Ђорђе П. Карађорђевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Карађорђевић
Prince George of Serbia.jpg
Краљевић Ђорђе, 1905.
Датум рођења(1887-09-08)8. септембар 1887.[а]
Место рођењаЦетиње
Књажевина Црна Гора
Датум смрти17. октобар 1972.(1972-10-17) (85 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија
ГробЦрква Светог Ђорђа на Опленцу
ДинастијаКарађорђевићи
ОтацПетар I Карађорђевић
МајкаЗорка Карађорђевић
СупружникРадмила Карађорђевић(в. 1947 —  његова смрт 1972)
Престолонаследник Краљевине Србије
Период15. јун 1903 — 27. март 1909.
ПретходникАлександар Обреновић
НаследникАлександар Карађорђевић
Престолонаследник Краљевине СХС (по неким правним тумачењима)[б]
Период16. август 1921 — 6. септембар 1923.
НаследникПетар II Карађорђевић
Чинпотпуковник
ПотписĐorđe Karađorđević signature.svg

Принц Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887Београд, 17. октобар 1972) био је треће дете и први син краља краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I. Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра. По неким правним тумачењима је незванично био и престолонаследник Краљевине СХС између 1921. и 1923, током периода од смрти краља Петра I до рађања Петра II.

Имао је запажену улогу у протестима у Србији током Анексионе кризе, када је одржао два ватрена говора током два велика митинга. Био је и члан српске делегације која је током кризе отишла у званичну дипломатску посету руском цару Николају II у Санкт Петербург.

На психијатријско лечење је послат 3. (15.) маја 1925. године најпре у ловачком имању дворца Тиквеш код места Беље,[1] да би око годину дана касније био пребачен у Горњу Топоницу, код Ниша. Из душевне болнице је изашао 1941. године, након инвазије и окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине. По неким изворима су му Немци понудили да влада окупираном Србијом као краљ, што је он одбио.

После рата је остао да живи у Југославији, убрзо се оженио, и дане је проводио као обични грађанин. Током тог периода је објавио аутобиографију под насловом Истина о моме животу. Постоје и наводи да су га повремено виђали са Јосипом Брозом Титом током неких шетњи кроз Београд. Преминуо је у уторак 17. октобра 1972. са 85 година у Београду. Надживео је свог братанца краља Петра II за око две године. Као и отац, брат, сестра, и братанац, преминуо је у уторак, који се сматра несрећним даном за династију Карађорђевић.

Једини је члан династије Карађорђевић који је остао да живи у Југославији након Другог светског рата, и једини поред сестре Јелене коме није конфискована имовина, нити одузето држављанство указом из 1947.[2]

Док је његов брат Александар био први Србин који је летео авионом, Ђорђе је био први који је летео над српским небом. Летео је 26. децембра 1910. у авиону Фарман IV којим је пилотирао руски пилот Борис Маслеников. Тог дана је и Павле Карађорђевић летео авионом, чиме је он трећи Србин који је то урадио.[3] Није остао тонски запис његовог гласа, међутим пошто му је брат говорио Цетињским нагласком, вероватно је и он говорио њиме.[4]

Детињство и школовање[уреди | уреди извор]

Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена и Кнежевић Ђорђе, Деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице — Зорке Карађорђевић, Женева 1894.
Принц Ђорђе Карађорђевић и Мика Петровић Алас, 1906.
Принц Ђорђе Карађорђевић у Санкт Петербургу, 1908.

Породица краља Петра је живела на Цетињу, код краља Николе у периоду 18831894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновић и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Ђорђе је рођен 8. септембра (27. августа) 1887. године на Цетињу као треће дете и први син Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке. Вест о његовом рођењу је објављена у службеним новинама Кнежевине Црне Горе Глас Црногорца, где је наведено да се он родио на десету годишњицу освајања Никшића, током Црногорско-турског рата.[5] Тог дана је у Београду одржана прослава имендана краљице Наталије Обреновић.[6] Крштен је првог дана Свете Тројице 18. (30.) јуна 1888. године. Кум му је био руски император Александар III, а кумица императорова сестра Марија Александровна. Пошто кумови нису могли лично да присуствују крштењу, именовали су своје заменике; Александар III је именовао посланика Русије у Црној Гори, Кимона Емануиловича Аргиропула, док је његова сестра именовала ћерку књаза Николе, Стану Николајевну. Крштење је обављено у Цркви Успења Пресвете Богородице у Радовићима, локално познату као Црква Свете Госпође.[7]

Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, а породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10 живели следеће 4 године.

Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке, биле удате у Русији за чланове царске породице. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. године, када су у Србији убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Карактерне особине[уреди | уреди извор]

Добио је име према своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Имао је неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду Циганлију у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник.

