Aleksis de Tokvil

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksis de Tokvil
Lični podaci
Datum rođenja(1805-07-29)29. jul 1805.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti16. april 1859.(1859-04-16) (53 god.)
Mesto smrtiKan, Francuska
Filozofski rad
Uticaji odBlez Paskal

Aleksis Šarl Anri Klerel de Tokvil (franc. Alexis-Charles-Henri Clérel de Tocqueville[1]; Pariz, 29. jul 1805 — Kan, 16. april 1859), francuski politički teoretičar i istoričar. Posle Julske revolucije 1830. u Francuskoj Tokvil je posetio SAD da bi izučavao njihov kazneni sistem. Ovo je doprinelo stvaranju njegovog remek-dela O demokratiji u Americi (1835 — 1840). Njegovu političku karijeru prekinuo je državni udar Luja Napoleona Bonaparte 1851. što mu je dalo slobodu da se u potpunosti posveti proučavanju istorije čiji je rezultat, između ostalog, knjiga Stari režim i Francuska revolucija (1856). Bio je prijatelj Džona Stjuarta Mila i sa njime se dopisivao. U delima De Tokvila izražava se veoma nejasan stav prema razvoju političke demokratije. Njegove ideje izvršile su uticaj i na liberalne i na konzervativne teoretičare kao i na političare.

Aleksis de Tokvil je bio aktivan u francuskoj politici, prvo pod Julskom monarhijom (1830—1848), a zatim u Drugoj republici (1849—1851) koja je nasledila revoluciju u februaru 1848. godine. Povukao se iz političkog života nakon državnog udara Luja Napoleona Bonaparte 2. decembra 1851. godine, nakon čega je počeo rad na Starom režimu i Revoluciji.[2]

On je tvrdio da je značaj Francuske revolucije nastavak procesa modernizacije i centralizacije francuske države koja je počela pod kraljem Lujem XVI. Neuspeh revolucije došao je iz neiskustva poslanika koji su bili previše vezani za apstraktne ideale prosvetiteljstva. Tokvil je bio klasični liberal koji je zagovarao parlamentarnu vladu, ali je bio skeptičan prema ekstremima demokratije.[3]

Život[uredi | uredi izvor]

Aleksis de Tokvil je potekao iz stare Normanske aristokratke porodice. Njegovi roditelji, Erve Lui. grof od Tokvila, oficir Ustavne garde kralja Luja XVI i Luis Medlejn Rosanbo su izbegli giljotinu zbog pada Robespjera 1794.[4]

Pod obnovnom Burbona, Tokvilov otac je postao priznati plemić i birokrata[5]. Išao je u Lusi Faber školu u Mecu[6]

Tokvil, koji je prezirao Julsku monarhiju (1830—1848), započeo je svoju političku karijeru 1839. godine. Od 1839. do 1851. godione bio je zamenik Manš odeljenja. U parlamentu, on je sedeo na levoj strani centra[7][8], branio je stavove o abolicionistima i podržao je slobodnu trgovinu dok je podupirao kolonizaciju Alžira koju je vodio režim Luis Filip. Godine 1847. nastojao je da osnuje partiju Mlade levice koja bi se zalagala za povećanje plata[9], porez i druge probleme u vezi sa radom kako bi se ugrozila privlačnost socijalista[10]. Tokvil je takođe izabran za generalnog savetnika Manša 1842. godine, i postao je predsednik odeljenja u periodu od 1849. do 1851. godine.

Prema jednom izveštaju, Tokvilova politička pozicija postala je neodrživa u tom periodu, u smislu da mu je i levica i desnica bila nepoverljiva i tražio je izgovor da napusti Francusku.[11]

Škola Fabert u Mecu koju je Tokvil pohađao u periodu od 1817. do 1823. Tocqueville

Putovanja[uredi | uredi izvor]

Godine 1831. dobio je od monarhije misiju da ispita zatvore i zatvorske ustanove u Sjedinjenim Državama, i nastavio je sa svojim dugogodišnjim prijateljem Gustavom de Bauntom. Dok je Tokvil posećivao neke od zatvora, putovao je širom Sjedinjenih Država i uzeo je opsežne beleške o svojim zapažanjima i razmišljanjima. Vratio se u roku od devet meseci i objavio izveštaj, ali stvarni rezultat njegove turneje bio je Demokratija u Americi, koji se pojavio 1835. godine.[12] Baunt je takođe napisao izveštaj o svojim pitanjima: u Jacksonian America: Marie or Slavery u Sjedinjenim Američkim Držvama (1835)[13]. Tokom ovog putovanja, od sredine avgusta do početka septembra 1831. godine napravio je obilazak od Donje Kanade do Montreala i grada Kvebeka.[14]

Pored Severne Amerike, Tokvil je takođe organizovao oblizak Engleske, stvarajući memoare. Godine 1841. i 1846., putovao je u Alžir. Njegovo prvo putovanje inspirisalo je njegov Rad na Alžiru, u kojoj je kritikovao francuski model kolonizacije, koji je bio zasnovan na asimilacionističkom mišljenju, umesto toga, preferirajući britanski model indirektnog pravila koje je izbegavalo mešanje različitih populacija. Otišao je sve do zagovaranja rasne segregacije između evropskih kolonista i Arapa kroz implementaciju dva različita zakonodavna sistema (pola stoleća pre implementacije starosedelačkog kodeksa iz 1881. godine zasnovanog na religiji).

Godine 1835. Tokvil je putovao Irskom. Njegova zapažanja daju jednu od najboljih slika o tome kako je Irska stajala pre Velike gladi (1845—1849). Opservacije spajaju rastuću katoličku srednju klasu i užasne uslove u kojima je živela većina katoličkih građana. Tokvil je razjasnio i svoje libertarijanske simpatije i svoju sklonost prema svojim irskim su-religioznim osobama[15].

