veliki Komnin (grč. Ιωάννης Δ' Μέγας Κομνηνός) je bio trapezuntski car od 1429. do 1459. iz dinastije Velikih Komnina.[1]

Bio je sin cara Aleksija IV Velikog Komnina i Teodore Kantakuzin.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Jovana je njegov otac odredio za despota, ili naslednika, još 1417, ali je došao u sukob sa roditeljima. Prema odlomku koji se smatra interpolacijom u istoriji Laonika Halkokondila, on je optužio svoju majku caricu Teodoru da je imala aferu sa neimenovanim protovestijarom, kojeg je ubio, a zatim držao svoje roditelje u zatočeništvu u citadeli sve dok ih osoblje palate nije pustilo. Jovan je zatim pobegao u Gruziju.[2] Kao rezultat toga, njegov brat Aleksandar je određen za despota umesto njega.

Dok je bio u Gruziji, Jovan se oženio princezom iz dinastije Bagration, čije ime nije sačuvano i istorijskim izvorima, ćerkom kralja Aleksandra I, ali nije mogao da dobije dovoljnu podršku da preuzme vlast u Trapezuntu. Đenovljanski dokument od 8. novembra 1427. godine naređuje konzulu u Kafi na Krimu da ostane u dobrim odnosima sa carem Trapezunta jer je vest o Jovanu koji je stigao u Kafu stigla u Đenovu.[3] Ovde je pronašao veliki brod pun oružja, i u zamenu za imenovanje njegovog vlasnika za svog protostratora, brod i njegova posada su ga doveli kući 1429. godine.[4]

Iskrcavši se kod manastira Svetog Foke (savremenom Kordilu), Jovan i njegove pristalice postavili su svoju bazu u manastiru. Njegov otac car Aleksije IV je izjahao sa svojom pratnjom i ulogorio se u blizini. Važna plemićka porodica, Kavasiti, ponudila je da budu posrednici; međutim, interpolator Istorije Halkokondila, ili Pseudo-Halkokondila,[5] navodi da su oni bili Jovanovi „tajni saučesnici“ jer su neki od Kavasita dozvolili dvojici Jovanovih arhonta da borave u šatoru cara Aleksija IV, a jedan od arhonata je ubio cara Aleksija IV oko ponoći. Prema Pseudo-Halkokondilu, Jovan ih je uputio da mu dovedu samo njegovog oca, ali su ljudi mislili da će Jovan biti zahvalniji ako ubiju njegovog oca, cara, i to su i učinili. Saznali su da su pogrešno razumeli Jovanove želje: jednom je čoveku izvadio oči, a drugom odsekao ruku.[6] Jovan je 26. aprila 1429. postao car Trapezunta, nasledivši svog oca.

Pero Tafur daje detalj u suprotnosti sa izveštajem Pseudo-Halkokondila, jer izveštava da je Jovan postao car uz pomoć turskog sultana.[7] Možda obe verzije sadrže deo istine: iako se Jovan popeo na presto posle ubistva svog oca, možda je turski sultan pružio Jovanu finansijsku ili vojnu podršku da se vrati u Trapezunt. Njegov brat Aleksandar je prognan u Carigrad, gde ga je španski ambasador Tafur upoznao osam godina kasnije.

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Car Jovan IV je započeo svoju vladavinu fizičkim kažnjavanjem ubica svog oca, a zatim sahranjivanjem svog oca u prestoničkom hramu. Njegovom vladavinom dominirali su stalni pokušaji da odbrani Trapezunt od njegovih turkomanskih suseda i sve agresivnijeg Osmanskog carstva na zapadu.

