Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Ратко Младић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ратко Младић
Evstafiev-ratko-mladic-1993-w.jpg
Генерал Ратко Младић 1993. године
Датум рођења (1942-03-12)12. март 1942.(75 год.)
Место рођења Божановићи код Калиновика
 Независна Држава Хрватска
Служба  СФРЈ
 Република Српска
Војска Југословенска народна армија
Војска Републике Српске
Године службе 4. новембар 1965. — 28. фебруар 2002.
Чин генерал-пуковник (од 1994)
Командант Начелник штаба 2. војног округа ЈНА
Главни штаб ВРС
Битке/ратови Рат у Хрватској
Рат у Босни и Херцеговини
Одликовања
Орден братства и јединста
Орден братства и јединства
Орден за војне заслуге
Орден за војне заслуге
Орден народне армије
Орден народне армије
Орден Републике Српске
Супружник Биљана Младић

Ратко Младић (Божановићи код Калиновика, 12. март 1942), српски је генерал, начелник Главног штаба Војске Републике Српске (19921995) и један од српских вођа током распада Југославије. За вријеме ратних сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини, командовао је низом кључних војних операција.

Хашки трибунал је 1995. године подигао оптужницу против Младића. Његово хапшење и изручење било је један од услова отпочињања преговора за приступање Србије Европској унији; за информације које могу доприњети његовом хапшењу нуђена је награда од 1 до 10 милиона евра. Младић је 26. маја 2011. године ухапшен у Србији, а 31. маја исте године изручен Хашком трибуналу. Суђење је почело 16. маја 2012. године. Првостепеном пресудом од 22. новембра 2017. године осуђен је на доживотан затвор.

Биографија

Младост и образовање

Ратко Младић је рођен 12. марта 1942. године[1] (по неким изворима 1943) у селу Божановићи код Калиновика, које се у то вријеме налазило у Независној Држави Хрватској, коју су створиле окупационе власти на територији Краљевине Југославије. Ратков отац, Неђо Младић (19091945), био је командант партизанског одреда и погинуо је у борби са усташама[2] 1945. године. Мајка Стана (19192003, дјевојачко Лаловић), сама је подизала кћерку Милицу (1940, удату Аврам) и синове Ратка и Миливоја (1944—2001).

Пред само Ратково рођење мајка и отац су му оболели од тифуса, а и сам Ратко био је тешко болестан. Преживио је захваљујући италијанским војницима. Након основне школе, Младић се сели у Београд, гдје завршава Војноиндустријску школу у Земуну. У Југословенску народну армију ступа путем конкурса на Војну академију дана 20. октобра 1961. године. Савезу комуниста Југославије се придружује 12. фебруара 1964. године. У активну војну службу ступа 27. септембра 1965, када је потписао војну заклетву.[1]

Војна каријера

Младић је распоређен је у 3. армијску област 27. септембра 1965, у гарнизон у Скопљу, гдје је са чином потпоручника командовао водом 89. пјешадијског пука. Године 1967. је дипломирао на тромјесечном курсу обавјештајног и извиђачког рада и на курсу грчког језика, након чега стиче чин поручника. Младић је 1968. постао командант извиђачког вода. Чин капетана стиче 1970. године. У чин капетана прве класе је произведен 27. новембра 1974. и постављен је на дужност помоћника команданта за позадину 87. самосталне пјешадијске батерије. На Командно-штабну академију је пошао 1976. године, гдје је дипломирао курс комбинованог оружја.[3] Године 1977. са чином мајора одлази на службу у 3. армијску област, у гарнизон у Куманову, гдје постаје командант 1. пјешадијског батаљона 89. пјешадијске бригаде.[4]

Чин потпуковника добија 25. децембра 1980. у Одјељењу за оперативну наставу у команди гарнизона Скопље. Затим је постављен на положај команданта 39. пјешадијске бригаде у Штипу. Након неког времена, поново служи у гарнизонима у Скопљу и у Охриду. Након што му је 18. августа 1986. додјељен чин пуковника, постављен је на положај команданта 39. пјешадијска бригаде 26. пјешадијске дивизије у Штипу. У септембру исте године је упућен на једногодишњу обуку у КШШ ОЦ ВВШ КОВ ЈНА. Младић је 31. јануара 1989. постављен за помоћника начелника Одјељења за наставне послове у 3. армијској области. У гарнизон у Приштини је пребачен 25. јануара 1991.[3] на дужност помоћника команданта за позадину 53. корпуса.[4]