Nakon pada Julske monarhije tokom revolucije u februaru 1848., Tokvil je izabran za člana Ustavotvorne skupštine 1848. godine, gde je postao član Komisije zadužen za izradu novog Ustava Druge republike (1848—1851). On je branio dvodomnost (mudrost dva parlamentarna doma) i izbor predsednika Republike univerzalnim pravom glasa. Pošto se smatralo da je selo konzervativnije od radničke populacije u Parizu, opšte pravo glasa je zamišljeno kao sredstvo za suzbijanje revolucionarnog pariskog duha.

Za vreme Druge Republike, Tokvil je stao na stranu partije stranke reda protiv socijalista. Nekoliko dana nakon februarske pobune, on je verovao da je nasilni sukob između pariskog radničkog stanovništva na čelu sa socijalistima koji agitiraju u korist "Demokratske i Socijalne republike" i konzervativaca, uključujući aristokratiju i ruralno stanoništvo, bio neizbežan. Kao što je Tokvil predvideo, ove društvene napetosti su na kraju eksplodirale tokom junskih ustanaka 1848.[16]

Pod vođstom generala Lui-Žen Kavanjek, Tokvil je podržao potiskivanje, i zalagao se za "regulaciju" stanja opsade koju je proglasio Kavanjek i druge mere kojima se promiče suspenzija ustavnog poretka. Između maja i septembra, Tokvil je učestvovao u Ustavnoj komisiji koja je napisala novi Ustav. Njegovi predlozi naglašavaju važnost njegovog severnoameričkog iskustva kao njegove izmene i dopune o predsedniku i njegovom ponovnom izboru.[17]

Ministar spoljnih poslova[uredi | uredi izvor]

Onore Domije, karikatura Aleksisa de Tokvila, 1849
Tokvil 1851. u Komisiji za reviziju Ustava u Narodnoj skupštini

Podržalac Kavanjca i stranke reda, Tokvil je prihvatio poziv za ulazak u vladu Odilona Barota kao ministar spoljnih poslova od 3.juna do 31. oktobra 1849. godine. Tokom nemirnih dana u junu 1849. godine, zamolio je ministra unutrašnjih poslova Žula Dufaura da uspostavi opsadu glavnog grada i odobri hapšenje demonstranata. Tokvil, koji je od februara 1848. podržao zakone koje organizuju političke slobode, odobrio je dva zakona koja su izglasana odmah nakon dana 1849. godine, što je ograničilo slobodu klubova i slobodu štampe.[18] Ova aktivna podrška u korist zakona koji ograničavaju političke slobode je u suprotnosti sa njegovom odbranom sloboda u demokratiji u Americi. Prema Tokvilu, on je favorizovao red kao "Conditio sine qua non" za vođenje ozbiljne politike. Nadao se da će onu vrstu stabilnosti dovesti u francuski politički život, što bi omogućilo neprekidan rast slobode neometano zbog redovnih tutnjava zemljotresa revolucionarnih promena.

Tokvil je podržao Kavanjca protiv Luisa Napoleona Bonaparte za predsedničke izbore 1848. godine. Tokvil je bio među poslanicima koji su se okupili u 10. arondismanu (administrativna jedinica) Pariza u pokušaju da se odupru državnom udaru i da je Napoleon Treći osudio za "veleizdaju", jer je prekršio ustavno ograničenje mandata. Zatvoren u Vensenu, a zatim pušten, Tokvil, koji je podržao restauraciju Burbona protiv Drugog carstva Napoleona trećeg (1851—1871), napustio je politički život i povukao se u svoj dvorac (Château de Tocqueville).[19]

Na ovu sliku Tokvila, biograf Džozef Epstajn je zaključio: "Tokvil se nikada nije mogao prisiliti da služi čoveku kojeg je smatrao uzurpatorom i despotom. Borio se što je bolje mogao za političku slobodu u koju je tako vatreno verovao- dao je, u svemu, trinaest godina svog života. Provodio bi dane preostale za borbu protiv iste borbe, ali sada je vodio iz biblioteka, arhiva i svog stola".[19] Tamo je pokrenuo nacrt, Drevni režim i Revolucija, objavljujući prvu knjigu 1856. godine, ali ostavljajući drugu nedovršenu.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Dugogodišnji patnik od napada tuberkuloze, Tokvil je na kraju podlegao bolesti 16. aprila 1859. godine i sahranjen je na groblju Tokvilovih u Normandiji. Tokvilova religija je bila katoličantvo[20]. Religiju je smatrao kompatibilnom sa jednakošću i individualizmom, ali je smatrao da će religija biti najjača kada se odvoji od politike.[11]

Demokratija u Americi[uredi | uredi izvor]

U delu Demokratija u Americi, objavljenom 1835. godine, Tokvil je pisao o Novom svetu i procvatu demokrataskog poretka u njemu. Posmatrajući iz perspektive nezavisnog naučnika u oblasti društvenih nauka, Tokvil je pisao o svojim putovanjima kroz Sjedinjene Države početkom 19. veka, kada su Industrijska revolucija, vesternizacija i Džejksonova demokratrija radikalno menjali suštinu američkog života.[11]

Stranica iz originalnog rukopisa dela "Demokratija u Americi" Aleksis de Tokvil

Prema Džošui Kaplanu, svrha pisanja dela Demokratija u Americi je bila da pomogne francuskom narodu da bolje razume svoju poziciju između opadajušeg aristokratskog poretka i demokratskog poretka u nastajanju i da im pomogne da reše konfuziju.[11] Tokvil je video demokratiju kao balans između slobode i ravnopravnosti, koja se podjednako brine i za pojedinca i za zajednicu.