1442. osmanski sultan Murat II poslao je flotu da opljačka obale i pokuša da zauzme grad. Ova ekspedicija nije ozbiljno uticala na sam Trapezunt, ali je napala Trapezuntske zavisne oblasti na Krimu i delimično je uništena olujom na povratku. Osmanlije nisu izvršile novi napad na Trapezuntsko carstvo sve do vladavine sledećeg sultana Mehmeda II.[8] U februaru 1451. vizantijski diplomata Georgije Sfrances stigao je u Trapezunt tražeći nevestu za svog cara, Konstantina XI Paleologa. Ovaj događaj je značajan po anegdoti koja se odnosi na cara Jovana IV, koji je radosno preneo Sfrancesu vest o smrti sultana Murata II, i da je mladost Mehmeda II značila da sada njegovo carstvo može trajati duže i biti blagosloveno. Sfrances je, međutim, bio zatečen i objasnio mu je da su Mehmedova mladost i prividno prijateljstvo samo smicalice i da je pod Jovanovim šurakom carem Jovanom VIII carstvo bilo duboko u dugovima, ali sada njegov novi car pokušava da to promeni.[9]

Njegov razgovor sa Sfrancesom trebalo je da upozori cara Jovana IV na novu opasnost koja se pojavila. Nakon pada Konstantinopolja pod vlast sultana Mehmeda II 1453. godine, Trapezunt i Moreja su ostali kao poslednji ostaci vizantijske carske tradicije. Sultan Mehmed II je odmah pozvao cara Jovana IV da plati harač u Carigradu i nametnuo je velike putarine trapezuntskom i venecijanskom brodarstvu kroz moreuz. Car Jovan IV očigledno nije uspeo da sarađuje, i 1456. sultan je poslao svog guvernera Amasija Hizir bega da napadne Trapezunt i kopnom i morem.[10] Prema Halkokondilu, Hizir je izvršio pljačku na selo, čak je prodro i na pijacu u Trapezuntu, zarobivši ukupno oko dve hiljade ljudi. Grad je bio napušten zbog kuge i verovatno će pasti; car Jovan IV se potčinio i pristao da plaća godišnji danak od 2.000 zlatnika u zamenu za povratak roblja koje je Hizir uzeo. Car Jovan IV je poslao svog brata Davida da ratifikuje ugovor pred samim sultanom Mehmedom II, što je i učinio 1458. godine, ali je danak podignut na 3.000 zlatnika.[11]

Svestan osmanskog napredovanja protiv preostalih vizantijskih poseda u Moreji, car Jovan IV je pokušao da učvrsti svoj položaj pribegavajući staroj porodičnoj tradiciji; iste godine, kada je David predao danak sultanu Mehmedu II, car Jovan IV je svoju ćerku Teodoru udao za Uzun Hasana vladara Ak Kojunlua.[12] Takođe je tražio podršku Zapada tako što je uspostavio uniju sa Rimokatoličkom crkvom. Već 1434. odgovarao je na pisma pape Evgenija IV, za razliku od ranijih careva Trapezunta, koji su ignorisali papska pisma. Trapezuntski mitropolit se pridružio vizantijskom sveštenstvu na saboru Bazel-Ferara-Firenca (1438-1439).[12]

Međutim, ovi pristupi papstvu nisu bili obeleženi skladnim odnosima sa najvažnijom zapadnom silom koja se bavila Trapezuntom, Republikom Đenovom. Iako je car Jovan IV dugovao svoj presto jednoj Đenovljanskoj posadi, on više puta nije uspeo da nadoknadi Đenovljanima dugove prema njima 1431. godine, a 1441. godine, je odbio da obezbedi reparacije za đenovljanski brod koji je bio zaplenjen i opljačkan šest godina ranije. Dalje diplomatske inicijative Đenove nisu uspele 1443. godine, a 1447. godine, Đenovljani iz Kafe napreduju ka Trapezuntu sa svojom flotom, preteći da će uvesti embargo. Sporovi nikada nisu u potpunosti rešeni i ozbiljno su naštetili trgovini u Crnom moru.[13]

Jovanov neprijateljski odnos prema Đenovi jedan savremenik, španski putnik Pero Tafur, objasnio je strahom od potencijalnog vizantijsko-đenovskog saveza koji bi mogao da postavi njegovog brata Aleksandra na tron TrapezunTa. Aleksandar je pobegao iz TrapezunTa na vizantijski dvor 1429. i na kraju se oženio Marijom Gatiluzio, ćerkom đenovskog gospodara Lezbosa. Strah od Đenove bila je u suprotnosti sa prijateljskim odnosima sa Venecijom, iako Mlečani nikada nisu povratili svoj raniji uticaj na Crnom moru.[14]