Распад Југославије
Рат у Хрватској

Године 1991. Младић се налазио на дужности помоћника команданта Приштинског корпуса на Косову и Метохији. Убрзо након његовог именовања, дошло је до озбиљног погоршања ситуације у Хрватској и борбених дејстава, која су се водила између хрватских паравојних снага и дијела ЈНА, па је крајем јуна премјештен у Книн као командант 9. корпуса ЈНА.[3]

Љиљана Булатовић у књизи о генералу Младићу пише, прије него што су нове униформе и ознаке јасно подијелиле нове стране, Младић је прелазио линију фронта у цивилном одијелу, користећи документа хрватског официра, често са Славком Лисицом. Славко Лисица се присјећао Младића:[5]

„Младић, к’о Младић! Стално у покрету и неустрашив. Хладнокрван и сталожен по обичају. Једанпут смо били испред усташких положаја на Прокљанском језеру. Он каже: ’Лијо, имаш ли гаће да се купамо!’ Није ми било до купања, већ до јела, а Младић бућ у воду, па час на леђа, час плива другим стилом. Престани са пливањем, вичем Младићу, преко су усташе, могу да нас виде и гађају... Када се Младић добро искупао и обукао, домаћин је спремио рибу. Посматрао сам Младића и мислио да у својој каријери нисам срео храбријег официра. И касније сам се уверио да је тај човек ’оперисан’ од страха. Молио сам га доцније да се чува, јер ако се ми чувамо и Бог ће нас чувати...”

Према процјени америчког војног историчара Дејвида Исбија, прије него што је Младић именован за команданта, 9. корпус ЈНА вршио је миротворне дјелатности, не улазећи у непосредни сукоб са мјесним Хрватима и Србима. Након Младићевог доласка на чело корпуса, корпусне јединице су почеле све више учествовати у одбијању хрватских напада, а затим су постепено прешле у непосредну офанзиву. Важне операције под Младићевим руководством су биле заузимање села Кијево 26. августа и Масленичког моста 11. септембра, које су Хрвати држали под својом контролом.[6] Ратку Младићу је 4. октобра 1991. године вандредно додјељен чин генерал-мајора. Истовремено, постао је први официр ЈНА који је постао генерал послије Другог свјетског рата, а да није прошао посебне прегледе.[7]

Младић је 24. априла 1992. године вандредно унапређен у чин генерал-потпуковника.[8]

Рат у Босни и Херцеговини

Дана 25. јануара 1992. расписан је референдум о независности Босне и Херцеговине, заказан за 29. фебруар и 1. март.[9] Одзив на референдуму био је 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност.[10] Међутим, Срби који су чинили нешто мање од трећине становништва БиХ, бојкотовали су референдум и прогласили непослушност новој Влади БиХ, почев од 27. марта оснивајући Владу Српске Републике Босне и Херцеговине.[11] Започели су сукоби који су прерасли у борбена дејства. На територији БиХ била је распоређена Хрватска војска, која је нападала јединице ЈНА и српске формације. Вођа Муслимана Алија Изетбеговић наредио је општи напад на касарну ЈНА у Сарајеву. Предсједништво Босне и Херцеговине окупило се 27. априла у непотпуном саставу, са захтјевом да ЈНА положи оружје и напусти територију Босне и Херцеговине. Муслиманске снаге су 2. маја 1992. опколиле касарне ЈНА у Сарајеву и извеле серију напада на њих.[12][13] Младић је 9. маја постављен на дужност начелника штаба и замијеника команданта 2. армијске области ЈНА са штабом у Сарајеву, а 10. маја је постао командант армијске области.[14] У то вријеме, у Сарајеву су се већ водили оружани сукоби.[12]

Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је да 12. маја оснује Војску Српске Републике Босне и Херцеговине.[15][16] На дужност начелника Главног штаба постављен је генерал-потпуковник Ратко Младић.[12][17] На тој дужности је остао до децембра 1996. године.[14][8] У мају 1992. године, након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, бивша 2. армијска област ЈНА постала је срж Војске Српске Републике БиХ.