Tokvil je bio vatreni pristalica slobode. "Strastveno volim slobodu, zakon i poštovanje prava", napisao je. "Nisam ni revolucionar, ni konzervativac. [...] Sloboda je, pre svega, moja strast. Napisao je "Političke posledice Angloameričkih država" govoreći: "Takođe se u ljudskim srcima pronalazi osiromašen ukus za jednakost koji tera slabe da žele da spuste jake na svoj nivo i koji umanjuje ljude da više vole jednakost u ropstvu, nego nejednakost u slobodi."[21]

Gore navedeno je često pogrešno citirano kao citat o ropstvu zbog prethodnih prevoda francuskog teksta. Mnogo kasniji prevod Artura Goldamera iz 2004. godine prevodi značenje kao što je gore navedeno. Primeri pogrešno citiranih izvora su brojni na internetu[22], ali tekst nigde ne sadržu reči " Amerikanci su zaljubljeni u jednakost" .

"Demokratija u Americi", Aleksis de Tokvil

Njegov pogled na vladu reflektuje njegova očekivanja o slobodi i potrebu pojedinaca da mogu da deluju slobodno, poštujući tuđa prava. O centralizovanoj vladi je pisao da se odlikuje prevencijom, a ne činjenjem.[23]

Nastavio je da komentariše jednakost govoreći: "Štaviše, kad su skoro svi građani jednaki, postaje im teško da odbrane svoju nezavisnost od agresorske moći. Niko od njih nije dovoljno jak da se sam bori sa prednostima, jedini garant slobode za sve je da kombinuju snage. Ali takva kombinacija nije uvek očigledna."[24]

Tokvil eksplicitno navodi nejednakost kao podsticaj za siromašne da postanu bogati i beleži da nije često da dve generacije u porodici održavaju uspeh i to je zakon o nasleđivanju koji deli, eventualno ruši nečiju imovinu, što je razlog stalnog kruženja između bogatih i siromašnih, čime se više generacija pretvara iz bogatih u siromašne i iz siromašnih u bogate. On navodi zaokone za zaštitu u Francujskoj, koji štite imovinu od rasparčavanja među naslednicima, čime čuvaju bogatstvo i sprečavaju nagomilavanje bogatstva, kao što je primetio da se dešava u Sjedninjenim Državama 1835. godine.

O građanskom i političkom društvu i pojedincu[uredi | uredi izvor]

Tokvilova glavna namera je bila da analizira funkcionisanje političke zajednice i različite forme političkih udruženja, iako je izneo neka razmišljanja i o građanskoj zajednici takođe (kao i veze između političke i građanske zajednice). Za Tokvila, kao i za Georga Vilhelma Fridriha Hegela i Karla Marksa, građansko društvo pripada sferi privatnog preduzetništva, a građanski poslovi su regulisani građanskim zakonikom.[25] Kao kritičar individualizma, Tokvil je mislio da kroz udruživanje ljudi zbog zajedničkog cilja, i u javnoj i u privatnoj sferi, Amerikanci mogu prevazići sebične želje, tako praveći samosvesnu i aktivnu političku zajednicu i energičnu građansku zajednicu, koje funkcionišu prema političkim i građanskim zakonima države.[11][25]

Prema politikologu, Džošui Kaplanu, Tokvil nije razvio koncept individualima, već je umesto toga promenio njegovo značenje i posmatrao ga kao "miran i proračunat osećaj koji sklanja svakog građanina u izolaciju od mase njegovih saradnika i povlači ga u krug porodice i prijatelja [..] Sa ovom malom zajednicom stvorenom po njegovom ukusu, on rado napušta veću zajednicu pronalazeći sebe."[11] Dok Tokvil posmatra egoizam i sebičnost kao poroke, on vidi individualizam, ne kao defektno osećanje, već kao način razmišljanja koji može imati pozitivne posledice, kao što je spremnost za timski rad, ili negativne kao što je izolacija i taj individualizam može biti popravljen poboljšanim razumevanjem.[11]

Kada je individualizam bio pozitivna sila i navodio ljude da rade skupa za zajedničke ciljeve i bio viđen kao "pravilno razumevanje ličnih interesa", tada je pomagao da se napravi protivteža opasnosti od tiranije većine, tako da ljudi mogu da " preuzmu kontrolu nad sopstvenim životima" bez mešanja vlasti.[11] Prema Kaplanu, Amerikancima je trebalo dosta vremena da prihvate Tokvilovu kritiku intelektualnog efekta "svemoguće većine" koji guši i ti Amerikanci su pokušali da negiraju da je problem u ovom pogledu.[11]

Drugi, poput katoličkog pisca Danijela Švindta, se ne slažu sa Kaplanovom interpretacijom, tvrdeći umesto toga da je Tokvil video individualizam samo kao drugu formu egoizma, bez nekog poboljšanja.[26] Da bi potvrdio svoju teoriju, Švindt daje citate poput sledećeg:

Egoizam izvire iz slepog instikta; individualizam iz nastranog razmišljanja više nego iz pogrešnih osećanja. Oni potiču koliko od nedostatka inteligencije, toliko i od grešaka na srcu. Egoizam upropaštava seme svake vrline; individualizam prvo isušuje samo izvor javne (opšte) vrline. Na duge staze uništava i sve ostale i na kraju će se stopiti sa egoizmom.

