Арчибалд Рајс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Родолф Арчибалд Рајс
Archibald Reiss.044294.jpg
Арчибалд Рајс
Датум рођења (1875-07-08)8. јул 1875.
Место рођења Хаузах, Баден
 Немачко царство
Датум смрти 8. август 1929.(1929-08-08) (54 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина СХС
Школа Универзитет у Лозани

Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875Београд, 8. август 1929) је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1]

Живот и каријера[уреди]

Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1]

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1]

Ангажовање у Србији[уреди]

Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд
Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану.
Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду.
Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор.

На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[2] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[тражи се извор]

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1]

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[3]


У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:

Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[5] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[6]

У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са генералским почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејстовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1]

По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно)

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

Дела[уреди]

Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[7]

У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[8] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[9]

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[тражи се извор]

Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[10]

О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[11]

Признања[уреди]

Спомен-чесма у Крупњу
  • Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња.
  • Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[12]
  • Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име.
  • У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[13]
  • У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године отворена је спомен-чесма њему у част.
  • Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса
  • Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[14]
  • Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату.

Библиографија[уреди]

  • Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903);
  • Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика;
  • Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен
  • Крађе и убиства
  • Шта сам видео и проживео у великим данима(1928).
  • Писма са српско-македонског фронта (1916—1918).
  • Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Марковић, Мр Живко. „Родолф Арчибалд Рајс”. Глас цера, Часопис за духовни и национални препород, 27. новембра 2010. Приступљено 6. 3. 2018. 
  2. ^ „Бестијалност какву Европа није видела (РТС, 1. јун 2014)”. Архивирано из оригинала на датум 05. 07. 2014. Приступљено 22. 06. 2014. 
  3. ^ Политика/Зла судбина Рајсове виле „Добро поље” (3. јун 2014)
  4. ^ Политика, бр. 7.314 од уторка 11. септембра 1928, насловна страна
  5. ^ Политика, бр. 7.638 од петка 9. августа 1929, насловна страна
  6. ^ Veliki gubitak, a povod sitan : Društvo : POLITIKA
  7. ^ Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860-1930). Genève: Slatkine, 2006, р. 368.
  8. ^ REPORT UPON THE ATROCITIES COMMITTED BY THE AUSTRO-HUNGARIAN ARMY DURING THE FIRST INVASION OF SERBIA"
  9. ^ Тајне фотографије Арчибалда Рајса („Блиц“, 8. јун 2014)
  10. ^ Књига необјављених текстова Арчибалда Рајса на српском језику („Блиц“, 8. септембар 2014)
  11. ^ Cujte Srbi!: Arcibald Rajs u Srbiji 1914-2014. IMDB
  12. ^ Политика, бр. 6.615 од петка 24. септембра 1926.. стр. 5.
  13. ^ „Liste des intronises au Pantheon francophone de la criminalistique”. Приступљено 6. 3. 2018. 
  14. ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда/Кућа доктора Арчибалда Рајса

Литература[уреди]

  • Зденко Левентал „Швајцарац на Кајмакчалану“, Београд 1984.

Спољашње везе[уреди]