Генерал Ратко Младић долази на мировне преговоре на Сарајевском аеродному, јун 1993. године

У марту 1993. године, јединице под Младићевом командом су напале енклаву Сребреница, одакле су муслиманске формације нападале околна српска села. Напади су били праћени масакрирањем српских цивила, што је један од главних разлога за напад ВСРБиХ на енклаву.[12] У јулу 1993. Младић је командовао операцијом Лукавац 93, која је резултовала српским заузимањем Трнова и планина у близини Сарајева.[12] У прољеће 1994. године, ВРС је под непосредном командом Младића покренула велику офанзиву на муслиманску енклаву Горажде. Младић је 24. јула унапријеђен у чин генерал-пуковника.[8][14][3]

Војска Републике Српске је под Младићевом командом напала Сребреницу 6. јула 1995. године и након пет дана, 11. јула, заузела град. Послије заузимања, према различитим изворима убијено је између 4.970 и 8.372 Муслимана.[18][19][20][21] Око 36 хиљада жена и дјеце је депортована из града и транспортовано аутобусима до Кладња, који је био под контролом Муслимана.[22]

Прије почетка хрватске офанзиве на Српску Крајину, предсједник Српске Радован Караџић 2. августа је објавио да преузима команду на војском и да уклања Младића са дужности главнокомандујућег. Караџић је оптужио Младића да је изгубио два најважније српска града у западној Босни — Гламоч и Босанско Грахово, која су заузета током хрватске офанзиве Љето ’95, што је убрзо довело до наглог краха Српске Крајине. Младићу је била предложена нова дужност — Специјални савјетник врховног команданта за координацију заједничке одбране Републике Српске Крајине и Републике Српске. Младић је имао велику популарност међу припадницима ВРС и одбио је да се придржава тог наређења. Караџић је био приморан да наређење укине у року од недјељу дана.[23]

Послијератни период

Дана 8. новембра 1996. године, указом тадашњег предсједника Српске Биљане Плавшић, генерал Ратко Младић је смијењен са дужности команданта Главног штаба, који је трансформисан у Генералштаб.[14] Истовремено, Младић је имао статус активног војног лица у Војсци Југославије. Указом предсједника СРЈ Војислава Коштунице од 28. фебруара 2001, Младић је отпуштен из редова ВЈ. Указом предсједник Српске од 7. марта 2002. „престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића”. Младић је 8. марта 2002. отпуштен из професионалне војне службе. Тада је званично пензионисан.[24] Младић је добио право на исплате према Уговору о начину рјешавања питања запошљавања префесионалног војног особља из састава ЈНА, који су остали да службе у ВРС. Пензију је Младић примао до новембра 2005. године, када су му под притиском Европске уније и Хашког трибунала престале исплате.[14][8]

Бјегство и хапшење

Хашки трибунал је у јулу 1995. издао налог за хапшење Младића,[25] а у јулу 1996. године издат је међународни налог за хапшење.[26] У то вријеме, Младић је већ напустио Босну и Херцеговину. Убрзо се појавио у Београду, гдје је у наредним годинама слободно и отворено живио под заштитом предсједника Југославије Слободана Милошевића. Послије свргавања Милошевића са власти 2000. године, Младић се скривао у бази Крцмар код Ваљева, гдје је остао до јуна исте године.[27] Српска полиција је 2006. године ухапсила неколико особа које су помогале Младићу у скривању.[8] До 2010. године било је неколико лажних извјештаја о хапшењу Младића у медијима. У октобру 2010. године, Влада Србије је понудила награду за информације које могу доприњети хапшењу Младића, од 1 до 10 милиона евра.[28][29] Према документима које је објавио Викиликса, Федерална служба безбједности Русије је знала мјесто боравка Младића, али је скривала ту информацију.[30]

Адвокат породице Младић је у јуну 2010. године Првом основом суду у Београду предао захтјев да се Младић прогласи мртвим. Према закону Србије, као мртво лице може бити призната особа која је старија од 70 година и која пет година није виђена. Међутим, власти Србије су изјавиле да потрага за Младићем неће бити обустављена упркос датој молби.[31] Суд је у септембру одбацио захтјев породице Младић, због процесних недостатака.[32]

У јутро 26. маја 2011. године Ратко Младић је ухапшен у селу Лазарево (око 80 км сјевероисточно од Београда), а вијест о хапшењу је потврдио тадашњи предсједник Србије Борис Тадић,[33] а због лошег здравственог стања саслушање је одложено.[34] У Хашки трибунал је изручен 31. маја, а пред судом се први пут појавио 4. јула 2011. године.[35]

Протести поводом хапшења
Протести у Бањој Луци

Протести поводом хапшења Ратка Младића су одржани од дана његовог хапшења 26. маја, до почетка јуна 2011. године. Одржани су у Новом Саду, Београду, Бањалуци, Источном Сарајеву, Палама, Вишеграду, Зворнику, Калиновику, Фочи, Невесињу, Хан Пијеску, Козарској Дубици, Власеници, Требињу и Бијељини.[36][37][38][39][40][41][42][43]

Протести због хапшења Ратка Младића су одржани на дан хапшења 26. маја 2011. у Новом Саду и Београду.[37][39][40][44][45][46][47][48][38][49][50][51] Највећи протести су одржани у Београду 29. маја 2011. и Бањалуци 31. маја 2011.