O demokratiji i novim oblicima tiranije[uredi | uredi izvor]

Tokvil je upozoravao da moderna demokratija može biti vešto stvaranje novih oblika tiranije, zato što radikalna jednakost može voditi ka materijalizmu buržoazije koja se širi i ka sebičnosti individualizma. "U takvim uslovima možemo postati isuviše zaljubljeni u "opuštenu ljubav prema trenutnom uživanju" što vodi ka gubitku interesovanja za budućnost naših potomaka.. i da sami ponizno dozvolimo da u neznanju budemo vođeno despotskom silom, sve moćnijom jer ne liči ni na jednu dosad", napisao je za Njujorker Džejms Vud.[27] Tokvil je brinuo da ukoliko despotizam pusti korene u modernoj demokratiji, to može biti mnogo opasnije od ugnjetavanja po Rimskim imperatorima ili od tirana iz prošlosti, koji su jedino mogli vršiti štetan uticaj na malu grupu ljudi u to vreme.[11]

Nasuprot tome, despotizam se pod demokratijom može videti kao "mnoštvo ljudi", ravnopravnih, jednakih, koji "stalno teže ka sitnim zadovoljstvima" nesvesni svojih sugrađana i subjekata podložnih volji države, koja poseduje "ogromnu moć zaštite".[11] Tokvil poredi despotsku demokratsku vladu sa zaštitnički nastrojenim roditeljima koji žele da održe svoje građane (decu) kao "večnu decu" koja se ne bune protiv volje odraslih, već dopuštaju da ih vode i usmeravaju na isti način kao što pastir pazi na "stado uplašenih životinja".[11]

O američkom društvenom konsenzusu[uredi | uredi izvor]

Tokvilova iscrpna analiza zahtevala je razumevanje jedinstvene prirode američkog političkog života. Prilikom opisivanja Amerikanaca, Tokvil se složio sa misliocima poput Aristotela i Monteskjea da ravnoteža vlasništva određuje ravnotežu političke moći, ali se njegov zaključak radikalno razlikovao od njegovih prethodnika. Tokvil je pokušao da razume zašto su Sjedinjene Države bile toliko različite od Evrope po mukama aristokratije. U suprotnosti sa aristokratskom etikom, Sjedinjene Države su predstavljale zajednicu u kojoj su naporan rad i pravljenje novca bili dominantna etika, gde običan čovek uživa dostojanstvo bez presedana, gde prosti ljudi nisu skrajnuti u odnosu na elite i gde su se, kako je opisao, krajnji individualizam i tržišni kapitalizam ukorenili u izvanrednom stepenu.

Tokvil piše: "Među demokratskim ljudima, gde nema naslednog bogatstva, svaki čovek radi da bi zaradio za život. [...] Rad je častan; predrasuda nije protiv već u njegovu korist."[28]

Tokvil je tvrdio da su vrednosti, koje su trijumfovale na Severu i bile prezentovane na Jugu, počele da guše etiku i društveno uređenje starog sveta. Zakonodavstvo je ukinulo primogenituru i ograničenje nasleđivanja poseda, što je dovelo do mnogo rasprostranjenije razmene zemljišnih poseda. Ovo je u suprotnosti sa opštim aristokratskim obrascem, prema kome samo najstarije dete, obično muškog pola, nasleđuje imanje, što dovodi do toga da se ogromna imanja, koja nisu deljena, prenose sa generacije na generaciju.[11]

Tokvilov portret - skica

Nasuprot ovome, u Sjedinjenim Državama je manja verovatnoća da će elita koja poseduje zemlju da prenese bogatstvo na jedno dete primogeniturom, što znači da su se vremenom velika imanja rasparčavala tokom nekoliko generacija, što je dovelo do toga da deca budu ujednačenija[11]. Prema Kaplanovoj interpretaciji Tokvila, to nije bio uvek negativan razvoj od veza ispunjenih ljubavlju i zajedničkog iskustva između dece, koje često bivaju zamenjene mnogo formalnijim vezama između najstarijeg deteta i braće i sestara, koje je karakterisalo prethodni aristokratski obrazac[11]. Sve u svemu, u novim demokratijama postaje izuzetno teško zaštititi nasleđeno bogatstvo i mnogi ljudi su primorani da se bore za sopstveni život.

Kako je Tokvil to razumeo, ova brza demokratizacija je dovela do populacije posvećene "srednjim" vrednostima, koja je želela da kroz naporan rad skupi ogromno bogatstvo. Prema Tokvikvilovom mišljenju, ovo objašnjava zašto se Sjedinjene Države toliko razlikuju od Evrope. U Evropi, tvrdio je, niko ne brine o stvaranju novca. Niže klase se ne nadaju da će steći više od minimalnog imetka, dok su više klase otkrile da je krajnje vulgarno i nepristojno da im je stalo do nečeg tako neuglednog kao što je novac, a mnogima je bogatstvo bilo praktično zagarantovano i uzimali su ga zdravo za gotovo. U isto vreme u Sjedinjenim Državama, radnici su mogli videti ljude stilizovane u izuzetnu odeću i propklamovalo se to da kroz težak rad oni mogu ubrzo posedovati bogatstvo neophodno za uživanje u takvom luksuzu.

Uprkos držanju da ravnoteža imovine određuje ravnotežu vlasništva, Tokvil je tvrdio da, kao što su pokazale Sjedinjene Države, pravedna raspodela vlasništva nije osigurala vladavinu najboljih ljudi. U stvari, bilo je prilično suprotno od rasprostranjenog, relativno pravednog vlasništva nad imovinom, koje je bilo karakteristično za Sjedinjene Države i određivalo njihove običaje i vrednosti, takođe objašnjavajući zašto su narodne mase SAD toliko prezirale elite.[29]

O vladavini većine i mediokritetu[uredi | uredi izvor]

Nakon iskorenjivanja aristokratije starog sveta, obični Amerikanci su odbili da se priklone i onima koji poseduju, kako je Tokvil rekao, superioran talenat i inteligenciju i ove prirodne elite, kao rezultat toga, nisu mogle da uživaju mnogo učešća u političkoj moći. Obični Amerikanci su uživali previše moći i zahtevali su preveliki glas u javnoj sferi da bi se priklonili intelektualno nadmoćnijima. Ovakva kultura je zastupala relativno-deklarativnu jednakost, kaže Tokvil, ali je takva kultura promovisala i mediokritet. Onima koji su posedovali iskonske vrline i talente nije nuđeno puno izbora.[11]

