Aleksa Žujović
| Aleksa Žujović | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1866. |
| Mesto rođenja | Mala Vrbica, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1951. (84/85 god.) |
| Mesto smrti | Mala Vrbica, NR Srbija, FNR Jugoslavija |
Aleksa Žujović (Mala Vrbica, 1866— Mala Vrbica, 1951) bio je srpski političar. Ostaće upamćen po tome što je njegov glas presudio na sednici srpske skupštine na Krfu da se vojska odmori i da krene u kontraofanzivu. Arčibald Rajs, veliki prijatelj Srba, je u svojoj knjizi pomenuo da je jedino Aleksa Žujović svoga sina poveo u rat, a da je čak i Nikola Pašić sina Rada poslao u Pariz da bi izbegao rat.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Aleksa je rođen u Maloj Vrbici 1866. godine. Učiteljsku školu završio je u Aleksincu i došao za učitelja u selo Nemenikuće 1889 godine. Postao je i upravitelj škole i učio starije razrede (3. i 4. razred).
U knjizi „Zapisi iz Gornjeg Kosmaja“, autora Miloja M. Radojevića nalazi se Aleksina biografija sa početka njegovog političkog života. Priključuje se kao mlad radikalima i godinama će trpeti torture, premeštanja sa posla i čak proglašavanje hajdukom jer je svojim jakim mislima i uticajem smetao strankama na vlasti.
Godine 1892. Aleksa je po kazni premešten za učitelja u selu Merćezu, okruga Topličkog. Sud opštine Nemenikuće po nalogu vlasti razrešio ga je od dužnosti učitelja u Nemenikuću, ali Aleksa nije hteo da ode u Toplicu. U Nemenikuću se oženio Leposavom ćerkom tadašnjeg opštinskog pisara Stevana Miloševića (kasnije trgovca i mehandžije).
Kao i sve kasnije što se dešavalo sa Aleksom moralo je da nosi pompu i da bude potpuno neobično. Znalo se da će kćer uglednog Steve Miloševića, Leposava biti supruga tadašnjeg nemenikućskog učitelja Alekse Žujovića i očekivala se ženidba, udadba po običajno ustaljenoj proceduri. Aleksa je želeo da od svoje ženidbe načini spektakl i da događaj uđe i ostane u vremenu i prostoru. I ostao je. Oženio se po svom scenariju. Na vašar u Tresijama je došao sa kočijama i i kočijašem i inscenirao krađu devojke Leposave a sve je već bilo dogovoreno. Napravljena je velika panika na vašaru i danima se o tom događaju prepričavalo. Ostao je u službi učiteljskoj tri godine dokle ga vlada liberalna 1892. godine iz iste ne otpusti. Krajem iste godine Aleksa je postavljen za poreznika sreza gružanskog.
Godine 1893. građani sela Nemenikuća biraju ga za predsednika svoje opštine. Voleo je da svom narodu ali i glasačima učini po volji pa je kao predsednik suda opštine Aleksa izdejstvovao odobrenje da se u Tresijama te godine (i naredne 1894) održi još jedan vašar panađur i to u dane 30.juna, 1. i 2. jula po starom kalendaru. Iste 1893. godine, proizveden je u čin rezervnog konjičkog potporučnika. U proleće 1894. godine biva ponovo otpušten. Molio je da dobije upražnjeno učiteljsko mesto u okrugu podunavskom, ali ga nije dobio jer je navodno bio pod istragom a potom i osuđen na zatvor.
Godine 1897. Aleksa je ponovo izabran za predsednika opštine u Nemenikuću ali je sa padom vlade Ć. Simića ponovo razrešen dužnosti. I opet je nepravedno zatvoren. Odmah potom sledovalo je suspendovanje ustava iz 1888. zbog čega je i otvorena poznata Čebinčeva afera u kojoj je i sam Aleksa bio osuđen sa još mnogo partijskih funkcionera radikalne stranke među kojima su bili i Ranko Tajsić, Aca Stanojević i Kosta Taušanović, sve sami lideri i osnivači radikalne stranke.[1]
Uhapšene radikalske vođe su osuđene na kaznu od jedne do tri godine tamnice, ali su posle šest meseci 1895. godine, amnestirani od nove naprednjačke vlade Stojana Novakovića jer je javno mišljenje verovalo da je ceo proces bio montiran. Godine 1897. Aleksa je ponovo je izabran za predsednika opštine Nemenikuće.