Приватни живот

Раткова супруга Боса, девојачко презиме Једић, родом је из Херцеговине. Упознали су се на службовању у СР Македонији, гдје су се вјенчали на љета 1966. Син Дарко је ожењен, а његова супруга Биљана је 2. марта 2006. године родила дјечака. Дјечак је добио име Стефан у част Светог Стефана, крсне славе Републике Српске. Дарко са супругом живи у београдском насељу Баново брдо. Савез писаца Русије је 11. марта 2009. године одржао свечаност додјеле награде „Императорска култура” Ратку Младићу, коју је у његово име примио његов син Дарко.[52]

Младић је имао и кћерку Ану, која је 24. марта 1994. године трагично страдала: из до сада непознатих разлога Ана се упуцала пиштољем.[53]

Самоубиство кћерке

Ана Младић (23), студент медицинског факултета, упуцала је се 24. марта 1994. године из трофејног пиштоља, који је њен отац Ратко Младић добио у војној школи за своја академска достигнућа. Околности Анине смрти су и даље мистерија: представници медија су износили разне тврдђе да је њено тијело пронађено у крвљу упрсканој спаваћој соби или у оближњем парку или у шуми у близини Топчидерског гробља.[54] Питање разлога извршења самоубиства је такође непознато: вјерује се да је Ана из медија сазнала за оптужбе против свог оца, због чега је починила самоубиство; сам Младић је тврдио да се његова кћерка није починила самоубиство и да је убијена.[55]

Према појединцима који су добро познавали Ратка Младића, смрт његове кћерке била је озбиљан ударац Ратку. Један од српких команданата је рекао да је Анина смрт Ратков живот подијелила на два дијела и од тог удара није могао да се опорави.[56] Младићу је послије хапшења накратко било дозвољено да посјети кћеркин гроб на Топчидерском гробљу, гдје је остало неколико минута.[57]

Оптужница и суђење

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију 25. јула 1995. године је подигао прву оптужницу против Младића и Караџића по шеснаест тачака, од којих је једна за геноцид и три за злочине против човјечности. Оптужнице се бавила злочинима широм Босне и Херцеговине, дешавањима у Сарајева и узимањем за таоце особље ОУН у мају и јуну 1995. године.[58] Дана 14. новембра исте године Трибунал је поново подигао оптужницу против Младића и Караџића по двадесет тачака, од којих је једна за геноцид и десет за злочине против човјечности. Оптужнице се бавила злочинима који су почињени након ослобађања Сребренице.[59]

Трибунал је 10. октобра 2002. године измијенио оптужницу против Младића, обједињујући двије претходне. У измијењеној оптужници је смање број оптужби, али су остале оне најтеже, тако да се од 2002. Младић теретио по петнаест тачака оптужнице, од којих је једна тачка била за геноцид и саучешништво у геноциду, седам тачака за злочине против човјечности и шест тачака за кршење закона и обичаја ратовања.[60]

На захтјев Хашког трибунала, Младић је лишен пензије, која је редовно исплаћивана до новембра 2005. године. Сва његова непокретна имовина је замрзнута према Закону о замрзавању имовине хашким бјегунцима, који је усвојила Скупштина Србије и Црне Горе 7. априла 2005. године. Током 2011. године оптужница против Младића је мијењања три пута. Друга измјењена оптужница је објављена 1. јуна, у њој се Младић терети по једанаест тачака, од којих су двије тачке за геноцид, по шест тачки за злочине против човјечност и три тачке за кршење закона и обичаја ратовања.[61] У трећој измјењеној оптужници од 20. октобра Младиће се и даље терети по једанаест тачака, с тим да је број тачака за злочине против човјечности смањен на пет, а број тачака за кршење закона и обичаја ратовања повећан на четири.[62] Коначна четврта измјењена оптужница је поднесена 16. децембра и имала једнанаест тачака, разликује се од претходне по томе што се Младић терети за 106 злочина, умјесто 196 злона који су били наведени у првобитној оптужници.[63]