Tokvil je rekao da su onima sa mnogo obrazovanja i inteligencije ostavljena dva izbora. Mogli su se pridružiti ograničenim intelektualnim krugovima da bi istraživali teške i složene probleme sa kojima se društvo suočava ili si mogli da iskoriste svoje superiorne talente da nagomilaju ogromno bogatstvo u privatnom sektoru. Tokvil je pisao da ne poznaje nijednu zemlju gde je bila "manje nezavisnosti mišljenja i istinske slobode raspravljanja, kao u Americi."[11]

On je okrivio vladavinu većine kao glavni faktor za gušenje razmišljanja: "Većina je ogradila misao unutar nepremostive ograde. Pisac je slobodan unutar tog prostora, ali teško onome ko ide izvan nje, ne jer je u strahu od inkvizicije, već se mora suočiti sa svuim vrstama neprijatnosti u svakodnevnom proganjanju. Politička karijera mu je nedostupna, jer je naljutio jedinu moć koja poseduje ključeve.[11] Nasuprot prethodnim misliocima, Tokvil je tvrdio da mnogi problemi u političkom životu nisu posledica toga što su ljudi bili izuizetno snažni, već toga što su bili "jako slabi" i što su se osećali nemoćnim, kao što je opasnost da se ljudi osećaju "uvučenim u nešto što ne mogu kontrolisati", prema Kaplanovoj interpretaciji Tokvila.[11]

O ropstvu, crncima i Indijancima[uredi | uredi izvor]

  Pozicionirana na raskršću američke istorije, Tokvilova Demokratija u Americi, opisala je osnovu američke kulture i vrednosti. Iako je bio neko ko je podržavao kolonijalizam, Tokvil je bio u stanju da percipira zla kojima su crnci i domoroci bili podvrgnuti u Sjedinjenim Državama. Tokvil je poslednje poglavlje prvog toma Demokratije u Americi posvetio tom pitanju dok je njegov saputnik Gustav de Bemont u potpunosti bio fokusiran ropstvo i posledice ropstva po američku naciju u delu Meri ili Ropstvo u Americi. Tokvilove beleške o američkim rasama:

Prvi koji zapada za oko, prosvećeni, moćan i srećan, je beli čovek, Evropljanin, čovek par ekselans; Ispod njega su Crnci i Indijanci. Ove dve nesrećne rase nisu ni rod, niti imaju istu facu, jezik ili folklor, samo im nesreće liče jedna na drugu. Obe okupirane i jednako potlačene u zemlji u kojoj su nastanjeni; obe kušaju posledice tiranije; i iako su im patnje različite, mogu ih pripisati istom tvorcu. [30]

Tokvil je uporedio one koji su se nastanili u Virdžiniji sa srednjom klasom, religioznim Puritancima koji su osnovali Novu Englesku i analizirao uticaj ropstva:

Ljudi poslati u Virdžiniju su bili lovci na blago, avanturisti bez resursa i ličnosti, čiji su turbulentni i manični karakteri ugrozili koloniju. Zanatlije i zemljoradnici koji su došli kasnije, jedva da su bili poštovaniji od potlačene klase, nazad u Engleskoj. Kolonija jedva da je bila uspostavljena kada je uvedeno ropstvo. To je bila ta činjenica koja je imala bitan uticaj na karakter, zakone i čitavu budućnost Juga. Ropstvo diskredituje rad; uvodi bezvolju u društvo, a sa njom aroganciju, luksuz i anksioznost. Ono umanjuje moći uma i gasi aktivnost čoveka. U isto vreme, Sever je razvio mnogo drugačije osobine. [31]

Tokvil je zaključio kako povratak crnaca u Afriku nije rešio problem i kako navodi na kraju Demokratije u Americi:

Kada bi Liberija godišnje primala na hiljade stanovnika, i ako bi crnci poslati tamo imali prednost; kada bi Unija pomagala društvo subvencijama, slala crnce u Afriku državnim plovilima, i dalje ne bi bila u mogućnosti protivreči prirodnom priraštaju crnog stanovništva; ne bi bila u stanju da ukloni toliko ljudi koliko se u to vreme na toj teritoriji rađalo, ne bi mogla da spreči razvoj zla koje je dnevno raslo u državama. Crna rasa nikada neće napustiti obalu Amerike do koje je došla zahvaljujući porocima Evropljana; neće nikada napustiti Novi Svet dokle god bude postojala. Stanovnici Sjedinjenih Država mogu skrnaviti tlo koje naseljuju ali ne mogu sada uništiti ono što su sami prouzrokovali.

1855. napisao je sledeći tekst, koji je Mari Veston Čapman objavila u delu Liberti bel: Svedočenje protiv Ropstva:

Ne mislim da je na meni, strancu, da ukažem u Sjedinjenim Državama na vreme, mere i ljude kojima će ropstvo biti ukinuto. Ipak, kao okoreli neprijatelj despotsva i svih njegovih formi, u bolu i u čudu sam zbog činjenice da su najslobodniji ljudi, u današnje vreme, gotovo jedini među civilizovanim i hrišćanskim narodima zadržali robovlasničke odnose; i sve ovo dok kmetstvo kao takvo nestaje, a nije nestalo samo među degradiranijim narodima Evrope.

Kao stari i iskren prijatelj Amerike, obuzima me nemir gledajući kako joj Ropstvo omalovažava prosperitet, kalja ugled, kompromituje budućnost Unije koja predstavlja garant sigurnosti i ponosa, i ističe tu slabu tačku svim njenim neprijateljima. Kao čovek, takođe sam pogođen činjenicom koliko jedan čovek može drugog čoveka nipodaštavati. U nadi sam da će jednog dana zakon pružiti građanske slobode svim stanovnicima carstva, kao što Bog pruža slobodu volje, bez razlikovanja, svim naseljenicima zemlje. [32]

O politici asimilacije[uredi | uredi izvor]

Prema Tokvilu, asimilacija crnaca je vrlo nemoguća a kao primer za to jesu Severne države. Kao što je Tokvil predvideo, deklarativna sloboda, jednakost i segregacija postaće realnost nakon Američkog građanskog rata i tokom Rekonstrukcije, što je predstavljati kamen spoticanja istinskoj integraciji crnaca u SAD.

