Andrij Bilecki
| Andrej Bilecki | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) Bilecki 2017. | |||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||
| Ime pri rođenju | Andrej Jevhenovič Bilecki | ||||||||||||||
| Datum rođenja | 5. avgust 1979. | ||||||||||||||
| Mesto rođenja | Harkov, Ukrajinska SSR, SSSR | ||||||||||||||
| Prebivalište | Kijev, Ukrajina | ||||||||||||||
| Obrazovanje | Univerzitet u Harkovu | ||||||||||||||
| Porodica | |||||||||||||||
| Deca | 1 sin | ||||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||||
| Čin |  Potpukovnik policije[1][2] | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
Andrej Jevgenijovič Bilecki (ukr. Андрі́й Євге́нійович Біле́цький; Harkov, 5. avgust 1979) jeste ukrajinski beli nacionalista,[traži se izvor] ekstremno-desničarski političar i vođa političke stranke Nacionalni korpus.
Bio je prvi komandant dobrovoljačke milicije bataljona Azov[3], i suosnivač nacionalističkog pokreta Socijalno-nacionalna skupština. Od 2014. do 2019. Bilecki je bio poslanik u ukrajinskom parlamentu.
Tokom rata na Kosovu i Metohiji, grupa ukrajinskih pravoslavnih idealista na čelu s Bileckim se prijavila za dobrovoljno ratovanje na strani Srbije. Njemu je taj rat „izgledao kao rat hrišćanske zemlje protiv islamskog faktora.”[4][5][6] Poštovalac je lika i dela Ratka Mladića, koji se, po njemu, borio protiv muslimanskih okupatora i za slobodu srpskoga naroda.[7]
Biografija
[uredi | uredi izvor]Andrej Biletski je rođen 1979. godine u Harkovu, Sovjetski Savez. Otac Bileckog Jevhen Mihajlovič Bilecki je poticao iz stare kozačke porodice koja je osnovala selo Krasnopavlivka (Lozovački okrug), dok je majka Bileckog Olena Anatolivna Bilecki (rođena Lukaševič) poticala iz plemićke porodice iz Žitomirske oblasti, kojoj pripadaju Vasilij Lukasembrilj (Lukaševič) koji je osnovao „Malorusko tajno društvo“.
U mladosti, Bilecki se bavio nekoliko vrsta borilačkih veština i boksom. Godine 1990. odbio je da bude primljen u Svesaveznu pionirsku organizaciju Vladimira Lenjina. Bilecki je, zajedno sa starijim školskim drugovima, podigao ukrajinsku zastavu nad svojom školom. Njegov najveći patriotski uticaj u mladosti bio je očev poklon knjige zabranjene u Sovjetskom Savezu, Istorija Ukrajine za decu od Antona Lotockog.
Bilecki je 2001. diplomirao sa odličnim uspehom na Istorijskom fakultetu Univerziteta u Harkovu. Njegova teza je bila o Ukrajinskoj ustaničkoj armiji. Iste godine Bilecki je učestvovao u protestima "Ukrajine bez Kučme" (UBK) zbog čega je stavljen u administrativni pritvor. Služba bezbednosti Ukrajine izvršila je pritisak na upravu univerziteta da Bileckog izbaci iz ustanove. Tokom studentskih dana, kao desničarski student istorije, Bilecki se dobrovoljno prijavio da se bori na strani SRJ tokom rata na Kosovu i Metohiji.[4][5][6]
Godine 2002. Bilecki je postao lider harkovskog ogranka političke organizacije Trizub, a 2003. godine sarađivao je sa Socijal-nacionalnom partijom Ukrajine (SNPU) protiveći se ideji njene transformacije u Svobodu.
Nakon transformacije SNPU u Svobodu i likvidacije prvobitnog "Patriota Ukrajine", Bilecki je 2005. godine pokrenuo oživljavanje "Patriota Ukrajine", nezavisno od bilo kakvih političkih frakcija. Novi Patrioti Ukrajine u početku su činili harkovski ogranci UNA-UNSO, Trizub i bivši SNPU. Od 2005. godine Bilecki je sarađivao i sa novoosnovanom Ukrajinskom konzervativnom partijom.
Na ukrajinskim parlamentarnim izborima 2006. Bilecki se neuspešno kandidovao za ukrajinski parlament.