Pišući o prilikama u Srbiji u to vreme Aleksa Žujović kaže: „Zemlja je imala tri stranke: liberalnu, naprednjačku i radikalnu. Liberalna i naprednjačka stranka u stvari su bile jako slične jer njihova unutrašnja politika najviše beše duha konzervativnog. Spoljna politika beše, naročito naprednjačka, otvoreno prihvatanje Zapada - Austrije dok liberali donekle lavirahu prema Rusiji. Radikalna, najmlađa stranka pojavi se sa svojim programom koji tražiše: ujednačeno ustavno stanje koje se oličavaše: sloboda štampe, sloboda zbora i dogovora, samoupravni sistem itd. a zbog stvaranja „srpskog jedinstva“ spoljna joj politika tražiše: zbližavanje, savez sa bratskom Crnom Gorom, dobri odnosi sa Kneževinom Bugarskom i stalno se oslanjajući na bratsku Rusiju. Ovo je radikalna stranka za vreme svoje vladavine u delo i sprovodila. I meni, kao Srbinu i mladom čoveku izgledaše i prirodno mesto u toj tako patriotskoj stranci. Za vreme vladavine Radikalne stranke, Srbija stalno napredovaše u svakom pogledu: kulturnom, ekonomskom, političkom itd. Srpski vladaoci izmeniše jedno drugom posete i Srpske stvari naglo pođoše na bolje. No sve ovo nije išlo u korist večnom srpskom neprijatelju čija je poznata deviza bila - Drangnah Osten (Prodor na Istok) pa su da bi ostvarili svoje ideje činili sve, vešto osiguravajući politički šah-mat.
Ivandanjski atentat 1899. godine imađaše naročiti zadatak da poruši gore rečeno i spolja i iznutra. Ovom sam prilikom i ja žrtva postao.“Posle Ivandanjskog atentata na kralja Milana (1899) Mnogi radikali osumnjičeni su za učešće u izvršenju atentata, pa je i Aleksa Žujović tražen od policijskih vlasti. Devet do zuba naoružanih državnih organa udariše na Aleksinu kuću u Vrbici, ispremetaše sve, a biblioteku gotovo svu upropastiše, tražeći „neka pisma“. Pošto ničeg sumnjivo ne nađoše, tražiše Aleksu, ali se lukavi političar na vreme sklonio jer je znao da će opet biti nepravedno hapšen i maltretiran. Vlast učini sve da Aleksu uhapsi, ali on reši da ni za čiji ćef, zarad opravdanja svojih političkih računa, ne ide više nevin u tamnicu i bekstvom se spasi, te otide u Knjaževinu Bugarsku. U Bugarskoj je dobio informaciju da je proglašen za hajduka i da ga svako može ubiti a da ne odgovara. Potom odlazi u Crnu Goru. Na Cetinju 19. februara 1901. godine, Aleksa piše pismo - molbu Knjaževsko crnogorskom Ministarstvu inostranih dela u kojem iznosi svoju prošlost, političke poglede na prilike u Kraljevini Srbiji i zahteva da mu se dozvoli da se vrati u Srbiju. Proces zbog atentata već je bio raspravljan i završen i 13. novembra 1901. godine Ministarstvo unutrašnjih dela Srbije izdalo je saopštenje da se Aleksa Žujović može vratiti u otadžbinu kao slobodan građanin. Aleksa dalje piše: “Eto zbog čega su kod nas „neutralne vlade“ a naročito vladavina predsednika Vlade, dr Vladana Đorđevića, išle dotle, da jednog, laskam sebi, školovanog čoveka oglašuju za hajduka i razbojnika.“
