Albanski ustanak (1911)

Albanski ustanak iz 1911. godine jedan je od niza ustanaka Albanaca protiv reformi mladoturaka. Trajao je od 24. marta do 4. avgusta i završen je neuspehom.

Ustanak

Albanci su, kao reakcija na reforme mladoturske vlade, podigli nekoliko ustanaka u periodu od 1910. do 1913. godine. Godine 1911. izbio je ustanak u Kosovskom vilajetu pod vođstvom Ise Boljetinca. Razlog je bilo uvođenje novih poreza. Mladoturci su uspeli da uguše ustanak za nepuna dva meseca. Naredne godine sa protestima su počeli i oficiri korpusa stacioniranih na Kosovu i u Makedoniji zbog slanja trupa iz evropskih provinicija u Jemen. Za to vreme albanske vođe su uspostavljale jače veze sa albanskim kolonijama u inostranstvu gde su stvarani nacionalni komiteti koji su pripremali nov albanski ustanak. U Rimu je osnovan komitet Pro Albania koji je preko Barija i Krfa održavao veze sa osmanskom Albanijom. Slične organizacije stvorene su u Sofiji i na Cetinju uz skoro otvorenu podršku vladajućih krugova tih zemalja. Organizacije poput Crnog društva koje je Ševćet Torgut paša raspustio obnavljale su rad. Prvi lokalni nemiri izbili su krajem februara 1911. godine u oblasti Debra gde je stanovništvo 13 oblasti proteralo osmanske službenike koji su pod zaštitom žandarma sakupljali porez. Slično se događalo u oblastima Mati i Mirdita. Veliki broj muškaraca u graničnim oblastima Skadarskog vilajeta prebegao je još u jesen 1910. godine u Crnu Goru, a februara 1911. godine je zbog sakupljanja regruta usledio nov talas izbeglica. Oni su se okupljali u Podgorici i početkom marta ih je bilo oko 1000 naoružanih, a do početka maja 5000. Crnogorska vlada ih je pomagala novčano, u hrani, a kasnije i oružju i municiji, zbog čega je imala problema sa ruskom predstavnicima na Cetinju. Krajem marta izbeglice su počele da napadaju osmanske granične postaje. Garnizon u Tuzima je 28. marta opkolilo 3000 ustanika. Skadarski vezir Bedri paša nije imao dovoljno vojske, te je pozvao muslimane na džihad protiv pobunjenika koji su većinom bili katolici. Tako je oformio dobrovoljačku jedinicu od oko 1000 ljudi iz Skadra, ali je većina njih posle prvog susreta sa pobunjenima prešla na njihovu stranu. Tada je u Skadar stigao Ševćet Torgut paša sa anadolskim snagama od oko 8000 ljudi, ali je pretrpeo teške gubitke, te je ponudio amnestiju ustanicima ako se predaju u roku od pet dana. Ponuda nije prihvaćena. Nemiri na granici doveli su do zategnutosti odnosa sa Crnom Gorom. Crnogorski kralj Nikola je 22. maja 1911. godine izjavio pred predstavnicima velikih sila na Cetinju da je njegova država spremna na rat sa Osmanskim carstvom. Rusija je savetovala uzdržanost, a Austrougarska mladoturcima popustljivost. Sultan je posetio Kosovski vilajet juna 1911. godine, a Ševćet Torgut paša je na njegov nalog 17. juna dao ustanicima 10 dana za predaju kako bi bili amnestirani. U međuvremenu je izbio ustanak među Mirditima. Tamo je 27. aprila 1911. godine italoalbanski advokat Terenc Toči proglasio nezavisnost Albanije, formirao privremenu vladu i održavao veze sa Ričiotijem Garibaldijem i Albanskim savetom u Italiji. Kako je italijanska podrška izostala, političko (Prenk Bib Doda) i duhovno (opat Prenk Doči) vođstvo Mirdita nije sarađivalo, te je događaj izgubio svaki značaj. Poslednji napad Mirdita na garnizon u Lješu 3. juna je odbijen. Kod ustanika na crnogorskoj granici ostajalo je sve manje namirnica i municije, te su se odlučili na pregovore. Uz aktivno učešće Ismail Kemal bega i Luiđa Gurakućija 23. juna su u crnogorskom selu Gerče sročili memorandum u 13 tačaka koji je predat predstavnicima velikih sila na Cetinju. U preambuli je isticana požrtvovanost Albanaca za državu i neispunjenost njihovih očekivanja. Oni su sem uvođenja nastave na albanskom zahtevali zaštitu od protivustavnih akcija, priznavanje postojanja albanske nacije, slobodan izbor poslanika za parlament, reorganizaciju uprave u albanskom vilajetu prema lokalnim prilikama, imenovanje glavnog inspektora koji bi kontrolisao sprovođenje zakona, služenje vojnog roka u svom vilajetu i posebne propise za pogranično stanovništvo angažovano na odbrani granice, izdvajanje dela prihoda od poreza za lokalne potrebe, obezbeđivanje sredstava za ponovno podizanje porušenih kuća i vraćanje oduzetog oružja vlasnicima. Sultan je 13. jula doneo dekret o amnestiji, ali su ustanici odbijali da napuste Crnu Goru, jer nisu verovali Ševćet Torgut paši, pa su ga vlasti opozvale 15. jula Osmansko-crnogorski pregovori o izbeglicama počeli su 28. jula na Cetinju. Pregovori su doveli do sklapanja Podgoričkog sporazuma u avgustu 1911. godine. Vlasti su pristale da ustanici zadrže svoje oružje, trebalo je da porezi budu umanjeni, a škole na albanskom ponovo otvorene. Vojna služba bi nakon godinu dana u Carigradu bila služena u Skadarskom vilajetu, razrušene kuće ponovo izgrađene, a povratnicima obećana pomoć u novcu i hrani. Sultan je za te svrhe izdvojio 10.000 lira iz privatne kase. Crnogorski kralj je uticao da se postigne dogovor 3.8. i izbeglice su se iz Crne Gore vratile kućama. Nezadovoljstvo je ipak ostalo. Naredne godine planuće ustanak još širih razmera koji će rezultirati delimičnim uspehom i ispunjenjem pojedinih albanskih zahteva.

Izvori

• Hamer, Historija Turskog (Osmanskog carstva), knjiga 3, Zagreb (1979)
• Peter Bartl, Albanci: od srednjeg veka do danas, Beograd (2001)