U nekom trenutku svoje vladavine, car Jovan IV je bio suočen sa napadom vladara Ardabila, šeika Džunejda, koji je marširao na Trebzunt: predloženi datumi se kreću od 1430-ih (E. Jansens) do 1440-ih (fon Hamer, Finlej i Miler) do 1456. (Šukurov) ili 1456-58 (Entoni Brajer).[15] Car Jovan IV je okupio svoje kopnene i pomorske snage, a zatim je uz pomoć svog pansevasta otplovio u susret ka šeiku. Dve vojske susrele su se kod Kapaniona. Car Jovan IV je planirao da napadne Džunejda i sa kopna i sa mora; međutim, jak vetar je sprečio mornare da se iskrcaju, a šeikovi ljudi su se uspešno suprotstavili, ubijajući pansevasta i potpuno su razbili trapezuntsku vojsku. Car Jovan IV je pobegao pomoću svoje flote i vratio se u Trapezunt. Šeik Džunejd je ubrzo stigao pred zidine Trapezunta, ali je nakon tri dana shvatio da su zidovi neosvojivi i krenuo je sa svojom vojskom na jug da bi umesto toga opustošio oblast Mesohaldiju.[14]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Nijedan savremeni hroničar ili istoričar nije zabeležio stvarni datum Jovanove smrti.[16] Počevši od Jakoba Filipa Falmerajera, savremeni naučnici su to zaključili na osnovu dva zapisa: jedan je bilo pismo Jovanovog naslednika i brata Davida Trapezuntskog od 22. aprila 1459. godine, ali zato što je bilo povezano sa sumnjivim poslanstvom koje je vodio Ludoviko da Bolonja, i unutrašnje nedoslednosti, ovo pismo je smatrano u najmanju ruku delimičnim falsifikatom; drugi zapis je bio oštećeni natpis koji je Fallmerajer prijavio da je video u citadeli Kule boilu („visoka kula“), koji je napravio car Jovan IV i datirao ga je u 6968. godinu (= 1. septembar 1459 – 31. avgust 1460); međutim, nijedan drugi istoričar nikada nije video ovaj natpis, uprkos odlučnim naporima, a sama citadela je od tada uništena. Pošto je Vilijam Miler napisao svoju knjigu o Trapezuntu, naučni konsenzus je datirao njegovu smrt u 1458, iako uz izvesno neslaganje do 1459 (Lampsid, Kursanski) ili jednostavno naveli široke granice 1458/9-1460 (Entoni Brajer).

Ovo je možda rešeno otkrićem memoranduma u ​​đenovskim arhivima. Napisan u Kafi i datiran 19. aprila 1460. godine, ovaj memorandum uključuje postskriptum od 5. maja 1460. godine, koji kaže da je car Jovan IV umro i da ga je nasledio njegov brat despot.[17] Raspravljajući o ovom dokumentu, Tiere Gančou objašnjava da on jasno potvrđuje terminus ante kvem za Jovanovu smrt od 22. aprila 1460. Jer ovaj dokument pokazuje da je ova vest stigla u Kafu između 19. aprila i 5. maja, i da je Trapezunt bio ne više od dve nedelje. ' putovanja udaljen od Kafe, ovo snažno sugeriše da je car Jovan IV umro u aprilu 1460. godine.

Gančou lako objašnjava neslaganja u ostatku dokaza. Godina „1459“ u pismu koje je nosilo poslanstvo Ludovika da Bolonje bila je greška u transkripciji: originalno pismo nije pronađeno i možda više ne postoji. Ovo pismo je prvi put štampano 1496. godine, preuzeto iz teksta Reg. Lat. 557, rukopis koji se sada nalazi u Vatikanskoj biblioteci. Napominjući da se pismo pojavljuje između dva druga dokumenta iz 1459. godine, Ganču krivi „lenjog pisara“ za pisanje te godine kada je prepisao ovo pismo, umesto tačne 1460. godine- Kada se ova dva izvora prihvate kao verodostojna, onda više nema osnova za odbacivanje dokaza o izgubljenom natpisu Falmerajera koji je prijavio da je video na Kule boilu.