Ратко Младић у Хашком трибуналу

Суђење Младићу је почело 16. маја 2012. године, али је сутрадан обустављено након објављивања уводне ријечи тужиоца због процедуалних грешака и настављено је 9. јула. Ратко Младић је на првом испупању пред судом 4. јула одбио да се изјасни о кривици.[64] На првом засједању је оптужио Хашки трибунал за крајњу пристрасност, назвавши га „судилиштем”, јер суд посебно жели окривити Српску и Србију за почетак рата. Такође је рекао да је бранио свој народ и своју земљу и да је убијао непријатеље, не због њихове националности, него ради спашавања своје земље.[65] Одбрана је апеловала на чињеницу да је Младић само извршавао наређења и не може бити кривично одговоран због поремећаја памћења, као и због немогућности да разграничи стварност и фикцију.[66] Већ у децембру 2012. године за злочине у Сребреници је доживотно осуђен Младићев помоћник генерал-мајор Здравко Толимир.[67]

У октобру 2014. године предсједник Хашког трибунала Теодор Мерон је изјавио да се пресуда Младиће не очекује прије марта 2017. године. Љекари су саопштили да Младић због свог здравственог стања, не може учествовати у суђењу више од четири дана у недјељи.[68] Здравственим стањем Младића су се у љето 2015. године посебно бавили руски љекари,[69] што је довело до гласина о могућем лијечењу Младића у Русији под гаранцијом предсједника Руске Федерације.[70]

Тужилац Алан Тигер је 7. децембра 2016. године затражио да Младић буде осуђен на доживотно затвор,[71] наводећи да би било која друга пресуда била увреда за жртве.[72] Првостепеном пресудом од 22. новембра 2017. године осуђен је на доживотан затвор, по једној тачки оптужнице за геноцид, пет тачкаа оптужнице за злочин против човјечности и четири тачке оптужнице за кршење закона и обичаја ратовања, док је по једно тачки оптужнице за геноцид ослобођен.[73]

Суђење лицима која су скривала Младића

Након хапшења Младића, покренут је кривични поступак против десет лица, која су га скривала у периоду од 2002. до 2006. године. Оптужени су:[74]

  • Марко Лугоња;
  • Станко Ристић;
  • Љиљана Васковић;
  • Борислав Ивановић;
  • Предраг Ристић;
  • Саша Бадњар;
  • Ратко Вучетић;
  • Татјана Васковић Јањушевић;
  • Бојан Васковић;
  • Благоје Говедарица.

Првостепена пресуда из 2010. године, којом су оптужени већином били ослобођени или су оптужбе због застарјелости одбијене, укинута је и суђене је поновљено. Након 11 година од почетка процеса сви оптужени, осим Марка Лугоње, су ослобођени. Марко Лугоња је осуђен на условну казну од шест мјесеци.[74]

Јавно мњење

Позитивно

Младић који носи мајицу са ликовима Радована Караџића и Ратка Младића. Испод слика стоји натпис „Српски хероји”

Српска подршка Младићу најбоље је исказана резултатима неколико истраживања:

  • Анкета NGO Strategic Marketing спроведена је у марту 2009. године преко медијске куће Б92, у анкети је учествовало 1.050 грађана Србије. Учесницима анкете је постављено питање да ли би били спремни пружити информације неопходне за хапшење Ратка Младића, у замијену за иснод од милион евра: 65% испитаника је рекло да никада не би преузели такав корак, 21% испитаника није дало одговор и 14% испитаника је рекло да би пристало то да учине. Повод за истраживање је била награда амбасаде САД у Србији од 1,3 милиона евра за сваку информацију о Ратку Младићу.[75]
  • Национални савјета за сарадњу са Хашким трибуналом је такође спровео једну анкету, а резултати су били сљедећи:[76]
    • 78% испитаника је рекло да су против изручења Ратка Младића МКТЈ;
    • 34% испитаника је подржало идеју хапшења Ратка Младића;
    • 40% испитаника је рекло да Ратко Младић није ратни злочинац, него јунак.

На протестима против хапшења Ратка Младића, организованим у Београду 29. маја 2011.[38] и у Бањој Луци 31. маја 2011,[77] скупило је се између 10 и 20 хиљада. На простестима, у знак подршке Младићу у Београду су говорили представници Српске радикалне странке на челу са Драганом Тодоровићем (замјеник Војислава Шешеља), моралну подршку Младићу је пружила глумица Јелена Жигон, професор Правног факултета Универзитета у Београду Коста Чавошки, генералов син Дарко Младић и дјеца Војислава Шешеља. На простету у Бањој Луци су говорили предсједник Борачке организације Пантелија Ћургуз, министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић, као и генерал-пуковник ВРС Манојло Миловановић.