Dana 18. oktobra 2008. godine, Bilecki i drugi pripadnici "Patriota Ukrajine" uhapšeni su tokom memorijalnog marša Ukrajinske pobunjeničke armije. U novembru 2008. Bilecki je inicirao stvaranje Socijalne narodne skupštine (SNA) koja je uključivala još četiri organizacije: Spadščina (Nasleđe), Patriota Ukrajine (2005), Revolucija i država (RiD, Revolucija i država) i Slava i Čest (SiČ, slava i čast).
U avgustu 2011, članovi Patriota i SNA su uhapšeni u vezi sa slučajem terorista Vasilkov. Istovremeno, došlo je do oružanog napada na štab Patriota Ukrajine u Harkovu pri čemu su dva člana ranjena, dok je napadač povređen. Pripadnici Patriota Ukrajine uhapšeni su i optuženi za pokušaj ubistva 11. septembra 2011. 19. novembra 2011. bio je pokušaj ubistva Bileckog kada je na njega pucano u Harkovu zadobivši dve rane od metka. Bilecki je uspeo da se odveze u gradsku bolnicu gde je operisan. Lokalni organi za sprovođenje zakona su taj događaj okarakterisali kao huliganstvo. Dana 27. decembra 2011. godine, Bilecki je takođe uhapšen po istoj optužbi zajedno sa drugim članovima Patriota Ukrajine i držan je u pritvoru u istražnom zatvoru u Harkovu (istražni zatvor) 28 meseci. Pristalice socijalno-nacionalnih pokreta okvalifikovale su hapšenja kao politički motivisanu represiju i dovele do nacionalističkih protesta u nekoliko ukrajinskih gradova. Bileckog je intervjuisala ukrajinska TV posle misije u blizini Marijupolja.
Tokom događaja na Evromajdanu, 28. novembra 2013. među osnivačima Desnog sektora bili su članovi Ukrajinske patriote Bileckog. Dana 24. februara 2014. ukrajinski parlament je usvojio odluku o slobodi političkih zatvorenika. Sledećeg dana, Bilecki je, zajedno sa ostalim zatvorenicima, potpuno oslobođen svih optužbi i pušten iz pritvora.
Bilecki je 12. marta 2014. postao partijski lider u specijalnim operacijama za „Desni sektor – istok“, koji je uključivao regione kao što su Poltavska, Harkovska, Donjecka i Luganska oblasti. Dana 5. maja 2014. godine u Berdjansku, Bilecki je postao osnivač bataljona Azov (kao teritorijalnog bataljona patrolne službe) i njegov prvi komandant. Bataljon je u početku bio sastavljen od članova Patriota Ukrajine, SNA, fudbalskih navijača (naročito pristalica Dinama iz Kijeva) i pokreta Automajdan. Paravojna jedinica postala je poznata kao Mali crni ljudi, kao opozicija ruskim specijalnim operacijama. Tokom jednog skupa azovaca Andrij Bilecki kliče „Slava Ratku Mladiću” spominjući da su Muslimani i Albanci okupatori.[7]
Dana 13. juna 2014, Bilecki je predvodio svoj odred do uspešnog oslobađanja Marijupolja (Prva bitka za Marijupolj) od ruskih separatista. Prema britanskom vojnom reporteru Askoldu Krušelnickom, „Bilecki je bio hladan u proceni akcija i izdavanju naređenja mirno i, po mom mišljenju, logično“. Dana 2. avgusta 2014. godine, Bilecki, koji ima čin majora Milicije, je odlikovan Ordenom za hrabrost (III stepen) i unapređen u potpukovnika policije dana 15. avgusta iste godine.
Dana 10. septembra 2014, Bilecki je primljen u vojni savet Narodnog fronta, ali nije postao član stranke. 27. septembra 2014. kandidovao se kao nezavisni kandidat u 217. izbornom okrugu (Kijev) za ukrajinske parlamentarne izbore 2014. i pobedio je sa 31.445 glasova (33,75%). U parlamentu se pridružio interfrakcijskoj grupi Ukrop. U oktobru 2014, Igor Mihajlenko je zamenio Bileckog na mestu komandanta bataljona Azov.
U intervjuu za LB.ua (Leva obala) datom 10. decembra 2014. godine, Bilecki je najavio da je Patriota Ukrajine suspendovala svoje aktivnosti kao politička organizacija zbog rata i da će biti apsorbovana prvenstveno u bataljon Azov. U istom intervjuu Bilecki je rekao da se logo bataljona razlikuje od nemačkog Volfsangela i da simbolizuje ukrajinsku nacionalnu ideju.