Bilo kako bilo, asimilacija je bila najbolje rešenje za domoroce jer su oni bili suviše ponosni da bi se asmilovali, što bi dovelo do istrebljenja. Proterivanje je takođe bio deo američkog plana protiv indijanaca. Obe populacije su bile nedemokratske, i bez kvaliteta i intelekta koji su potrebni za život u demokratiji. Tokvil je izneo veliki broj aspekata na temu asimilacije i segregacije njegove i epoha koje će doći ali se protivio teorijama Artura Gobina koje su sažete u njegovom delu Esej o nejednakosti ljudskih rasa.[33]

O Sjedinjenim Državama i Rusiji kao budućim svetskim silama[uredi | uredi izvor]

U njegovoj Demokratiji u Americi, Tokvil je predvideo superiornost Sjedinjenih Država i Rusije. U njegovoj knjizi je naveo: Sada na svetu postoje dve velike nacije, koje su se iz različitih tačaka uputile ka istom cilju: Rusi i Anglo-Amerikanci... I jedni i drugi vođeni nekim tajnim predskazanjem nadaju se da će držati sudbinu sveta u svojim rukama.[34]

O službi porote[uredi | uredi izvor]

Tokvil je verovao kako je američki sistem porote veoma bitan u obučavanju građana o samoupravljanju i vladavini zakona.[35] Često je isticao kako je sistem porote jedan od najkarakterističnijih indikatora demokratije jer spaja građane sa duhom pravnog sistema. U eseju Demokratija u Americi iz 1835. kaže: Porota, tačnije građani porotnici, služe kao kanal komunikacije između duha sudija i umova svih građana; ovaj duh sa svim svojim namerama je najbolja priprema za slobodne institucije. On svakom građaninu pruža osećaj zvaničnosti; čini ih da osećaju dužnosti koje moraju da obave prema društvu; i uloge koje obavljaju u Vladi.

Tokvil je verovao kako porota ne koristi samo društvu u celosti već čini porotnike boljim građanima. Zbog sistema porote građani su bili bolje upoznati sa pravom države a samim tim su i sa njom bili više povezani.[36]

1841. diskusija o Pohodu na Alžir[uredi | uredi izvor]

Francuski istoričar kolonijalizma Oliver Grandmason je istakao kako Tokvil (kao i Žul Mišel) koriste termin genocid kako bi opisali šta se to događalo u periodu kolonizacije Zapadnih Američkih Država i u periodu istrebljenja Indijanaca.[37] Tokvil 1841. o osvajanju Alžira kaže sledeće:

Što se mene tiče, iz Afrike sam se vratio sa tužnim zapažanjem da vodimo rat na više varvarski način nego što to Arapi rade. Ovih dana, oni predstavljaju civilizaciju, ne mi. Ovakvo vođenje rata mi se čini glupo i okrutno. Možemo ga naći samo u glavama okrutnih i krutih vojnika. Isto tako bilo je bespotrebno zameniti Turke samo kako bismo proizveli opet ono što je svet u njima mrzeo. Čak i u kontekstu naših interesa ovo je bilo više štetno nego korisno; kao što mi je jedan oficir rekao, ako je naš cilj da se izjednačimo sa Turcima, činjenica je da ćemo biti daleko ispod njih; varvari na varvare, Turci će uvek biti iznad nas jer su oni muslimanski varvari. U Francuskoj sam često slušao ljude koje poštujem ali njihove stavove ne odobravam, kako se žale da bi usevi trebalo biti spaljeni, ambari ispražnjeni a neoružani muškarci, žene i deca zaplenjeni. Prema mom mišljenju ove nesrećne okolnosti moraju biti prihvaćene od strane svih ljudi koji žele da ratuju protiv Arapa. Mislim da bi trebalo preduzeti sve mere kako bi se istrebila ova plemena. Verujem da nam zakoni rata pružaju mogućnost da uništavamo države i to uništavanjem useva ili invazijom.

[38][39]

Bilo kako bilo, možemo reći kako političke slobode u Alžiru ne važe.

[40]

Tokvil je smatrao kako je osvajanje Alžira važno iz dva razloga: prvi, zbog njegovog shvatanja međunarodnog poretka i pozicije Francuske u svetu; i drugi, zbog promena u društvu Francuske[41]. Tokvil je verovao kako bi rat i kolonizacija vratili nacionalni ponos i kako je verovao smanjio muke srednje klase. Njihov smisao za materijalno širio se po čitavom društvu šireći tako slabost i egoizam.[42]

Tokvil je otišao toliko daleko u podržavanju metoda Tome-Robera Bižoa, da je rekao kako je rat u Africi nauka. Svako je upoznat sa pravilima ovog ratovanja i svako ih može primeniti sa skoro potpunim šansama za uspeh. Najveće dostignuće Tome-Robera jeste to što je uspostavio i sve upoznao sa svojom novom naukom.[42]

Tokvil je pravdao rasnu segregaciju u Alžiru rasčlanjujući ih na dve situacije: jednu za evropske koloniste i jednu za Arape[43]. Ovaj dvodelni ugovor će biti u potpunosti uspostavljen delom Adolfa Kremija, Andižena iz 1870. kojim se Evropljani i Jevreji u Alžiru podvrgljuju francuskim zakonima a Muslimani muslimanskim drugorazrednim zakonima.