Многи грађани Русије су изразили подршку Ратку Младићу, сосајећајући се са Србима као жртвама распада Југославије и осуђујући двоструке страндарде САД и ЕУ: то подврђују писма, која је послао Младић из мјеста притвора, захваљујући свима који су пружили подршку.[78]

Негативно

Већина Бошњака, Хрвата и других народа са простора бивше Југославије Младића углавном види као ратног злочинца који се терети за убијање хиљада цивила. У Европској унији Младић се сматра, заједно са Радованом Караџићем и Гораном Хаџићем, главним војним и политичким вођом Срба током распада Југославије и једним од главних оптуженика у Хашком трибуналу.[79]

Младићево хапшење су поздравиле присталице приступања Европској унији, рођаци убијених у Сребреници,[80] међународни лидери међу којима су предсједник САД Барак Обама, предсједник Француске Никола Саркози, генерални секретар ОУН Бан Ки-Мун[81] и главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц.[82]

Хапшење и суђење Младићу су подржали поједини српски политичари, као што су тадашњи предсједник Србије Борис Тадић,[83] в. д. предсједника Владе Мирко Цветковић и предсједник Народне скупштине Славица Ђукић Дејановић. Према Си-Ен-Ен-у, Борис Тадић био је главна особа која је осигурала хапшење генерала Ратка Младић.[84]