Анексиона криза[уреди | уреди извор]

Први митинг у Београду[уреди | уреди извор]

Престолонаследник Ђорђе (у позадини на балкону) позива демонстранте на рат са Аустроугарском током демонстрација 1908. године. Слика објављена у новинама Wiener Bild (Бечка слика) 21. (9.) октобра 1908.

У Београду је 28. септембра (10. октобра) 1908. године одржан велики протестни митинг поводом анексије Босне од стране Аустроугарске. По писању „Политике” око 3.000 људи се до пола 4 скупило код споменика Кнеза Михаила, и онда је Бранислав Нушић позвао окупљене да оду до двора и поздраве краља Петра и престолонаследника Ђорђа. Када су пристигли до двора, поздравили су краља, и онда је неко из масе позвао да се оде до престолонаследникове куће. По доласку на одредиште, повицима су поздравили и Ђорђа, и онда се он појавио на прозору. После кратког говора престолонаследнику једног од војних добровољаца, Јована Сремца, он је узвратио следећим говором:[8]

Сутрадан је „Политика” пренела честитке кнеза Петра Петровића Његоша поводом Ђорђевог говора, и одговор Ђорђа кнезу Петру.[9]

Абдикација[уреди | уреди извор]

Слика из 1916. године
Краљевић Ђорђе са француским маршалом Фердинандом Фошом. Објављено у француским новинама Le Miroir, додатку Le Petit Parisien 11. јула 1915. године.

Добровољно је понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Његовој абдикацији је претходио и инцидент на двору у коме је он смртно ранио свог слугу, што је значајно допринело нарушавању његовог угледа и притиску јавности за његово повлачење.[10] Нови престолонаследник постао је Ђорђев брат Александар, који тада долази из Санкт Петербурга.

Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако „Политика“ у коментару вести о абдикацији пише: „... Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији.”[11]

Принц Ђорђе Карађорђевић на Мачковом камену. Фотографија из спомен збирке Ристе Марјановића
Петар Марковић — Смрт аждаји, Принц Ђорђе Карађорђевић као Св. Ђорђе, 1908, литографија, Галерија Матице Српске

Након те абдикације, Ђорђе је остао само принц, такође, пошто је краљев син, негде је називан и краљевић Ђорђе. Чак и након смрти свог оца, краља Петра, је, конкретно у Политици, називан краљевићем.

Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа, јер је за време Анексионе кризе 1908. давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрација на тргу спалио аустроугарску заставу.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у Бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.[12]

Између два светска рата[уреди | уреди извор]

Краљевић Ђорђе (X) и Министар Војни, генерал г. Зечевић (XX), на челу официра у тренутку полагања заклетве новоме краљу Александру I 1921, после смрти краља Петра I

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар.

Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и смештен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници, код Ниша.[13]

Реакција на Марсељски атентат[уреди | уреди извор]

У тренутку Александрове посете Француској, Ђорђе је био око девет година на лечењу, од чега годину дана у Бељу, а онда у Горњој Топоници, код Ниша. Преко радија је сазнао да ће краљевски пар посетити Француску. У својим мемоарима је описао тренутак када је сазнао за Марсељски атентат:[14]

Сазнао је да је престо преузео кнез Павле, његов брат од стрица, који га по Ђорђевим речима "никада није волео". Ђорђе није био присутан на Александровој државној сахрани, није наведен разлог, али вероватно му није било дозвољено да напусти Горњу Топоницу током лечења.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.

Када је ослобођен Београд, 1944. године, одмах се састао са генерал-лајтнантом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера, тврдећи да му је довољан и његов бицикл.

Живот после Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Принц Ђорђе, 27. августа 1905. године

После Другог светског рата, нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије, који су у том тренутку били у изгнанству, осим његовој сестри Јелени и њему.[2] Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. Сестра му је након 1919. живела у Ници, у Француској. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце. Његов рођак Михаило Петровић Његош је 1948. такође дошао у Београд,[15] где је једно време и живео, чиме су њих двојица били једини чланови својих династија који су боравили у послератној Југославији. Није познато да ли су се сретали.

Преминуо је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

Медији су 2010. пренели неутемељену вест да је принц Ђорђе имао ћерку Јелену и унуку Марију Јелисавету, рођену 1932. у Београду.[16][17]

Титуле и признања[уреди | уреди извор]

  • 8. септембар 1887 — 15. јун 1903: Његово Височанство кнез Ђорђе П. Карађорђевић
  • 15. јун 1903 — 27. март 1909: Његово Краљевско Височанство принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић од Србије
  • 27. март 190917. октобар 1972: Његово Краљевско Височанство принц Ђорђе Карађорђевић

Одликовања[уреди | уреди извор]

Инострана одликовања[уреди | уреди извор]

Аутобиографија[уреди | уреди извор]

Написао је аутобиографију Истина о моме животу, у којој је пред крај свог живота сабрао сећања свега онога што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука.