Posle Majskog prevrata 1903. godine, Aleksa je bio član delegacije koja je Petru Karađorđeviću uručila poziv da dođe na presto Srbije. To nije bilo slučajno. U njegovom druženju sa Petrom i njihovom zajedničkom bežanju u Bosnu i skrivanju po selima Zapadne Srbije ispredane su dugačke priče. U takvim okolnostima kovano prijateljstvo bilo je neraskidivo, bratsko. Petrovi sinovi Đorđe i Aleksandar, za njega su bili Đoka i Aca, a on za njih čika Aleksa. U godinama koje slede, dvorska vrata su mu bila uvek otvorena. Njegova politička karijera išla je uzlaznom putanjom. U ratnim godinama Srbije od 1912. do 1918., svoj verbalni politički patriotizam zamenio je stvarnim, i osvedočio ga delom. Iako je po Zakonu o narodnim poslanicima oslobođen vojne obaveze, stupio je u redove boraca i borio se do kraja rata. Žestoko se borio i u Skupštini protiv ovog zakona - kako je rekao - da sramoti Srbiju. Vrlo malo je bilo poslanika koji su ga sledili (dva ili tri). Taj njegov patriotski gest pominje i dr Arčibald Rajs u svom testamentu „ Čujte Srbi“, inače Aleksin lični prijatelj. Arčibald piše da je i Pašić sina Rada poslao u Pariz kad su krenule ratne strahote a jedino je Aleksa Žujović poveo svoga sina Jovana i zeta dr Dragoljuba Ilića sa sobom u rat i u proboj na solunski front.
Godine 1912., predvodio je konjičku izvidnicu i uspostavio prvu vezu između srpske i crnogorske vojske. Vešti kontakti sa ljudima ali i njegov lični prijatelj Redžep Vukmirica, Albanac, Aleksi je omogućio lakši proboj kroz Albaniju. Međutim, sve je to koštalo Aleksu ćupa zlata koji je poneo sa sobom od kuće. Njegova vojska je kroz zimom pokrivenu Albaniju prošla mnogo bolje nego ostali. Dobijala je i hranu i toplu odeću i srećno, skoro bez gubitaka stigla na Krf. U ratnoj 1915. godini, njegova porodica internirana je u Austriju (supruga Leposava i petoro maloletne ženske dece) i u logoru je preživela žestoku torturu zbog Alekse, narodnog poslanika i oficira srpske vojske.
Vrlo je važan njegov govor na sednici srpske skupštine na Krfu, kad se odlučivalo da li da se nastavi rat ili ne. Posle pat pozicije, njegov je glas prevagnuo, odlučio (poslednji je glasao) za nastavak rata. Njegov poduži govor na sednici srpske skupštine na Krfu, zabeležen u skupštinskim analima, mogao bi se nazvati istorijskim, a pitanje upućeno poslanicima - uz prizvuk patriotske patetike, biće prepričavano generacijama: „Ako prihvatimo kapitulaciju, da li bi se smeli vratiti u Srbiju, pogledati narodu u oči, svojim roditeljima, sestrama, suprugama, deci svojoj; da li bi imali moralnog prava da palimo sveće u ovom ratu našoj izginuloj braći; da li bi se smeli pozivati na Lazara, Karađorđa, Miloša; šta će o nama reći potomstvo i istorija ...? Bili bi popljuvani“. Da li je tada promenjen sled događaja i tok srpske istorije? Možda.
Svakom svom političkom činu davao je veliki publicitet, uvek da bude senzacionalan, spektakularan, da ima odjek. Strane delegacije koje su dolazile u Beograd, ako je bilo velikih narodnih sabora - vašara oko Kosmaja, pretvorio je u svečane dočeke stranih gostiju. Vašare na Tresijama posetilo je više delegacija i na tim vašarima u prisustvu ogromne mase šarenog sveta, skoro iz pola Srbije, sa vašarskog stola nekog licidera ili voskara, držao je pozdravne govore gostima uz burne aplauze naroda i njemu i gostima. Štampa zemalja iz kojih su delegacije bila je prepuna slika sa „veličanstvenih dočeka“ svojih predstavnika i tekstova njegove tople dobrodošlice. I naša štampa, posebno radikalska, pridavala je takvom činu veliki značaj, a njemu i stranci - promociju. Smatrao je da ideje ničemu ne služe ako su samo napisane. Treba ih proneti kroz narod koji će to shvatiti i eventualno prihvatiti. 26 godina je bio narodni poslanik. Vešto je jahao na populizmu.