Tokvilovo protivljenje invaziji Kabilije[uredi | uredi izvor]

Nasuprot Oliveru Grandmasonu, Žan-Lui Benoa je tvrdio da uzevši u obzir granice do kojih su rasne predrasude išle, Tokvil je bio njihov razuman zagovornik. Benoa je tvrdio kako je pogrešno reći da je Tokvil podržavao Bižoa uprkos njegovom delu iz 1841. Čini se kako je Tokvil promenio svoj stav nakon druge posete Alžiru 1846. s obzirom na to da je osudio Bižoovu želju za invazijom Kabilije 1847.

Iako je Tokvil bio zagovornik tradicionalnog zakona, birokratije i škole za Arape koji su se podvrgnuli francuskoj kontroli, okarakterisao je pleme Berbera kao divljake (u svom delu Dva pisma o Alžiru iz 1837) nesposobne za ovakav dogovor jer je smatrao kako će se najbolje srediti ne silom već kulturnim oplemenjivanjem.[44]

Tokvilov pogled na ovu temu je bio izuzetno zamršen. Iako je 1841. u izveštaju o Alžiru pozdravio Bižoovu pobedu nad Abdelkadiru i njegovom otporu, rekao je u Dva pisma da vojska napusti Kabiliju nesmetano. U daljim pismima i govorima se i dalje protivio invaziji Kabilije.

U raspravi iz 1846. o pomoćnim resursima, Tokvil je iskritikovao Bižoov korpus vojnih operacija i uspeo je da ubedi skupštinu da ne snabdevaju Bižoovu vojsku dodatnim resursima[45]. Tokvil je osudio, plan Bižoa da izvrši invaziju Kabilije uprkos protivljenju skupštine, kao buntovni čin u kom je vlada zagovarala kukavičluk.[46][47]

1847. Izveštaj o Alžiru[uredi | uredi izvor]

U izveštaju o Alžiru iz 1847. godine, Tokvil je izjavio kako bi Evropa trebalo da izbegne grešku koju je napravila sa kolonizacijom Amerike, kako ne bi došlo do krvavih posledica.[48] Konkretnije, on podseća svoje ljude kako će se krvavo završiti i kolonizacija Alžira ukoliko se metode postupanja prema civilima ne promene.

Tokvil je istakao u izveštaju kako sudbina vojnika i finansija leži u rukama Francuske vlade i u tome kako će ona tretirati narode Alžira, tu uključujući razna Arapska plemena kao i nezavisne Kabiljane nastanjene u predelu Atlasa i njihovog moćnog lidera Abdelkadira.

U izveštaju se govori i o pitanjima posedništva i čuvanja zemalja i tesnaca koji nude silno bogatstvo. U slučaju Alžira, Luka Alžir i kontrola nad Gibraltarskim moreuzom, prema mišljenju Tokvila su isto toliko relevantni koliko i kontrola nad čitavim Alžirom. Zato, Tokvil naglašava kako dominacija nad određenim tačkama nosi ogroman politički uticaj.[49]

Tokvil je istakao, kako iako nije prijatno, nasilje je opravdano zakonima rata i neophodno prilikom kolonizacije. O ovim zakonima se nije raspravljalo u detalje, ali uzevši u obzir cilj Francuza u Alžiru, odnosno sticanje vojnog i javnog uticaja nasuprot samoodbrani, može se zaključiti da se Tokvil nije slagao sa teorijom pravednog rata. U skladu sa tim, uzimajući u obzir da je opravdavao silu korišćenu protiv civila na neprijateljskoj teritoriji, njegov pristup se ne poklapa sa pravednim ratom odnosno jus in bello tezom o kriterujumu proporcionalnosti i diskriminacije.[50]

Stari režim i Revolucija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Stari režim i Revolucija

Godine 1856., Tokvil je objavio delo Stari režim i Revolucija. Knjiga se bavi pitanjima Francuskog društva pre Francuske revolucije odnosno pitanjima Starog poretka-istražuje šta je to dovelo zapravo do revolucije.

Citiranje u popularnoj književnosti[uredi | uredi izvor]