U oktobru 2016. zvaničnik Bilecki je napustio Ukrajinsku Nacionalnu gardu jer je ukrajinskim izabranim zvaničnicima zabranjeno služenje vojnog roka. Ali se zarekao da će nastaviti svoju vojnu karijeru „bez titula“.
Dana 1. novembra 2018. godine, Andrij Bilecki je uvršten na rusku listu sankcija u vezi sa neprijateljskim delovanjem Ukrajine prema građanima i pravnim licima Ruske Federacije.
Andrij Bilecki je tokom prve 3 godine rada u Vrhovnoj Radi učestvovao u samo 2,09% glasanja. Učestvovao je u samo 229 glasanja, zauzevši peto mesto u rejtingu poslanika sa najmanje glasova. Bilecki je propustio 328 sednica ukrajinskog parlamenta. Osim toga, propustio je sve sednice Vrhovne Rade 2016. i nije se pojavio u parlamentu od marta 2017. Prema istraživanju Komiteta birača Ukrajina, objavljen u avgustu 2017. godine, Andrij Bilecki nije uspeo da napiše nijedan zakon koji je usvojen u Vrhovnoj radi. On je sa 30 projekata na prvom mestu među poslanicima koji su podneli najveći broj neuspešnih predloga zakona.
Na ukrajinskim parlamentarnim izborima 2019. godine zauzeo je drugo mesto na udruženoj listi Svoboda sa krajnje desnim Nacionalnim korpusom, Vladinom inicijativom Jaroša i Desnim sektorom. Ali na izborima stranka nije osvojila dovoljno glasova da pređe izborni cenzus od 5% i tako nije dobila nijedno poslaničko mesto.
Politički stavovi
[uredi | uredi izvor]Ciljevi „Socijalno-nacionalne skupštine”, čiji je suosnivač, su „zaštita bele rase stvaranjem antidemokratskog i antikapitalističkog „nacionalokratskog” sistema” i iskorenjivanje „međunarodnog cionističkog špekulativnog kapitala”. Godine 2010. Bilecki je rekao da je misija ukrajinske nacije da „predvodi bele rase sveta u poslednjem krstaškom ratu … protiv Untermenšena predvođenog semitima“.
Međutim, Bilecki izjavljuje da nije rasista ili antisemit. U intervjuu je objasnio da Izrael i Japan smatra uzorima za razvoj Ukrajine.
Zarada
[uredi | uredi izvor]Prema elektronskoj deklaraciji, 2015. godine, Andrij Bilecki je primio 58.990 ₴ (2.087 američkih dolara) kao platu u Vrhovnoj radi. Imao je 250.000 ₴ (8.846 američkih dolara) u gotovini. Deklaracija je takođe ukazivala na stan u Kijevu (vidi dole), koji je zabeležen na supružniku Bileckog Juliju. U deklaraciji za 2016. Bilecki je naveo 115.652 grivni (4.423 USD) kao zameničku platu i 250.000 ₴ u gotovini.
Lični život
[uredi | uredi izvor]Od 2003. do 2016. godine, Andrij Bilecki je bio oženjen Julijom Aleksandrovnom Bileckom (rođenom Brusenko). Sin para, Oleksandr, rođen je 2007. U aprilu 2016. supružnici su se razveli nakon skandala, kada podaci o stanu u Kijevu površine 79,5 kvadratnih metara koji košta od 2,2 do 4,1 miliona funti nisu uključeni u deklaracija poslanika.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ „Andriy Biletsky”, Nacіonalьniй Korespondent [National Correspondent] nackor.org, 8. 12. 2015
- ^ „Ukraine's Interior Ministry elaborates on duties of newly created 'national militia units' (Video)”, Unian, 30. 1. 2018
- ^ „Novini | Ukraїnsьka pravda”. pda.pravda.com.ua. Pristupljeno 25. 02. 2022.
- ^ a b „Andrій Bіlecьkiй: "Našі hlopcі – ukraїnofіli, a ne ksenofobi»”. konkurent.ua (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 31. 5. 2022.
- ^ a b „Ukrajinci se na Košarama borili na srpskoj strani, i komandant Azova se prijavio”. N1 (na jeziku: srpski). 31. 5. 2022. Pristupljeno 31. 5. 2022.
- ^ a b tim, Urednički (30. 5. 2022). „Ukrajinci se na Košarama borili na srpskoj strani”. Balkansec.net. Pristupljeno 31. 5. 2022.
- ^ a b „Širi se stara snimka na kojoj ukrajinski ekstremni desničari slave Ratka Mladića”. www.index.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 31. 5. 2022.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