Референце

  1. 1,0 1,1 Булатовић (2013). стр. 94.
  2. Блажановић (2005). стр. 65.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Блажановић (2005). стр. 66.
  4. 4,0 4,1 Булатовић (2013). стр. 95.
  5. Булатовић (2013). стр. 137.
  6. Balkan Battlegrounds (2003). стр. 93.
  7. Булатовић (2013). стр. 106.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 „Биографија Ратка Младића” (на језику: српски). 26. 5. 2011. Приступљено 19. 11. 2017. 
  9. Trbovich (2008). стр. 221.
  10. „The Referendum on Independence in Bosnia-Herzegovina: February 29 – 1 March 1992”. Commission on Security and Cooperation in Europe. 1992. стр. 19. Архивирано из оригинала на датум 26. 8. 2011. Приступљено 28. 12. 2009. 
  11. Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2016). Историја Републике Српске. стр. 432. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 „ArtOfWar. Ионов Александр Алексеевич. Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995)”. artofwar.ru (на језику: руски). Приступљено 19. 11. 2017. 
  13. Гуськова (2001). стр. 249.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 „Biografija Ratka Mladića”. www.novosti.rs (на језику: српски). 26. 5. 2011. Приступљено 19. 11. 2017. 
  15. Wikisource link to Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Службени гласник. Викизворник. 1992. 
  16. Popović, Gostimir (17. 4. 2009). „Vojska Republike Srpske i priključenija”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 28. 5. 2017. 
  17. Nation, R. Craig (2003). War in the Balkans, 1991–2002. Carlisle, Pa.: U.S. Army War College, Strategic Studies Institute. стр. 157. ISBN 978-1-58487-134-7. 
  18. „(IT-98-33) RADISLAV KRSTIĆ” (PDF). Приступљено 11. 12. 2017. 
  19. „“SREBRENICA” (IT-05-88) POPOVIĆ i drugi” (PDF). Приступљено 11. 12. 2017. 
  20. „(IT-05-88/2) ZDRAVKO TOLIMIR” (PDF). Приступљено 11. 12. 2017. 
  21. Камену у Меморијалном центру Сребреница — Поточари
  22. Булатовић (2013). стр. 182.
  23. Гуськова (2001). стр. 316.
  24. Булатовић (2013). стр. 96.
  25. „Podignute optužnice protiv Milana Martića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića zajedno sa 21 drugim optuženim”. www.icty.org (на језику: српски). 25. 7. 1995. Приступљено 20. 11. 2017. 
  26. „Pretresno vijeće izdalo međunarodne naloge za hapšenje Karadžića i Mladića i ukorilo Jugoslaviju i Republiku Srpsku zbog toga što nisu uhapšeni”. www.icty.org (на језику: српски). 11. 7. 1996. Приступљено 20. 11. 2017. 
  27. Borger, Julian (2. 4. 2013). „Ratko Mladic: the full story of how the general evaded capture for so long”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 20. 11. 2017. 
  28. „Милион евра за Младића”. www.novosti.rs (на језику: српски). 12. 10. 2007. Приступљено 19. 11. 2017. 
  29. „За Младића десет милиона”. www.novosti.rs (на језику: српски). 28. 10. 2010. Приступљено 19. 11. 2017. 
  30. Tisdall, Simon; Traynor, Ian (9. 12. 2010). „WikiLeaks cables: Serbia suspects Russian help for fugitive Ratko Mladić”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 19. 11. 2017. 
  31. „Захтев да суд прогласи да је Младић мртав”. Politika Online (на језику: српски). 16. 6. 2010. Приступљено 19. 11. 2017. 
  32. „Одбијен захтев Младићеве породице” (на језику: српски). 8. 9. 2010. Приступљено 19. 11. 2017. 
  33. „Ратко Младић ухапшен”. Politika Online (на језику: српски). 26. 5. 2011. Приступљено 19. 11. 2017. 
  34. „Прекинуто саслушање Младића, наставак сутра”. Politika Online (на језику: српски). 26. 5. 2011. Приступљено 19. 11. 2017. 
  35. „(IT-09-92) RATKO MLADIĆ” (PDF). www.icty.org. Приступљено 19. 11. 2017. 
  36. „Протести у Београду и Новом Саду”. РТС. 26. 5. 2011. 
  37. 37,0 37,1 „Више хиљада грађана на митингу подршке генералу Младићу”. РТРС. 29. 5. 2011. 
  38. 38,0 38,1 38,2 „НЕРЕДИ У БЕОГРАДУ”. РЕГИОН - РТРС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  39. 39,0 39,1 „Нереди у центру Београда”. РТС (на језику: српски). 29. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  40. 40,0 40,1 „Протести били очекивани”. РТС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  41. „РТРС: Зворник-Митинг подршке Младићу”. РТРС. 30. 5. 2011. 
  42. „РТРС: Фочаци протестовали због хапшења генерала”. РТРС. 30. 5. 2011. 
  43. „РТРС: Митинзи подршке Младићу”. РТРС. 30. 5. 2011. 
  44. „Протести у Београду и Новом Саду”. РТС. 26. 5. 2011. 
  45. „Вишеград-На протесту неколико хиљада грађана”. РТРС. 26. 5. 2011. 
  46. „И. САРАЈЕВО И ПАЛЕ - МИРНИ ПРОТЕСТИ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 27. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  47. „Протести због хапшења Младића”. РТС (на језику: српски). 27. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  48. „ВИШЕ ХИЉАДА ГРАЂАНА НА МИТИНГУ ПОДРШКЕ ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 29. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  49. „ЗВОРНИК-МИТИНГ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  50. „ФОЧАЦИ ПРОТЕСТОВАЛИ ЗБОГ ХАПШЕЊА ГЕНЕРАЛА”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  51. „МИТИНЗИ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 30. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  52. Ямбаев, Михаил (19. 3. 2009). „Русская линия / Новости: Пока сербские чиновники твердят о скорой поимке Ратко Младича, генералу вручили в Москве премию «Имперская культура»”. rusk.ru (на језику: руски). Приступљено 19. 11. 2017. 