Aleksa se uporno borio protiv svakog državnog nameta na seljaštvo. Posle Prvog svetskog rata, za otplatu ratnih dugova po predlogu Vlade, najveći deo državnih obaveza pao bi na seljaštvo. Sa skupštinske govornice Aleksa podseća da je srpsko seljaštvo u ratu od ukupno izgubljenih 55 od 100 muških glava, 50 od 100 bilo seljačkih; da se na seoskim kućama još viju crni barjaci; da je u vlažnom rovu bio „Ciganin i Selja“, a topove i komoru vukli seljački volovi Sivonja i Zelja ; da je seljaku imovinu opljačkao neprijatelj; da je srpski seljak „ stavio obe noge u jedan opanak“ i predlaže da se rigorozno oporezuju ratni profiteri i drugi bogataši i da se pripojeni krajevi koji su bili pod Austro – Ugarskom, oslobođeni da plaćaju ratnu štetu Srbiji, ravnopravno opterete porezom sa Srbijom.
Protiv vladinog predloga koji je trebalo da postane zakon, organizuje demonstracije seljaka kroz Beograd. Nepregledne kolone seljaka na konjima, ne samo Kosmajaca, već i iz drugih okolnih srezova na čelu sa Aleksom demonstrira glavnim beogradskim ulicama, a pred vladinim institucijama Aleksa drži vatrene govore protiv nepravedne vladine politike prema seljaštvu, Beograđani su burno pozdravljali demonstrante i njihovog tribuna Aleksu Žujovića.
Od političara svog doba izuzetno je cenio Baju (Nikolu Pašića), Ljubu (Davidovića), Acu (Stanojevića), Lazu (Pačua) i još neke, i tvrdio da će Srbija dugo čekati da se takvi ponovo pojave. Žalio se na kralja Aleksandra: “ Neće Aca da me sluša.“ 1934. godine kratko vreme pre polaska u Francusku, skoro celo pre podne proveo je sedeći na klupi u dvorskom parku sa kraljem Aleksandrom. Savetovao mu je da odloži putovanje u Marsej. Govorio mu je o raznim neprijateljskim elementima u Srbiji i van nje. Bio je Aleksa nervozan a nije ni primetio da je sve vreme ispred sebe štapom bušio zemlju te napravi golemu rupu. Kralj ne posluša Aleksu i desila se tragedija. Kralj Aleksandar je ubijen. Jedno vreme, Aleksa Žujović je sa porodicom živeo u kući kod „Zlatnog burenceta“ u Beogradu, na uglu Sremske i Prizrenske ulice, ispod Terazija. Stalno je nosio seljačku odeću i opanke i tako je godinama odlazio i u Narodnu skupštinu, ponekad i na konju. U poznijim godinama se sa suprugom Leposavom vratio u Malu Vrbicu a deca koja su sva imala završene visoke škole osim sina Jovana ostala su u Beogradu, Beču i Parizu. Aleksa već u poodmaklim godinama često je bio na konjčetu, koga je zvao Kušlja. U selu bi, pri prolazu uvek pozdravljao sa „Pomoz Bog“ i uvek malo zastane, pruži lepu reč - uspostavlja kontakt. Na direktna pitanja – ako je procenio da nije pametno direktno odgovarati - davao je indirektne ili višeznačne odgovore. Na jedno od takvih pitanja seljaka: ” Šta se ovo dešava deda Aleksa?, odgovarao je – nešto se iza brda valja.“
Uoči Drugog svetskog rata već je bio umoran od turbulentnog života. Jedna ruka i noga bili su mu paralisani. Jahao je i dalje to malo žuto kljuse koje nevezano gde se ostavi, satima stoji i čeka gazdu.