Brak i porodica[uredi | uredi izvor]

Car Jovan IV je bio oženjen dva puta, uključujući i princezu iz dinastije Bagration, čije ime nije sačuvano u izvorima, ćerka gruzijskog kralja Aleksandra I.[18]

U prošlosti se verovalo da je car Jovan IV imao čak troje dece — sina i jednu ili dve ćerke.[19] Međutim, istraživači iz Kuršanskog 1979. pa nadalje smatraju da je verovatno da je car Jovan IV imao samo jedno dete — Teodoru Veliku Komninu, poznatiju po svom mongolskom nadimku „Despina Hatun“ (koja se udala za Uzun Hasana). Ranije je caru Jovanu IV pripisivan sin Aleksije, zapravo sin Jovanovog brata Aleksandra. Valencu, ženu Nikolasa Krispa, gospodara Sirosa, Đovani Batista Ramusio je nazvao Teodorinom sestrom, ali izgleda da je to greška. Žena Nikolaja se na drugim mestima naziva Đenovljanka.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „John IV of Trebizond Biography”. Pantheon. Pristupljeno 17. 1. 2021. 
  2. ^ Chalkokondyles, Histories II.219.12-222.21; discussed in Anthony Kaldellis, "The Interpretations in the Histories of Laonikos Chalkokondyles", Greek, Roman, and Byzantine Studies, 52 (2012), pp. 260-262
  3. ^ William Miller (1969). Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. Chicago: Argonaut. , p. 82
  4. ^ Chalkokondyles II.219-220; translated by Anthony Kaldellis, The Histories (Cambridge: Dumbarton Oaks Medieval Library, 2014), vol. 2 pp. 307
  5. ^ For a discussion of this source, see Kaldellis, "The Interpolations", pp. 259–283
  6. ^ Chalkokondyles II.220; translated by Kaldellis, The Histories, vol. 2 pp. 308f
  7. ^ A. Vasiliev, "Tero Tafur, a Spanish Traveler of the XVth Century and His Visit to Constantinople, Trebizond, and Italy," Byzantion, 7 (1932), p. 98
  8. ^ Miller 1969, str. 85
  9. ^ Sphranzes, ch. 30. translated in Marios Philippides, The Fall of the Byzantine Empire: A Chronicle by George Sphrantzes, 1401-1477 (Amherst: University of Massachusetts, 1980), pp. 58ff
  10. ^ Miller 1969, str. 85-87
  11. ^ Chalkokondyles II.222; translated by Kaldellis, The Histories, vol. 2 p. 313. Miller 1969, str. 87
  12. ^ a b Miller 1969, str. 89-91
  13. ^ Miller 1969, str. 91ff
  14. ^ a b Miller 1969, str. 83f
  15. ^ Discussed in Rustam Shukurov, "The campaign of Shaykh Djunayd Safawi against Trebizond (1456 AD/860 AH)", Byzantine and Modern Greek Studies, 17 (1993), pp. 127-140 doi:10.1179/byz.1993.17.1.127
  16. ^ Unless otherwise indicated, this section is based on Ganchou, Thierre (2000), "La Date de la Mort du Basileus Jean IV Komnenos de Trebizonde", Byzantinische Zeitschrift, 93: 113–124, doi:10.1515/byzs.2000.93.1.113, S2CID 192544931 – via De Gruyter
  17. ^ Imperator Trapezundarum diem suum obiit. In cuius imperio successit illustris dominus Dispotus eius frater, cum quo novo Imperatore studebimus pro posse vivere quiete.
  18. ^ Cyril Toumanoff, "The Fifteenth-century Bagratids and the Institution of Collegial Sovereignty in Georgia", Traditio, 7 (1949-1951), pp. 182ff
  19. ^ For example, see George Finlay, The History of Greece and the Empire of Trebizond, (1204-1461) (Edinburgh: William Blackwood, 1877), p. 508
  20. ^ Michel Kuršanskis, "La descendance d'Alexis IV, empereur de Trébizonde. Contribution à la prosopographie des Grands Comnènes", Revue des études byzantines, 37 (1979), pp. 239-247

Литература[uredi | uredi izvor]

  • The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, 1991.
  • Радивој Радић (2022). Историја Трапезунтског царства. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-20766-1.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Vougiouklaki Penelope, "John IV Grand Komnenos", Encyclopedia of the Hellenic World: Asia Minor
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_IV_Велики_Комнин&oldid=27689373”