  53. Thomas, Robert (1999). „19. The Belgrade—Pale Schism (July—August 1994)”. The politics of Serbia in the 1990s. Columbia University Press. стр. 199. ISBN 978-0-231-11381-6. Приступљено 19. 11. 2017. 
  54. Wilson, Peter (28. 2. 2006). „The graveside bench that could snare most wanted war criminal | European Football - Times Online”. www.timesonline.co.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 23. 1. 2014. Приступљено 19. 11. 2017. 
  55. Чарнић, Д. (29. 5. 2011). „И даље мистерија око смрти Ане Младић”. Politika Online (на језику: српски). Приступљено 19. 11. 2017. 
  56. Sehgal, Ujala (30. 5. 2011). „How Ratko Mladic Descended into Madness”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 19. 11. 2017. 
  57. „Mladić na 10 minuta posetio ćerkin grob”. Blic.rs (на језику: српски). 28. 11. 2015. Приступљено 19. 11. 2017. 
  58. „Podignute optužnice protiv Milana Martića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića zajedno sa 21 drugim optuženim”. www.icty.org (на језику: српски). 25. 7. 1995. Приступљено 19. 11. 2017. 
  59. „Radovan Karadžić i Ratko Mladić optuženi za genocid počinjen nakon pada Srebrenice”. www.icty.org (на језику: српски). 16. 11. 1995. Приступљено 19. 11. 2017. 
  60. „IZMIJENJENA OPTUŽNICA PROTIV RATKA MLADIĆA”. www.icty.org (на језику: српски). 12. 11. 2002. Приступљено 19. 11. 2017. 
  61. „Sudija donio odluku o izmjeni optužnice protiv Mladića”. www.icty.org (на језику: српски). 27. 5. 2011. Приступљено 19. 11. 2017. 
  62. „Treća izmijenjena optužnica” (PDF). www.icty.org (на језику: српски). 20. 10. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  63. „Pretresno vijeće usvojilo prijedlog Tužilaštva da se smanji broj tačaka u optužnici protiv Ratka Mladića”. www.icty.org (на језику: српски). 2. 12. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  64. Novo stupanje optuženog pred Sud - Mladić:
  65. „Ратко Младич отказался признать вину” (на језику: руски). 3. 6. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  66. „В Гааге началась защита Ратко Младича”. BBC Русская служба (на језику: руски). 19. 5. 2014. Приступљено 20. 11. 2017. 
  67. „Žalbeno vijeće Tolimiru potvrdilo osude za genocid i jednoglasno potvrdilo doživotnu kaznu zatvora”. www.icty.org (на језику: српски). 9. 4. 2015. Приступљено 20. 11. 2017. 
  68. „Центр новостей ООН - Вынесение приговора по делу Ратко Младича откладывается до марта 2017 года”. UN News Service Section (на језику: руски). 10. 12. 2014. Приступљено 20. 11. 2017. 
  69. „Врачи из РФ осмотрели Ратко Младича, находящегося в заключении в Гааге”. РИА Новости (на језику: руски). 22. 7. 2015. Приступљено 20. 11. 2017. 
  70. „Комитет: сербскому генералу Младичу могут предложить лечение в России”. РИА Новости (на језику: руски). 28. 7. 2015. Приступљено 20. 11. 2017. 
  71. „Прокурор потребовал пожизненный срок для генерала Ратко Младича”. BBC Русская служба (на језику: руски). 7. 12. 2016. Приступљено 20. 11. 2017. 
  72. „Прокуроры потребовали пожизненного заключения для Ратко Младича”. Interfax.ru (на језику: руски). 7. 12. 2016. Приступљено 20. 11. 2017. 
  73. „SAŽETAK PRESUDE” (PDF) (на језику: српски). 22. 11. 2017. Приступљено 22. 11. 2017. 
  74. 74,0 74,1 „Генерал Лугоња осуђен, остали "Младићеви јатаци" ослобођени”. РТС (на језику: српски). 22. 8. 2017. Приступљено 20. 11. 2017. 
  75. „Poll: Majority of Serbs would not give up Mladic - International Herald Tribune”. Herald Tribune (на језику: енглески). 1. 2. 2009. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2009. Приступљено 20. 11. 2017. 
  76. „Most Serbs 'Support' Ratko Mladic”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). 16. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  77. „БАЊАЛУКА- ОДРЖАН МИТИНГ ПОДРШКЕ МЛАДИЋУ”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 31. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  78. „Генерал Ратко Младич, письмо русским друзьям”. www.srbija.ru (на језику: руски). 5. 2. 2013. Приступљено 20. 11. 2017. 
  79. „Ratko Mladic es ahora el presunto criminal de guerra más buscado del mundo”. La Vanguardia (на језику: шпански). Приступљено 20. 11. 2017. 
  80. Bilefsky, Dan; Carvajal, Doreen (26. 5. 2011). „Serbian War Crimes Suspect, Ratko Mladic, Is Caught”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 20. 11. 2017. 
  81. „Serbia Arrests 'Butcher of Bosnia' Ratko Mladic for Alleged War Crimes”. Fox News (на језику: енглески). 26. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  82. „БРАМЕРЦ ПРЕД СБ УН: СРБИЈА ИСПУНИЛА КЉУЧНИ ЗАХТЈЕВ ТРИБУНАЛА”. РЕПУБЛИКА СРПСКА - РТРС (на језику: српски). 6. 6. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  83. „В Сербии арестован бывший командующий армией боснийских сербов Ратко Младич”. Пятый канал (на језику: руски). 26. 5. 2011. Приступљено 20. 11. 2017. 
  84. Glenny, Misha (27. 5. 2011). „The real hero of the Ratko Mladic arrest”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 20. 11. 2017. 

Литература

  • Balkan battlegrounds: A military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995. Washington, DC: Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. ISBN 978-0-16-066472-4. 
  • Блажановић, Јово (2005). Генерали Војске Републике Српске. Бања Лука: Борачка организација Републике Српске. ISBN 978-99938-614-2-3. 
  • Булатовић, Љиљана (2013). Генерал Младић. Београд/Бањалука/Добој: „Нова Европа“/„Глас Српски“/„Графичар“. 
  • Гуськова, Е. Ю. (2001). История югославского кризиса (1990-2000). Москва: Рус. право, Рус. нац. фонд. ISBN 5941910037. 

Спољашње везе