U mladosti je bio hitar, okretan, izuzetan jahač i skakač i izazivao divljenje svojim lakoatletskim disciplinama, sada mu je bila potrebna pomoć da se popne na konjića, a nekad je kao rezervni konjički potpukovnik uskakao u sedlo na visokom vrancu Kuponi, čije su se slike viđale u nekim ratnim knjigama i publikacijama posle Prvog sv. rata.
Stari ratnik, koji na Krfu nije dao Srbiji da kapitulira, dočekao je kapitulaciju Jugoslavije 1941. godine sa suzama. Žrtve date za tu veštačku Versajsku tvorevinu bile su uzaludne. Osetio je sada da je bratoubilački rat na pomolu i savetovao:„ Ne Srbin na Srbina, brat na brata, komšija na komšiju. Zar nam je malo što nam tuđin krv prosipa....“.
Posle Drugog svetskog rata i dolaskom nove komunističke vlasti čiju je ideologiju iz dna duše mrzeo, a rukovodioce, bez obzira na kojoj se hijerarhijskoj lestvici nalazili, naročito one čije je poreklo poznato, Aleksa na pragu osamdesete godine života i dalje je bio uman i bistar i sve je izvrgavao ruglu i podsmehu. To je najčešće činio metaforično. Neki Mladenovački sreski rukovodioci plašili su se njegovih oštrih otrovni žaoka i radi preventive zatražiše da se Aleksa uhapsi i osudi zatvorskom kaznom zbog podrivanja novog poretka i nipodaštavanja vlasti, te se Aleksa iako u 84, 85 godini života, dementan i nemoćan, proglasi državnim neprijateljem i veliki deo imovine mu bi konfiskovan i nacionalizovan. I tako se životna priča velikog borca za seljačka prava nastavi istim intenzitetom do samog kraja njegovog života.U razgovoru sa jednim biografom, uzgred je rekao da je mogao hiljadu puta da pogine. Usudi se biograf da ga upita: Da nije prvi put to moglo biti u Tresijama kada ste ukrali lepu Leposavu i kada budući svekar zamalo zapuca na Vas iz „crnogorca”? Umesto odgovora uputio je jedan hitar, kratak i lukav osmeh koji brzo sakri u belu bradu i brkove.
Potomci Aleksini i Leposavini su veoma istaknute i poznate ličnosti. Jedna ćerka je bila Dr. Zorka Ilić koja je dugo bila načelnik bolnice za mikozu, smeštenu u manastiru u Rakovici, udata za čuvenog pedijatra dr Dragoljuba Ilića koji je završio školovanje na prestižnom univerzitetu Luj Paster u Parizu. Bila je dr Zorka veliki prijatelj Patrijarha Germana i monaha Pavla (potonjeg Patrijarha Pavla) koji je bio dugo u manastiru Rakovica. Sin dr Zorke i dr Dragoljuba je čuveni kompozitor Miodrag Ilić Beli čija su deca Aleksandar Sanja Ilić (Grupa Balkanika) i Dragoljub Ilić (Grupa Generacija 5). U braku sa glumicom Zlatom Petković, Sanja ima sina Andreja, režisera i uspešnog biznismena, vlasnika televizije IDJ TV.
Posle dugog i veoma aktivnog političkog života, Aleksa Žujović je umro 1951. godine pomalo skrajnut od tadašnje komunističke vlasti ali okružen pažnjom i ljubavlju svoje supruge Leposave i dece dr Zorke Ilić, Zagorke, Budimke, Stanke, Jelene i Jovana. Sahranjen je na groblju u njegovoj Maloj Vrbici.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „PORTAL KRUG - Afera Mihaila Čebinca”. Arhivirano iz originala 01. 12. 2018. g. Pristupljeno 30. 11. 2018.
- ^ Sećanja- Predrag Milićević (1. izdanje) 2004.