У филмовима и серијама[уреди | уреди извор]

Породица[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марица Живковић
 
 
 
 
 
 
 
Александар Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јаков Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
Јеврем Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Персида Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Младен Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
Јованка Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Босиљка
 
 
 
 
 
 
 
Ђорђе Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Станко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Зорка Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Родитељи[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Краљ Петар I ноне 11. јул 1844. 16. август 1921.
Кнегиња Зорка ноне 23. децембар 1864. 16. март 1890.

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Радмила Радоњић 4. јул 1907. 5. септембар 1993.

Видите још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Краљевић Ђорђе”. digitalna.nb.rs. Политика. 4. мај 1925. стр. 1. Приступљено 28. јун 2022. 
  2. ^ а б Председништво президијума народне скупштине ФНРЈ (8. март 1947). „Указ о одузимању држављанства” (PDF). royalfamily.org. Приступљено 27. мај 2022. »Не спомињу се Ђорђе Петра Карађорђевић, ни Јелена Петра Карађорђевић« 
  3. ^ Владимир Лепојевић (11. август 2013). „Летење младих Карађорђевића у пионирском добу ваздухопловства”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Ваздухопловне традиције Србије. Приступљено 18. мај 2022. 
  4. ^ „Jedinstveni tonski snimak kralja Aleksandra I Karađorđevića (1933)”. youtube.com. 1933. Приступљено 27. мај 2022. 
  5. ^ „Домаће вијести” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 30. август 1887. Приступљено 2. јул 2022. »Десни део при врху треће стране« 
  6. ^ „Неслужбени део, Београд, 27. августа”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 27. август 1887. Приступљено 4. јул 2022. »Насловна страна, крајња десна колона при врху« 
  7. ^ „Из Двора. — Крштење” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 18. јун 1888. Приступљено 2. јул 2022. »Средина прве стране« 
  8. ^ „Јучерашњи дан — престолонаследников говор”. digitalna.nb.rs. НБС. 29. септембар 1908. стр. 1. Приступљено 16. јун 2022. 
  9. ^ „Престолонаследник Ђорђе и кнез Петар”. digitalna.nb.rs. НБС. 30. септембар 1908. стр. 2. Приступљено 16. јун 2022. 
  10. ^ „Криви увек други”, Вечерње новости, 27. март 2010.
  11. ^ „Политика“, 15. март 1909. pp. 2[мртва веза], „Престолонаследник Александар“ (Дигитална Народна библиотека Србије)
  12. ^ „Сабља краљевића Ђорђа (РТС, 28. септембар 2014)”. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2014. Приступљено 1. 10. 2014. 
  13. ^ „Принц је ипак био мало луд? Истине и лажи о најчуднијем Карађорђевићу”, Блиц, 10. октобар 2016.
  14. ^ Ivana Anđelković (4. мај 2021). „Đorđe Karađorđević i Tito”. blic.rs. Блиц. Приступљено 21. мај 2022. 
  15. ^ Č. Prelević (2. avgust 2010). „Tri puta odbio krunu”. novosti.rs. Večernje novosti. Приступљено 27. avgust 2022. »Taj civilni list priznala je i komunistička vlada u novoj Jugoslaviji, pa je, posle robijanja u nemačkim zatvorima, 1948. došao u Beograd....« 
  16. ^ Генеалогија, плава крв и патка за новинаре (НСПМ, 18. јануар 2010)
  17. ^ Дејан Несторовић доводи у Србију потомка прица Ђорђа Карађорђевића („Свет“, 27. јул 2010)
  18. ^ Петар I Карађорђевић (5. децембар 2022). „Службени део”. digarhiv.nbs.rs. Народна банка Србије. Приступљено 30. август 2022. »Прва вест у крајње левој колони. Иако је објављено 17. (5) децембра, на дну указа пише 30. новембар.« 
  19. ^ „Odlazak ratnika — povratak marsala (full cast and crew)”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 
  20. ^ „Black Sun — Zarko Lausevic as Princ Djordje Karadjordjevic”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ 27. августа по старом календару
  2. ^ Период обухвата смрт краља Петра I и рађање Петра II. Неки правници су у то време сматрали да се Ђорђе није одрекао права наследства престола у Краљевини СХС, пошто је то нова држава, а Александар тада није имао потомке. И сам Ђорђе је једно време био тог става. Рађањем Петра II је то питање дефинитивно решено

Спољашње везе[уреди | уреди извор]