Pređi na sadržaj

Antonov An-148

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Antonov An-148[1]

An-148-100B reg-ozn. RA-61702 aviokompanije „Rossiя" pri sletanju na Šeremetjevo marta 2010. godine
An-148-100B reg-ozn. RA-61702 aviokompanije „Rossiя" pri sletanju na Šeremetjevo marta 2010. godine

Opšti podaci
Namena regionalni putnički avion
Posada 3 člana
Broj putnika 68-85(99)
Poreklo  Ukrajina/ Rusija
Proizvođač Aviant, Kijev
VASO, Voronjež
Probni let 17. novembar 2004.
Uveden u upotrebu 2. juna 2009.
Status U proizvodnji
Broj primeraka 42[2]
Dimenzije
Dužina 29 m
Visina 8,19 m
Raspon krila 29 m
Površina krila 87 m²
Masa
Maksimalna 42000 kg
Pogon
Motori Dvoprotočni turbomlazni motori
Broj motora dva
Fizičke osobine
Turbomlazni motor Ivčenko-Progres D-436
Potisak TMM-a 2h 63
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 850 km/h
Ekonomska brzina 810 km/h
Dolet 2100-4400 km
Plafon leta 12.200 m
 Portal Vazduhoplovstvo

Antonov An-148 (rus. Антонов Ан-148) je regionalni putnički dvomotorni mlazni avion i može da nosi 68-85 putnika, u zavisnosti od konfiguracije. Razvijen je od strane kompanije ANTK Antonov i Ujedinjene avioproizvodne korporacije. Razvoj aviona je počeo 1990. godine u vreme zajedničke države SSSR, a prvi let je obavljen 17. novembra 2004. godine. Program sertifikacije je završen 26. februara 2007. godine. Antonov-158 je verzija produženog trupa aviona, kapaciteta do 99 putnika, a An-168 VIP modifikacija. Na bazi ovog aviona u razvoju je teretna vojna verzija Antonov An-178, nosivosti do 18 tona.[3]

Karakteristike i razvoj[uredi | uredi izvor]

U saradnji sa više od 200 preduzeća iz 15 zemalja sveta, KB Antonov je razvio familiju An-148 regionalnih mlaznih aviona.

An-148-100 obavio je prvi let 17. decembra 2004. godine. U martu 2005. godine konstrukcija je potvrdila dobre karakteristike dizajna pri letovima sa velikim napadnim uglovima i velikim opterećenjima, prilikom izvođenja vanstandardnih manevara.

Testovi pod uslovima prirodnog zamrzavanja bili su važni za sigurno funkcionisanje aviona u Rusiji. U aprilu 2005. godine, testiranja 148-ce završena su uspešno u Arhangelskoj oblasti. Tada je izvedeno 14 letova u ukupnom trajanju od 40,5 sati. Tokom letova, maksimalni intenzitet ledene kondenzacije bio je 3,33 mm po minuti, na temperaturi spoljnog vazduha od - 43 °C pri zemlji. U julu 2005. godine dva An-148 su testirana u apsolutno suprotnim klimatskim uslovima, koji su obavljeni u Uzbekistanu, gde je temperatura vazduha ambijenta dostigla + 45 °C. Zatim su odleteli u Jermeniju i prešli na sledeće fazu ispitivanja, u uslovima visokih planina, zasnovanih na poletanjima sa aerodroma Gumri na 1.525 m nadmorske visine.

Rezultati testova potvrdili su bezbednost An-148 porodice aviona, operacije pod uslovima visoke/ niske temperature spoljašnjeg vazduha i visokih planina. Tako se avion može bezbedno koristiti u južnim regionima Rusije, zemljama centralne Azije, Bliskog istoka, Afrike, Latinske Amerike.

AN-148 se serijski proizvodi u fabrici aviona u Voronježu, a prototipi i razvojni obrasci u fabrici AVIANT u Kijevu. An-158 se takođe proizvodi u ovoj fabrici, i nije namenjen ruskom tržištu, zbog konkurencije sa avionom Suhoj Superdžet 100. An-148 je u eksploataciju ušao juna 2009. godine.

Ovi avioni su visoke tehnologije i konkurentni proizvodi, koji ispunjavaju sve savremene svetske zahteve bezbednosti i ekološke standarde, kao i zahteve potencijalnih operatora. Oni su namenjeni za putnička, teretno-putnička putovanja, kao i za prenošenje teretnih transporta na kratka i srednja rastojanja. Ovi avioni imaju za cilj da zamene Antonov An-74, Tu-134, Jak-40 i Jak-42.[4]

Varijante[uredi | uredi izvor]

An-158 reg-ozn. UR-NTN iznad Hostomel aerodroma (UKKM), Kijev, 30. septembra 2010. godine

Porodica An-148 uključuje sledeće verzije:

  • AN-148-100A sa doletom od 2100 km;
  • AN-148-100B dolet 3500 km;
  • AN-148-100E dolet 4400 km i njihove modifikacije.
  • AN-148-100EM- avion za vanredne situacije i leteća bolnica iz Voronježa[5]
  • AN-148-200 kasnije preimenovan u AN-158
  • AN-168 je varijacija AN-148-100EA sa dodatnim rezervoarom u prtljažnom prostoru, vingletima i VIP salonom

Učesnici programa[uredi | uredi izvor]

 Ukrajina: «Юžnый mašinostroitelьnый zavod», OAO «Motor-Sič», AOZT «UkrNIIRA», NII «Buran», OAO «Aviakontrolь», Harьkovskoe Agregatnoe Konstruktorskoe Bюro, AO «Ukranalit», AOZT «Elektronprilad»;

 Rusija: OAO «Aviapribor-Holding», Moskovskiй institut эlektromehaniki i avtomatiki, OAO «Ulьяnovskoe konstruktorskoe bюro priborostroeniя», Obъedinennый aviapriborostroitelьnый konsorcium, OAO AK «Rubin», OAO «Teploobmennik», OAO «Aэroэlektromaš», OAO «Tehpribor»;

 Francuska: Deutch, Filotex, Thales, LIEBHERR; Crouzet Automatizmes;

 Nemačka: Litef, Goodrich Hella Aerospace, Hawker, PALL Corporation, Monogram System;

 SAD: Rockwell Collins, ASCC;

 Ujedinjeno Kraljevstvo: Raychem, Dunlop Aircraft Tyres Limited.

Zemlje korisnice[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ [http://www.aex.ru/docs/3/2010/9/29/1167/ Prezentaciя An-148 ot korporacii «Irkut».
  2. ^ Reestr samolёtov tipa An-148 na russianplanes.net, decembar 2016.
  3. ^ „Korporaciя "Irkut"- Tehničeskoe opisanie An-148-AEX.RU”. 
  4. ^ AN-148 /An-148 / Regionalьnый reaktivnый samolet novogo pokoleniя Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. april 2015) GP Antonov, pristuljeno: 20. decembra 2014.
  5. ^ Započelo testiranje prvog An-148 proizvedenog za MČS RF[mrtva veza] Ruska reč, 10. februar 2013.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Antonov An-148 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антонов_Ан-148&oldid=26812160”