Tokvil je citiran u nekoliko poglavlja knjige Tobi Janga Kako izgubiti prijatelje i anulirati ljude, gde se bavio pitanjem homogenošću intelektualne elite na Univerzitetu Harvard. Često je citiran i tokom časova istorije u Americi. Tokvil je poslužio kao inspiracija Piteru Keriju u njegovom romanu Papagaj i Oliver u Americi iz 2009. godine.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Alexis de Tocqueville and Gustave de Beaumont in America: Their Friendship and Their Travels
  • Du système pénitentaire aux États-Unis et de son application en France (1833)
  • De la démocratie en Amérique (1835/1840)
  • L'Ancien Régime et la Révolution (1856)
  • Recollections (1893)
  • Journey to America (1831–1832)
  • L'Etat social et politique de la France avant et depuis 1789 – Alexis de Tocqueville
  • Memoir On Pauperism: Does public charity produce an idle and dependant class of society? (1835)
  • Journeys to England and Ireland, 1835.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Random House Webster's Unabridged Dictionary.”. 
  2. ^ Hansen, Paul R (februar 2009). Contesting the French Revolution. Wiley. str. 3. ISBN 978-1-4051-6084-1. 
  3. ^ Hansen, Paul R (februar 2009). Contesting the French Revolution. Wiley. ISBN 978-1-4051-6084-1. 
  4. ^ Kahan, Alan S (19. 11. 2009). Alexis de Tocqueville. Bloomsbury Publishing USA. ISBN 9781441176998. 
  5. ^ Kahan, Alan S (19. 11. 2009). Alexis de Tocqueville. Bloomsbury Publishing USA. ISBN 9781441176998. 
  6. ^ „Lycée Fabert”. Arhivirano iz originala 08. 07. 2010. g. 
  7. ^ Jardin 1989, str. 386–387
  8. ^ „The Economist”. 23. 11. 2006. 
  9. ^ Kahan, Alan S. Alexis de Tocqueville. str. 101. 
  10. ^ Jaume 2013, str. 84
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Kaplan, Joshua (2005). Political Theory: The Classic Texts and their Continuing Relevance. The Modern Scholar. 
  12. ^ de Beaumont, Gustave. „Marie ou l'Esclavage aux États-Unis”. Arhivirano iz originala 21. 5. 2015. g. 
  13. ^ Chisholm, Hugh, ed (1911). „Tocqueville, Alexis Henri Charles Maurice Clerel, Comte de”. 
  14. ^ „Alexis de Tocqueville's visit to Lower Canada in 1831”. 
  15. ^ Journey in Ireland, July–August 1835. Catholic University of. Catholic University of America Press: Washington, D.C. 
  16. ^ Regularization. III (French izd.). Paris, Gallimard. 1999. str. 289—290. 
  17. ^ Arnaud, Coutant. Tocqueville et la constitution democratique. 
  18. ^ Epstein, Joseph (2006). Alexis De Tocqueville: Democracy's Guide. HarperCollins Publishing. 
  19. ^ a b Epstein (2006). Alexis De Tocqueville: Democracy's Guide. 
  20. ^ Tocqueville 2000, str. 282–283
  21. ^ See Volume One, Part I Chapter 3. 
  22. ^ „Slavery Quotes”. 
  23. ^ See Volume One, Part I, Chapter 5, George Lawrence translation. 
  24. ^ „q:Alexis de Tocqueville”. 
  25. ^ a b Zaleski, Pawel (2008). „Tocqueville on Civilian Society.A Romantic Vision of the Dichotomic Structure of Social Reality” (PDF). 
  26. ^ Swindt, Daniel (januar 2014). „Refuting Tocqueville by Way of Tocqueville”. Arhivirano iz originala 18. 05. 2020. g. 
  27. ^ Wood, James (10. 5. 2010). „Tocqueville in America”. The New Yorker. 
  28. ^ „Tocqueville: Book II Chapter 18”. Arhivirano iz originala 07. 06. 2012. g. 
  29. ^ de Benoist, Alain (2011). The Problem of Democracy. Arktos. ISBN 9781907166167. 
  30. ^ Democracy in America, "The Present and Probably Future Condition of the Three Races that Inhabit the Territory of the United States". str. Beginning of chapter 18. 
  31. ^ Democracy in America. Vintage Books. 1945. str. 31-32. 
  32. ^ In Oeuvres completes, T. VII. Gallimard. 1818. str. 1663—1664. 
  33. ^ „Correspondence avec Arthur de Gobineau”. Arhivirano iz originala 16. 02. 2006. g. 
  34. ^ Alexis de Tocqueville, Democracy in America. str. 412—413. 
  35. ^ Hans, Valerie; Gastil, John; Feller, Traci (2014). „Hans, Valerie P.; Gastil, John; and Feller, Traci, "Deliberative Democracy and the American Civil Jury". Cornell Law Faculty Publications. Paper 1328.”. Cornell Law Faculty Publications. 
  36. ^ „Tocqueville, Alexis de ([1835] 1961). Democracy in America. New York: Schocken.”. Arhivirano iz originala 09. 01. 2007. g. 
  37. ^ „Olivier LeCour Grandmaison (2 February 2005). "Le négationnisme colonial". Le Monde (in French). Archived from the original on 28 February 2006.”. Arhivirano iz originala 28. 02. 2006. g. 
  38. ^ 1841 – Extract of Travail sur l'Algérie, in Œuvres complètes. Gallimard, Pléïade. 1991. str. 704—705. 
  39. ^ „Olivier LeCour Grandmaison (June 2001). "Torture in Algeria: Past Acts That Haunt France – Liberty, Equality and Colony". Le Monde diplomatique. (quoting Alexis de Tocqueville, Travail sur l'Algérie in Œuvres complètes, Paris, Gallimard, Bibliothèque de la Pléiade, 1991, pp. 704–705)”. jun 2001. 
  40. ^ „Olivier LeCour Grandmaison (2001). "Tocqueville et la conquête de l'Algérie" (in French). La Mazarine.”. 
  41. ^ „Olivier LeCour Grandmaison (June 2001). "Torture in Algeria: Past Acts That Haunt France – Liberty, Equality and Colony". Le Monde diplomatique.”. jun 2001. 
  42. ^ a b „Alexis de Tocqueville, "Rapports sur l'Algérie", in Œuvres complètes, Paris, Gallimard, Bibliothèque de la Pléiade, 1991, p. 806, quoted in Olivier LeCour Grandmaison (June 2001). "Torture in Algeria: Past Acts That Haunt France – Liberty, Equality and Colony". Le Monde diplomatique.”. jun 2001. 
  43. ^ „ravail sur l'Algérie, op.cit. p. 752. Quoted in Olivier LeCour Grandmaison (June 2001). "Torture in Algeria: Past Acts That Haunt France – Liberty, Equality and Colony". Le Monde diplomatique.”. jun 2001. 
  44. ^ Axel, Brian Keith (2002). From the Margins: Historical Anthropology and Its Futures. Duke University Press. str. 135. ISBN 978-0-8223-8334-5. 
  45. ^ Tocqueville, Oeuvres completes, III, 1. Gallimard. 1962. str. 299—300. 
  46. ^ Tocqueville, Oeuvres completes, III, 1. 
  47. ^ Tocqueville, Œuvres complètes, III, 1, Gallimard, 1962, pp. 299–306. Gallimard. 1962. str. 303. 
  48. ^ Benoît, Jean-Louis. Arguments in favor of Tocqueville. 
  49. ^ Pitts, Jennifer; Hopkins, Johns (2001). Writings on Empire and Slavery. str. 57–64. 
  50. ^ De Tocqueville, ed. Jennifer Pitts (2001). Writings on Empire and Slavery. JHU Press. str. 57–64, 70–78. ISBN 9780801865091. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алексис_де_Токвил&oldid=27709910”