Ђорђе П. Карађорђевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Карађорђевић
Prince George of Serbia.jpg
Краљевић Ђорђе, 1905.
Датум рођења(1887-09-08)8. септембар 1887.
Место рођењаЦетиње
Књажевина Црна Гора
Датум смрти17. октобар 1972.(1972-10-17) (85 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија
ГробЦрква светог Ђорђа на Опленцу
ДинастијаКарађорђевићи
ОтацПетар I Карађорђевић
МајкаЗорка Карађорђевић
СупружникРадмила Карађорђевић(в. 1947 —  његова смрт 1972)
престолонаследник Краљевине Србије
Период15. јун 1903 — 27. март 1909.
ПретходникАлександар Обреновић
НаследникАлександар Карађорђевић
Чинпотпуковник
ПотписĐorđe Karađorđević signature.svg

Принц Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887Београд, 17. октобар 1972) био је први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.

Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. године, када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра. Једини је члан династије Карађорђевић који је остао да живи у Југославији након Другог светског рата, и који није проглашен за непријатеља државе. Док је његов брат Александар био први Србин који је летео авионом, Ђорђе је био први који је летео над српским небом. Летео је 26. децембра 1910. у авиону Фарман IV којим је пилотирао руски пилот Борис Маслеников. Тог дана је и Павле Карађорђевић летео авионом, чиме је он трећи Србин који је то урадио.[1]

Детињство и школовање[уреди | уреди извор]

Кнежевић Александар, Кнегиња Јелена и Кнежевић Ђорђе, Деца Кнеза Петра и Кнегиње Љубице − Зорке Карађорђевић, Женева 1894.

Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883—1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновић и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, а породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10 живели следеће 4 године.

Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке биле удате у Русији за чланове царске породице. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Карактерне особине[уреди | уреди извор]

Добио је име према своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Имао је неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник.

Анексиона криза[уреди | уреди извор]

Први митинг у Београду[уреди | уреди извор]

У Београду је 28. септембра (10. октобра) 1908. године одржан велики протестни митинг поводом анексије Босне од стране Аустроугарске. По писању Политике око 3000 људи се до пола 4 скупило код споменика Кнеза Михаила, и онда је Бранислав Нушић позвао окупљене да оду до двора и поздраве краља Петра и престолонаследника Ђорђа. Када су пристигли до двора, поздравили су краља, и онда је неко из масе позвао да се оде до престолонаследникове куће. По доласку на одредиште, повицима су поздравили и Ђорђа, и онда се он појавио на прозору. После кратког говора престолонаследнику једног од војних добровољаца, Јована Сремца, он је узвратио следећим говором:[2]

Сутрадан је Политика пренела честитке кнеза Петра Петровића Његоша поводом Ђорђевог говора, и одговор Ђорђа кнезу Петру.[3]

Абдикација[уреди | уреди извор]

Добровољно је понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Његовој абдикацији је претходио и инцидент на двору у коме је он смртно ранио свог слугу, што је значајно допринело нарушавању његовог угледа и притиску јавности за његово повлачење.[4] Нови престолонаследник постао је Ђорђев брат Александар, који тада долази из Санкт Петербурга.

Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако „Политика“ у коментару вести о абдикацији пише: „... Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији.”[5]

Принц Ђорђе Карађорђевић на Мачковом камену. Фотографија из спомен збирке Ристе Марјановића
Петар Марковић - Смрт аждаји, Принц Ђорђе Карађорђевић као Св. Ђорђе, 1908, литографија, Галерија Матице Српске

Након те абдикације Ђорђе је остао само принц, такође пошто је краљев син негде је називан и краљевић Ђорђе.

Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа јер је за време Анексионе кризе 1908. давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрација на тргу спалио аустроугарску заставу.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у Бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.[6]

Између два светска рата[уреди | уреди извор]

Краљевић Ђорђе (X) и Министар Војни, генерал г. Зечевић (XX), на челу официра у тренутку полагања заклетве новоме краљу Александру I 1921, после смрти краља Петра I

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар.

Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и смештен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници код Ниша.[7]

Реакција на Марсељски атентат[уреди | уреди извор]

У тренутку Александрове посете Француској, Ђорђе је био око шест година на лечењу у Топоници код Ниша. Преко радија је сазнао за посету краљевског пара Француској. У својим мемоарима је описао тренутак када је сазнао за Марсељски атентат:[8]

Сазнао је да је престо преузео кнез Павле, његов брат од стрица, који га по Ђорђевим речима "никада није волео".

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.

Када је ослобођен Београд одмах се састао са генералом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера тврдећи да му је довољан и његов бицикл.

Живот после Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Принц Ђорђе 27. августа 1905. године

После Другог светског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије, који су у том тренутку били у изгнанству, осим његовој сестри Јелени и њему.[9] Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. Сестра му је након 1919. живела у Ници у Француској. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.

Преминуо је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

Медији су 2010. пренели неутемељену вест да је принц Ђорђе имао ћерку Јелену и унуку Марију Јелисавету рођену 1932. у Београду.[10][11]

Титуле и признања[уреди | уреди извор]

  • 8. септембар 1887 - 15. јун 1903: Његово Височанство кнез Ђорђе П. Карађорђевић
  • 15. јун 1903 - 27. март 1909: Његово Краљевско Височанство принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић од Србије
  • 27. март 1909 - 17. октобар 1972: Његово Краљевско Височанство принц Ђорђе Карађорђевић

Одликовања[уреди | уреди извор]

Страна одликовања[уреди | уреди извор]

Аутобиографија[уреди | уреди извор]

Написао је аутобиографију Истина о моме животу, у којој је пред крај свог живота сабрао сећања свега онога што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука.

У филмовима и серијама[уреди | уреди извор]

Породица[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марица Живковић
 
 
 
 
 
 
 
Александар Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар I Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јаков Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
Јеврем Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Персида Ненадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Младен Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
Јованка Миловановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Босиљка
 
 
 
 
 
 
 
Ђорђе Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Станко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Зорка Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Родитељи[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Краљ Петар I ноне 11. јул 1844. 16. август 1921.
Кнегиња Зорка ноне 23. децембар 1864. 16. март 1890.

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Радмила Радоњић 4. јул 1907. 5. септембар 1993.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Владимир Лепојевић (11. август 2013). „Летење младих Карађорђевића у пионирском добу ваздухопловства”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Ваздухопловне традиције Србије. Приступљено 18. мај 2022. 
  2. ^ „Јучерашњи дан — престолонаследников говор”. digitalna.nb.rs. НБС. 29. септембар 1908. стр. 1. Приступљено 16. јун 2022. 
  3. ^ „Престолонаследник Ђорђе и кнез Петар”. digitalna.nb.rs. НБС. 30. септембар 1908. стр. 2. Приступљено 16. јун 2022. 
  4. ^ „Криви увек други”, Вечерње новости, 27. март 2010.
  5. ^ „Политика“, 15. март 1909. pp. 2[мртва веза], „Престолонаследник Александар“ (Дигитална Народна библиотека Србије)
  6. ^ „Сабља краљевића Ђорђа (РТС, 28. септембар 2014)”. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2014. Приступљено 1. 10. 2014. 
  7. ^ „Принц је ипак био мало луд? Истине и лажи о најчуднијем Карађорђевићу”, Блиц, 10. октобар 2016.
  8. ^ Ivana Anđelković (4. мај 2021). „Đorđe Karađorđević i Tito”. blic.rs. Блиц. Приступљено 21. мај 2022. 
  9. ^ Председништво президијума народне скупштине ФНРЈ (8. март 1947). „Указ о одузимању држављанства” (PDF). royalfamily.org. Приступљено 27. мај 2022. 
  10. ^ Генеалогија, плава крв и патка за новинаре (НСПМ, 18. јануар 2010)
  11. ^ Дејан Несторовић доводи у Србију потомка прица Ђорђа Карађорђевића („Свет“, 27. јул 2010)
  12. ^ „Odlazak ratnika - povratak marsala (full cast and crew)”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 
  13. ^ „Black Sun - Zarko Lausevic as Princ Djordje Karadjordjevic”. imdb.com. imdb. Приступљено 25. мај 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]